Hayato je pažljivo upijao njene reči, pogledom prikovan za svoju sudbinsku kaznu u vidu plavokose žene regenerativnih sposobnosti. Sada je već razmišljao o demonima koji su njega i Kogu napali prilikom njihovog prvog susreta, kao i o mogućnosti da od tada, poput nevidljivog plašta, vuče za sobom zlu karmu. Možda, ista ta ruka sudbine koja ih je tada spojila, sada pokušava razdvojiti njihove puteve.
"Na svom putu stekao sam protivnike ali ne i neprijatelje, makar koliko ja znam. Za Kogu ne mogu da tvrdim, mada... ne vidim kako je naivni dečak poput njega uspeo da stekne ovakvu vrstu neprijatelja." govorio je i dalje tiho.
Njen predlog da potraže Kogu, pogodi ga u srce i čelični štit poče da pušta pod silinom udara. Sada je bio siguran da ova žena nije igrala svesnu ulogu u potapanju njihovog broda. Ipak, pomisao na Kogu opet bi vratila vidljive crte zabrinutosti na bledo lice ronina.
"Bojim se da ne znam gde je." izusti u porazu, obarajući glavu u sopstvenoj sramoti. "I bojim se da sad ne možemo krenuti da ga tražimo. Vidiš, onaj koji je tebi i nama učinio sve ovo i dalje se nalazi negde na slobodi i sve to uoči venčanja na kojem smo moj prijatelj i ja pozvani kao gosti. Ako te vide živu - sumnja spada sa Koge. S druge strane, on je možda već mrtav. Ja to ne znam. Ali znam da oni računaju na to da ću krenuti da tražim svog prijatelja i da spremaju klopku."
Hajato podiže glavu i očima se zakova za Tomoe. Da je pogled mogao da ubije, ona...svakako ne bi bila mrtva. "Vidiš, tvoje moći, kojima sam živi svedok, verujem da mnogim ambicioznim ljudima u ovom prokletom svetu šinobija mogu značiti kao vredna alatka za ispunjenje bolesnih ciljeva i narušavanje balansa između života i smrti. Tvoj dar, ili prokletstvo ne sme izaći na videlo u ovom zmijarniku." Objašnjavao je Hajato situaciju, nadajući se da će oboje tada videti stvari iz istog ugla.
"Dok se ne setiš ko, šta, kada i kako - ja idem uz tebe kao što nokat ide uz meso."
