Hodnici hotela

Ovo su hodnici koji povezuju sobe i apartmane unutar hotela.

Uspeli su umaći stražarima koji nekim čudom i jesu i nisu bili im za petama u isto vreme. Čula je da su krenuli ka njima, ali ih nije bilo na vidiku više.

Stani.

Progovorila je na jedvite jade, a i zvučala je očajno poput nenaštimovanih žica. Sačekala je koji sekund, ali izgleda da je nije čuo pošto je nastavio da trči u istom ritmu, u potpunosti fokusiran na sasvim nešto drugo. Fizički je trčao glavom bez obzira, psihički je bio negde sasvim izvan. Pitala se o čemu razmišlja tako da je na momenat zaboravila da je htela da se uspravi. Taman kada su se na jednom delu hodnika ukazala dva prolaza, uprla je rukama od njegova prsa i izvukla se, dočekavši se na noge. Scena je pomalo je podsećala na crtać. Trebao joj je momenat da uspostavi ravnotežu. To jesu bile njene ruke i noge, ali osećaj je bio sasvim suprotan. Trnci su joj proizilazili celim telom kao i pritisak u glavi od naglog skoka. Posegla je za mestom gde joj je prethodno stajao kunai, koji očigledno više nije bio tu. Trudila se da održi izričito ozbiljan izraz lica iako je potajno hvatala blaga panika. Pročistila je grlo.

Misim da bi najbolje bilo da svako krene svojim putem. Dovoljno sam te uvalila u nevolju. Hvala ti.

Taman kad je izustila poslednje, čula je korake u daljini kako im se sve više približavaju.

Hayatov pogled, isprva oprezan dok je slušao šta govori, potom veoma odlučan, parao je prostor između njih. Davno nije svedočila tako prodornom pogledu poput njegovog. Pomisao da je vrlo verovatno ovo bio njegov prvi susret sa onim što je ona, tek je sad našla put do njenog ’malog’ mozga. Usledilo je olakšanje, jer shinobi koji je pred njom stajao sad zasigurno nije njen ubica.

Zvuk nepoznatih koraka u daljini kao i činjenica da su im ili stražari ili neko sasvim drugi za petama omela je njen um na momenat, taman dovoljao da ne pojmi reči koje je Hayato izgovorio i šta je potom usledilo.  Stigao ih njihov gonitelj. Po glasu koji je odjekivao hodnicima, očekivala je da vidi još jednog shinobija, ali se pojavila neka dugokosa kunoichi. Nije mogla da toliko više da rizikuje.

Nije ni stigla da odgovori pridošlici, Hayato ju je bukvalno pokupio i prebacio preko sebe, na šta vizuelno nije reagovala dok je u sebi kuljala od besa zbog tog naprostog i neprikladnog gesta. Bio je snažan, to bi mu mogla jedino priznati.

Zvuci koraka iza njih, praćeni nepoznatim glasom koji je naređivao paru da se zaustave, pecnuše ronina u centar nervnog sistema.Budalast predlog, pomislio je Hajato dok je pojačavao tempo svog juriša.Bio je spreman da rizikuje begom od naoružanih stražara ali ovaj mladić, čiji gest ih je defakto spasio, iz nekog ludog razloga mislio je da će njegove reči zaustaviti čeličnu volju potomka Takamura klana.

"Ne, previše je rizično. Nema stajanja. Nema nazad." odjekivale su reči koridorima njegovog uma dok je zamicao za sledeći ćošak. Nešto čvršće bi prigrlio misterioznu ženu kako se ona ne bi olako izmigoljila iz njegovog naručja.

Senshu je uspešno oko sebe okupio četicu stražara, uspostavljajući se kao de fakto vođa odreda za pretragu. Prilično se brzo uspinjao uz rankove, i bio je iznenađen koliko je sve glatko išlo po planu. Već je pustio mašti na volju i stvorio sliku o sebi kao junaku zbog kog se venčanje uopšte i moglo desiti. Novac, raskoš. Krenuo je maštati o tome kako je to kada ti gospodar zemlje duguje uslugu, i to medveđu. No, kako se u ukrštenim hodnicima ne bi zagubio, morao je ostaviti za sobom svet mašte i vratiti se u ovaj nešto manje interesantni. Bilo je pravo vreme da se upotrebi kandža koju je imao.

U međuvremenu je saznao da je shinobi kog jure (verovatno) isti lik kog je probudio tek pre neki sat. Već je zamišljao scenu, dolazi do njega i iznenađuje se što vidi čoveka kom je pomogao, bes ga obuzima, preneražen je što ovaj ipak ispada nitkov, krajnje zgrožen njegovim ponašanjem i svojom lakomislenošću, žalostan što je pretpostavio da su svi, kao što je on, došli na svadbu kako bi sa najvećom čašću obeležili svadbu predivnog lorda (kako se uopšte zove?). Gnev ga obuzima jer prosto ne može da poveruje da takvi ljudi uopšte postoje, što takve gnusobe slobodno lutaju svetom i more pošten narod. Biće to sjajna predstava.

Na njegovo rastuće razočarenje, doruše, sem kloparanja čizama i domunđavanja svojih novostečenih podređenih, nije bilo puno toga što bi privuklo pažnju. Poterao ih je da malo brže trče, mada je blago prednjačio čisto jer se neki red mora znati.

Trčao je kroz zavojitu mrežu hodnika, prolaza za poslugu, i sobičaka koji mogu poslužiti kao prečice sa drugim stražarima kao vodičima. Sreća, jer je prestao da se oslanja na sopstvenu orijentaciju pre nekog vremena. Kada bi se sada iz nekog razloga njegove kolege razbežale, trebalo bi mu dobro vreme i sreća da izbije na bilo koji deo koji mu izgleda iole poznat. Eto u kakvo je beskorisno razmišljanje upao u zloj mešavini uzbuđenja od kog je goreo i naizgled beskrajnog i besciljnog lutanja na koje su ga poslali. Do sada je svojom kandžom mogao uhvatiti ko zna koliko sitnih lopova i ostvariti cilj sa kojim je pošao na svadbu ali ne, odabrao je da juri glavnu nagradu. Eto je sad glavna nagrada.

Eto je glavna nagrada? Isprva je čuo skoro potmuo zvuk koji je tiho igrao ispod ritmičkog, već skoro ujednačenog koraka njega i njegove družine. Vremenom se taj taj ton uzdigao i čudan poliritam. Uskoro je bilo sasvim jasno da još neko protrčava, ali i da Senshu trči u suprotnom smeru. Zakočio je, a u njegova ledja pozakucavali su se stražari koji nisu mogli da se pohvale brzim reagovanjem. Nije ni čudo što je nastao haos. Nova scena pred očima; kovčeg dragocenosti i povelja koja ga kruniše kao velikog čovekoljupca, zaštitnika pravde a iznad svega dobrog i dragog prijatelja lorda. Da ti vladar čitave jedne zemlje duguje uslugu...

Ako je želeo da to postane stvarnost, nije više mogao časiti i gubiti vreme na sanjarenje. Okrenuo se grubo, obarajući par stražara koje je time i izbacio iz trke. U tom okretu ugledao je dve sene kako promiču. Čak i na taj mutan pogled, stvar je odgovarala opisu. Zatrčao se za njima i ostavio većinu daleko iza sebe, što možda i nije bilo loše jer je to značilo da može slobodno pričati sa dvoje azilanata.

Pobegulje, stojte! Nakačena vam je cela straža a bogami i ja sa ovom čudnom skalamerijom na ruci. Škljocnuo je metalnom rukom koju mu je dao ekscentrični lik za kog je pretpostavljao da je šef straže ili nešto slično tome. Pobeći, bez uvrede za vaše sposobnosti, nećete. Popričajmo kao ljudi na trenutak! Nadao se da će dopreti do njih jer je isprljao već dovoljno odevnih kombinacija a zaista nije planirao da se na venčanju svaki dan bavi fizičkim poslovima pa se nije ni spakovao za to. Možda će moći nekoj pralji da uvali to...

Zvuk sudara vodenog zmaja sa telom njihovog progonitelja rasplamsa mu iskru znatiželje ali Hajato se nije osvrtao iza sebe. Njegov odlučan pogled bio je zakucan za ono što beše ispred i baš u tom trenutku pomislio je ponovo na svog prijatelja Kogu i to kakva li ga je sudbina zadesila.Ni na toj misli ne bi se zadržao dugo pošto mu je fokus sad već bio na vratima pred njima, sa desne strane predugačkog lavirinta. Hajato pokuša i nekim čudom uspe da otvori vrata i utekne sa ženom u naručju, nadao se, dovoljno brzo bez da budu primećeni.

Snažni mlaz vode koji se ka njemu širio mogao je značiti samo jednu stvar. Usled ubistva, zabrana korišćenja tehnika je podignuta kako bi olakšala hvatanje krivaca, onih koji su po svemu stajali pred njim. Krenuo je da radi znakove rukama i...Kao da je pokušao piti iz zaleđenog potoka. Premda kratak, taj trenutak zbunjenosti sprečio je prikladniju reakciju sa Senshuove strane. Snažan naboj već mu je bio nadomak, i nije bilo šanse da makar pripremi svoje telo da izdrži udar. Voda ga je zapljusnula, ali dok ga je odvodila setio se kandže. U očajničkom tumbanju unazad, aktivirao je mehanizam i otisnuo čeličnu ruku.

#card395

Uhvatila je nešto! Nije još znao šta ali pun ushićenja aktivirao je navoj. Čuo je kako mehanizam preskače, i kako se metalna sajla napinje spram snažne vodene struje, ali već je prestao da se prevrće i polako napredovao ka onome za šta se uhvatio. Mlaz vode je jenjavao, a izdržljivi metal ga je dovukao do prozorskog okna. Staklo je puklo ka spolja i deo okvira kom se on privukao imao otisak ruke i bio je uvučen. Sreća pa je bilo tu. Pogledao je unaokolo i brzo se uverio da su pobegulje zamakle negde, i još gore da se ovim hodnicima kreću mnogo spretnije nego on, što je činilo dalju poteru izlišnom

Sve mu je bilo na domak ruke. Samo da ovi nisu tako uporni, samo da je bio malo brži, spretniji. Klonuo je ramenima, videvši kako mu izmiče stvarnost koju je zamislio, a gubitak želje je bolniji i od stvarnog gubitaka. Nije bio siguran ni šta je tačno to značila ta potera, ali je bez sumnje bila veliko delo. Nešto je krenulo da raste u njemu, kao da je korenje počelo da obmotava i probija njegove organe i kosti. Viknuo je od besa i udario deo prozora gde se uhvatio, odvalivši dobar deo zida.

Stražari su, pogodno, krenuli da dolaze tek po isteku njegove epizode. Kipteći i pucajući od sujete, ozbiljnije je shvatio svoju upravljačku ulogu. Vas četvorica, želim da nastavite da češljate ove hodnike. Vas trojica, trčite po pojačanje. Obrubite čitav hotel. Ti, odvedi me do najbitnije osobe koju znaš. Neće pobeći, odlučio je. Naučiće da se sa ambicijom ništa ne može meriti. Makar ih on ne uhvatio, makar za to pokupio zasluge i neko sasvim drugi, neće pobeći. Otišao je sa stražarom van hotela.

Hajato je ponovo stupio na hodnike hotela sa misterioznom ženom. Ovaj put, doduše, sasvim drugačije odeven. Ronin beše obučen poput radnika hotela, u komplet uniformu koju je našao u ostavi u kojoj se skrio sa Tomoe. Radnu garderobu komplementirala je bela kapica pod koju bi Hajato sakrio svoju, možda prepoznatljivu, kosu. U ruci mu beše velika lopata sa vrhom izrađenim od tankog metala koji je pomalo ličio na kašiku kockastih ivica - nešto kao poveći đubrovnik. Kretao se polako i smireno, pomalo nezainteresovano trudeći se da u potpunosti i bez greške odigra ulogu koja mu je sada bila presudna za suvi život. Kretali su se ka tom sudbonosnom izlazu iz hotela i dalje ka parku. "Danas su mi rekli da ću dobiti novu koleginicu, ali nikada nisam čuo tvoje ime, oprosti. Možeš li mi ponoviti još jednom?" trudio se Hajato da uz lažni osmeh izvuče bar neku informaciju kroz masku poslovnog razgovora dvoje kolega.