Prostor u glavnoj zgradi zapečaćen od realnosti u drugoj dimenziji pomoću barijere. Za ovu lokaciju zna samo Bado Shunsui. U ovoj barijeri ne postoji mogućnost da se stvori bilo kakav vid svetlosti i u njoj se nalazi absolutni mrak. Bilo kakav jutsu koji bi stvorio svetlost neće je stvoriti. Vatra bi na primer samo stvarala toplotu i gorela bi nevidljiva u mraku.

[Dogadja se 11 dana nakon borbe na koju je naleto u pustinji]

Efikasno rešavanje poslova te večeri mu je omogućilo da  izdvoji vreme konačno za ovaj posao. Na pauzama i na povratku sa odredjenih misija u proteklih 11 dana iskoristio bi to kratko ekstra vreme da osmisli način na koji će sve ovo teći i kako će pristupiti komunikaciji sa Takigakureom.

Bez škripe i zvuka vukao je dve stolice za sobom. Hodajući ka centru barijere. Postavio je stolicu, a onda drugu okrenuo preko puta nje na nekih 3 metra razdaljine. Postavio je skrol na jednoj stolici, na drugu seo.

Izvadio je paklo cigareta i kažiprstom pucnuo i kartonski poklopac koji se otvorio dok je istovremeno drugom rukom preturao dzep za svoj upaljač koji je jedva radio, ali bio je uspomena za dragu osobu.

U običnoj mračnoj prostoriji Yasgar, koji je u tom trenutku napustio skrol u sedećoj poziciji, bi zbog plamena cigareta kada bi ovak povukao dim video sa kim se nalazi lice u lice. Medjutim u barijeri tragova upaljača i cigarete nije bilo.

Temperatura tek za par stepeni hladnija od one prijatne sobne, jezivi prostor ništavila prekinule su Badove reči.

Dobro jutro, Yasgare iz sela skrivenog u Vodopadima.

Borba s Vinom iscrpla me do krajnjih granica. Upravo kad sam se bio siguran da ću ovim poslednjim udarcem da privedem borbu kraju, osetio sam prisustvo još jedne osobe. Da li je nekako uspeo da pozove pomoć ili je neko sa strane video samu borbe i došao, nisam mogao da znam, ali bio sam spreman da se suočim sa bilo kime. Vatra na terenu se iznenada ugasila, a papiri su se sručili na mene iz pravca osobe koja se približavala mom protivniku. Pokušao sam da se pomerim, da reagujem, ali telo me nije slušalo. Bilo je kao da je neka viša sila preuzela kontrolu nad mojim postupcima. Uskoro sam bio potpuno oblepljen papirima, zarobljen u potpunom ništavilu.

Nikada nisam zamišljao da će ovako izgledati kraj. Mislio sam da posle smrti nema ničega, ali ovo je bilo nešto drugo. Osećaj potpune praznine i nepomičnosti je bio nadrealan. Osećao sam se kao da sam izbrisan iz pravog sveta, zarobljen u ništavilu bez ikakvih čula. Telo nisam osećao, a um mi je lutao, pokušavajući da pronađe smisao u ovom nepostojećem prostoru.

Nisam mogao da razaznam koliko je vremena prošlo, možda nekoliko sekundi, možda čitava večnost. Ali onda, iz tog ništavila, osetio sam lagani povratak. Kao da me je nevidljiva ruka povukla nazad u svet čula. U jednom trenutku, otvorio sam oči i shvatio da više nisam sam. Sedeo sam, a preko puta mene, u sličnom prostoru, sedeo je čovek. Isti onaj koga sam poslednji put video pre nego što su me papiri oblepili.

Svaka reč je odzvanjala u praznom prostoru, ostavljajući me u šoku. Hladan vazduh napunio mi je pluća, izazvivajući kašalj. Kako zna moje ime? Kako zna odakle sam? Srce mi je ubrzalo, ali sam se trudio da zadržim kontrolu nad svojim osećanjima pokušavajući da se setim svakog detalja koji je prethodio ovoj situaciji. Njegova smirenost me je izbacivala iz ravnoteže, ali nisam mogao da dozvolim da vidi moju slabost.

"Moje ime znaš, bilo bi lepo da se predstaviš." - progovorio sam konačno smirenim glasom, ali osećaj nelagode obuzimao je moje telo.

Oči su mi bile fiksirane na pavac iz kojeg je dopirao glas, pokušavajući da uhvatim bilo koju sitnicu koja bi mi pomogla. Ovaj trenutak nije bio stvarnost kakvu sam poznavao, ali morao sam da ostanem pribran i pokušam da se izvučem iz ove nepovoljne situacije. Ruke mi nisu bile vezane, ali za sada mi se činilo kao da ih ne kontrolišem u potpunosti.

Bado je tiho povukao još jedan dim cigarete, gledajući Yasgara preko puta sebe. U tišini barijere koju je postavio, u ovome prostoru ništavila, osećao je mir. Znao je da Yasgar ne može da se pomeri. Osetio je lagani trzaj kroz pečat koji je postavio na svog zarobljenika—Pečat Marionete ga je držao pod kontrolom. Bado je uvek bio precizan kada je u pitanju balans snage. Yasgar je bio prisiljen da sedi preko puta njega, da sluša, ali nije bio potpuno svestan toga, kao što bi inače bio u normalnim okolnostima.

"Previše si napregnut, Yasgare," rekao je smireno, gaseći cigaretu u pepeljaru pored njega. Njegov glas je bio blag, ali odlučan, dok su reči odzvanjale kroz prazninu oko njih. "Ja sam Bado Shunsui iz Amegakurea, sela skrivenog u Kiši." Njegove svetle oči se nisu odvajale od Yasgara, prateći svaku najmanju promenu na njegovom licu.

"Znam da ti ovo ne prija," nastavio je, "ali moraš da razumeš, na tebi je Marionetski pečat. Ne možeš se pomeriti, ne možeš me napasti. Ali možeš pričati."

Uzeo je trenutak da se nasloni unazad na stolicu, očigledno opušten. "Interesuje me nešto, Yasgare. Tvoj napad na Vinna… jesi li to uradio po naređenju svog kagea? Ili je to bila tvoja lična inicijativa?"

Njegov glas je bio gotovo prijateljski, ali ispod te smirenosti se osećala neizvesnost. Bado je voleo da razjasni namere pre nego što preduzme dalji korak. Hteo je da razume Yasgarove motive jer je to bio značajan korak ka izgladjivanju odnosa dva sela.

Posmatrao sam ga pažljivo dok je sedio preda mnom, hladan i proračunat, u potpunoj kontroli nad situacijom. Bado, to ime mi je zvučalo poznato, i dok mi je njegov miran, ali oštar pogled probijao kroz misli, jedna stvar mi je postajala sve jasnija. Njegovo držanje, način na koji je pričao, kao i veština s kojom je upotrebio taj Marionetski pečat, sve je ukazivalo na to da je on mnogo više od običnog shinobija sela kiše. I na kraju sam shvatio, bio sam oči u oči sa kageom drugog sela.

"Kage lično, nisam se nadao da ćete baš Vi da se pojavite tamo." - bio sam svestan da sam poražen i da osoba preko puta mene može jednim pokretom ruke da okonča moj život, ali to nije ni bilo bitno u ovom trenutku.

U ratu, koji sam možda započeo, stradalo bi daleko više ljudi i moj zadatak bio je da to sprečim. Na moju sreću njegovo sledeće pitanje pomoglo mi je u tome da pokušam da tu situaciju izgladim.

"Moja inicijativa," izgovorih hladno, bez puno razmišljanja. "Kage me nije poslao da napadnem. To je bila moja odluka." Pogledao sam ga pravo u oči, osećajući kako se pritisak ne smanjuje. "Znao sam da Vinno ima informacije koje su bi pomogle selu, ali Kage nije odobrio takvu akciju."

Tišina je ispunila prostor između nas. Nisam mogao jasno proceniti njegove motive, ali znao sam da se nalazim u delikatnoj situaciji iz koje ću se jako tešlo izvući. Da je prokoputa mene bio neki običan ninja, možda bih i imao šanse, ali ovako sam se mogao nadati samo čudu. "Ako Vas to zanima," dodah polako, "nisam tu da uništavam vaše selo. Samo sam radio ono što je moralo biti urađeno."

Bado je u tišini slušao Yasgara, dok je ovaj hladnim glasom priznavao da je postupio samoinicijativno. Gledao je njegovu odlučnost, ali i svestan rizik koji je preuzeo. U tom trenutku, mogao je da vidi deo sebe u Yasgaru—mladi shinobi spreman da preuzme težak teret na svoja leđa, kako bi zaštitio ono do čega mu je stalo. Setio se svojih mlađih dana, kada bi verovatno postupio isto.

"Lako je razumeti tvoje motive," rekao je Bado tiho, gotovo sa prizvukom poštovanja u glasu. "I ja bih verovatno postupio slično kad sam bio mlađi. Kada želiš da zaštitiš selo i one koje voliš, ponekad preuzmeš teret odluka na svoja pleća, i to te dovede do ovakvih situacija."

Zastao je na trenutak, prateći Yasgarov izraz lica, pa dodao: "Ali moram da se izvinim što sam te doveo u ovu poziciju. Razumem tvoj osećaj nelagode, ali nadam se da shvataš—kao lider Amegakurea, moja dužnost je da obezbedim sigurnost svog sela i svojih ljudi. Ne mogu da dozvolim bilo kakav rizik bez adekvatnog razumevanja situacije."

Bado se blago nasmešio, više zbog smirivanja napetosti nego zbog zadovoljstva. "Tvoj um je netaknut, Yasgare. Iako si pod uticajem mog Pečata Marionete, tvoje misli ostaju tvoje, nepromenjene. Nema tehnike kojom bih mogao da ti čitam misli, a da ti to ne shvatiš odmah nakon toga. I to nije nešto što bih uradio, čak i da postoji takva tehnika."

Naslonio se ponovo na stolicu, dok su njegove reči tiho odjekivale kroz prazninu oko njih. "Ovo govorim jer želim da znaš da time što si zarobljen nisi ugrozio sigurnost sela Vodopada. Razumevanje koje imamo može nas oboje dovesti do rešenja koje ne uključuje sukob, već saradnju."

Bado je pratio Yasgara i svaki njegov pokret budući da je to "gledanje" bilo i moguće samo njemu. Nije postojala mogućnost da skine tamu iz Void sobe jer bi onda Yasgaru otkrio šta i ko se sve nalazi u njoj.

Pažljivo sam slušao njegove reči upijajući svaki zvuk koji je dolazio iz njegovog pravca. Iako mi je pogled bio usmeren ka tamo ništavilo ispred mene nije dopuštalo da se nijedna slika pojavi pred mojim očima. Bado je govorio sa tonom koji je bio mnogo smireniji nego što sam očekivao u ovakvoj situaciji, a ipak, iza svega se krila određena težina izgovorenih reči. Nije bio običan shinobi i to je bilo jasno od početka, ali sada, sa svakom njegovom rečenicom, njegova pozicija postajala je sve očiglednija. On nije samo bio lider svog sela, već je imao onu vrstu mudrosti koju stičeš kroz godine donošenja teških odluka.

Pečat Marionete me je držao na mestu, ali kao što je rekao, moje misli su bile moje. Bio sam svestan svega što se dešava, a istovremeno bespomoćan da nešto promenim. Frustracija me je izjedala iznutra, ali nisam želeo da mu to dam do znanja.

"Govorite kao neko ko je već prošao kroz mnogo ovakvih situacija," rekoh hladno, iako je u glasu postojala nijansa poštovanja koju nisam mogao da sakrijem. "Pretpostavljam da kao Kage nemate mnogo izbora nego da preduzmete ovakve mere opreza. Ipak sam napao i gotovo porazio jednog od vaših."

 Njegove reči su sugerisale da ne želi sukob, ali situacija u kojoj sam se nalazio bila je sve samo ne prijateljska. "Ne mogu da tvrdim da bih postupio drugačije da sam na Vašem mestu. Ali ponavljam odluka da napadnem Vinna bila je samo moja. Takođe kao samo još jedan običan jounin sela Vodopada moram napomenuti da nemam ni autoritet ni mogućnost da postignem bilo kakav dogovor sa Vama."

Znao sam da Bado traži nešto dublje, nešto što bi moglo da otvori vrata saradnji, ali bio sam siguran da nešto takvo ja ne mogu ponuditi.

"Šta će dalje biti sa mnom?" - upitao sam smirenim glasom ne bih li saznao svoju sudbinu. Od trenutka kada je pečat postavljen na mene, moj život prestao je da vredi išta selu Vodopada, ali Bado je delovao kao osoba koja poštuje datu reč, pa žrtvovanje mog života zarad mira između dva sela i nije bila tako loša opcija.

Bado je neko vreme ćutao, analizirajući Yasgarove reči. Znao je da iza svakog Yasgarovog priznanja stoji nešto više – ne samo priznavanje poraza, već i pokušaj da se situacija sagleda iz svih uglova. S obzirom na sve, Bado je cenio iskrenost ovog mladog shinobija, jer je i sam bio u sličnim situacijama u prošlosti.

"Prošao sam kroz mnoge ovakve situacije,"  konačno je rekao, gledajući Yasgara pravo u oči. "Kao lider, nažalost, moraš donositi teške odluke koje često nisu crno-bele. I razumem tvoju poziciju. Jasno mi je da nisi imao izbora i da si delovao iz svoje vlastite volje, bez podrške svog kagea. To je hrabro, ali i opasno."

Bado je napravio kratku pauzu, tražeći da li je Yasgar razumeo težinu situacije. "Biću iskren sa tobom. Da sam želeo, mogao sam te iskoristiti da dovedem selo Vodopada u veliku opasnost. Ali ne idem tim putem. Oduvek sam verovao da postoji način da shinobi iz različitih sela sarađuju, i da sukobi poput ovih nisu neizbežni. Moj cilj je mir, baš kao što sam govorio kada sam započeo konstrukciju Amegakurea."

Njegov glas je bio ozbiljan, ali i sa dozom nade. "Nadam se da ćeš razumeti da sam izabrao put mira, a ne osvete. I to je ono što želim da postignem između nas i sela Vodopada. Tvoj povratak, bez ikakvih posledica po tvoje selo, prvi je korak ka tome."

Bado je potom ustao, spreman da sprovede u delo ono što je rekao, čekajući da vidi kako će Yasgar reagovati na ovu odluku.

Uzdahnuo je, klimajući glavom dok su njegove misli prolazile kroz sve mogućnosti i nakon toga dodatno pojasnio situaciju. "Nažalost, Yasgare, zbog same prirode ovih okolnosti, moram preduzeti još jedan korak. Radi lakšeg putovanja i izbegavanja bilo kakvih potencijalnih sukoba, moraću da zapečatim tvoje telo nazad u skrol."

Njegov ton je bio smiren, ali nije želeo da ninja iz Vodopada to shvati kao čin nepoštovanja. "Ne zameri mi na tome. To je nužan korak kako bi stvari ostale pod kontrolom. Nakon toga, stupiću u kontakt sa tvojim kageom. Predaću te selu Vodopada i, naravno, ukloniću ovaj pečat s tebe."

Razumeo sam svaku Badovu reč, ali nisu mi donele osećaj olakšanja. Njegov govor o miru bio je razumljiv, čak i privlačan u teoriji. Ali stvarnost je mnogo komplikovanija. Zalaganje za mir je ono što i mene pokreće, ali ponekad, kao u ovom slučaju sa Vinnom, moraš odabrati drugačiji put. Ideologija kojom sam se ja vodio bila je da ojačam dovoljno da niko ne može da mi se suprotstavi i tek onda zavedem mir.

Podigao sam pogled, oči su mi bile uprete u pravcu iz kojeg je glas dolazio, i osetio sam kako me posmatra. Iako su možda ti pregovori, da ih tako nazovemo, bili pri kraju, rešio sam da se obratim njemu lično. Ne njemu kao kageu sela, već njemu kao osobi. "Svestan sam da trenutno nemam načina da ti se suprotstavim. Tvoj pečat me drži vezanog ovde, i bez obzira da li sam dovloljno jak za borbu ili ne, nemam kako da se oslobodim."

Glas mi je postao tiši, ali odlučan. "Ali zapečatiti me u skrol... to nije nikakva zaštita, Bado. To je samo poniženje. To nije čin zaštite, to je oduzimanje mog dostojanstva. Razumem tvoje motive, i poštujem tvoju brigu za tvoje selo. Ali ako želiš istinski mir, kao što kažeš, onda moraš razumeti da me vraćaš kao shinobija, a ne kao trofej."

Pogled sam zadržao na pravcu iz kojeg je glas dopirao, nisam ga pomerao, čak ni dok sam osećao bes zbog situacije u kojoj sam se našao. Znao sam da ga ne mogu naterati da promeni mišljenje, ali nisam mogao samo pasivno prihvatiti ono što je planirao.

"Ako stvarno tražiš put ka miru, nemoj me tretirati kao oruđe koje si zapečatio i odložio da koristiš kada ti odgovara. Jer to nije put koji vodi ka saradnji, već verujem ka većem jazu između nas."

Tišina je ispunila prostor između nas, i čekao sam njegov sledeći potez. U sebi, znao sam da, bez obzira na ishod, neću zaboraviti ovaj trenutak, niti ću zaboraviti težinu svojih reči. Bio sam spreman da dam i život za dobrobit sela, ali mislim da ovo nije način da to odradim.

Bado je pažljivo slušao Yasgarove reči i razumeo je ponos ovog shinobija, njegovu želju da zadrži dostojanstvo, čak i u ovako delikatnoj situaciji. Bado je oduvek verovao da su shinobi, bez obzira na okolnosti, pre svega ljudi, sa svojim vrednostima, ponosom i osećanjima.

"Razumem te, Yasgare," rekao je smirenim glasom, prekidajući tišinu koja je ispunila prostor između njih. "Nikada nisam imao nameru da te predam kao trofej. Ako sam ostavio takav utisak, žao mi je što sam te pogrešno naveo na taj zaključak."

Njegov ton je bio ozbiljan, ali sa dozom poštovanja. "Moj plan je oduvek bio da te otpečatim pre samog sastanka s tvojim kageom. Da te oslobodim ovog pečata marionete. Predaću te kao shinobija, ne kao zarobljenika. Zaslužio si dostojanstvo, i ja to poštujem."

Zastao je na trenutak, gledajući kako će Yasgar reagovati na to pojašnjenje. "Međutim, dok ne napustimo teritoriju mog sela, moram te zapečatiti. To je obavezno zbog sigurnosti onih koje štitim. Kada budemo na neutralnom terenu, hodaćemo zajedno, kao dvojica shinobija, i susrešćemo se sa liderom tvog sela."

Bado je nastavio, polako se naginjući unapred. "Znam da će tvoja reč biti jedna od bitnijih stvari u postizanju ovog mira kojem težim. Zbog toga, tvoja prisutnost u ovom procesu nije samo simbolična—ona je ključna."

Tišina je ponovo ispunila prostor dok je Bado čekao Yasgarovu reakciju, ali pre nego što je bilo šta dodao, postavio je direktno pitanje: "Da li bi nadovezao još nešto na moju ideju?". Nije bio u prevelikoj mogućnosti da mu udovoljava, ali ako je postojala još neka stvar želeo je da je čuje.

Klimnuo sam glavom, pažljivo slušajući Bada. Razumeo sam njegove razloge i u potpunosti uvažavao njegovu brigu za bezbednost sela. Ipak, nisam mogao potpuno da se složim s njegovom odlukom.

"Razumem Vašu poziciju Bado," rekoh mirnim glasom, "kao lider, dužan si da osiguraš sigurnost svog sela, i to poštujem. Iako je teško prihvatiti pečaćenje kao nužnu meru, zarad mira, prihvatiću Vaše uslove."

Zastao sam na trenutak, pa nastavio odlučno. "Daću sve od sebe da se mir održi i da omogućimo razmenu informacija između naših sela. Ukoliko možemo da izbegnemo nepotrebne sukobe i pronađemo način za saradnju, to je put kojim bih radije išao."

Pogledao sam u pravcu njegovih očiju, jasno stavljajući do znanja da, iako su okolnosti teške, zajednički cilj mora biti mir. "Nemam šta više da zatražim. Što se mene tiče, možemo da nastavimo sa tim planom."

Bio je zadovoljan postignutim i verovao je da je postigao uspeh. Uradio je znakove rukama i Yasgarovo telo se pretočilo u skrol. Uzeo ga je potom. Osvrnuo se oko sebe da proveri sve pogledom čisto radi reda i potom je napustio prostoriju.

Na samom izlazu uradio je još jedan set znakova i uz zvuk nečeg nalik na mehaniku velike mašine prostorija beše zaključana, a njeno postojanje skriveno.

Otišao je tog jutra i dovršio poslove vezane za izgradjivanje novog naselja u selu. Predao je planove, potpisao i odobrio pa se nakon konsultacija sa par savetnika u selu zaputio, van njega.