Ceo ukrašeni grad je napravio putanju kojom se dolazi direktno do ceremonijalnog hrama. Tim ukrašenim ulicama proćiće mladi par koji se venčava i kojeg slavi grad, sada sa ovolikim zvanicama i većina sveta. Svi obični ljudi (non shinobi) koji su širom sveta pozvani su sada rasporedjeni po ulicama gdje čekaju tih 30 sekundi da Watatsu i njegova izabrana prodju i mahnu im.



Sami ceremonijalni hram može ugostiti 700 ljudi i većinom su zvanice najjače ninje u svetu, daimyoi, vodje nacija isl. Hram je ojačan dodatnom barijerom kroz koju je prolasko anulirana chakra u potpunosti kao i sve moći (jutsui) osim njenom kreatoru mladoženji Watatsuu. U prvim redovima odmah ispred oltara mogu sedeti tenini, potom od trećeg reda jonini, od sedmog reda chunini. Genini stoje iza klupa.

U hramu na orguljama svira legendarni maestro Mireno koji unosi mir i uživanje na ovom venčanju. Shiroi matičar će venčati mladoženju i mladu. Watatsuova izabrana je obična devojka iz predgradja sa kojom se upoznao pre par godina na nekoj večernjoj proslavi (koju je jedva nekako uspeo priuštiti sebi od obaveza). Zavoljeli su se jako brzo te je njoj ostavljao sve slobodno vreme koje je imao. Nakon ninja misija i daimyo posla došao bi njoj kući gde bi se malo vratio u život.

Watatsuov seal koji omogućuje odredjenim ninjama grada da izvode tehnike je poništen barijerom koja okružuje hram.

Prateći publiku, stigao bih do centra dešavanja - onoga što smo svi do sad čekali (kako ko, meni je bilo svejedno) - ceremonijalnog hrama. Stolice su bile uredno poredjane, čin do čina. Da ne bih gubio vreme, odma sam otišao bliže prvim redovima kako bih se pravilno orijentisao. Čim sam video Taisei-a kako zauzima mesto, tu sam se i ja uputio.

Nije još puno ljudi došlo, te sam se uspešno približio mom saputniku

'Pozdrav.'

Rekao bih tiho, ne želeći da remetim atmosferu.

'Samo malo'

Rekao sam mu kako bi skupio kolena da bih prošao i seo njemu s leva. Malo sam ga preskakao al okej je, crno nosi, neće mu ostaviti fleke. Uredno sam seo, nameštajući još malo kravatu i košulju, a potom sam se okrenuo i zverao unaokolo, gledajući ko je prisutan, a ko nije (nije kao da sam ikoga znao).

Ušao je u ogroman prostor, građen po meri posebnom japanskom tehnikom spajanja drveta bez eksera, bez upotrebe čakre, ručno. Trud uložen u njegovu izgradnju i sama činjenica da tu stoji već vekovima Tsubasi dade neki osećaj nostalgije dok je gledao u njega. Video je u njemu generacije ljudi koje su prolazile kroz njega, godišnja doba, dan i noć kako se smenjuju jednom nadprirodnom čudesnom brzinom kao da su mu sličice letele pred očima. Ušao je na glavni ulaz prolaskom po desnoj strani golemog otvora u zidu. Unutra nije bio ništa manje impresivan. Ogroman krov koji je spolja izgledao kao crep iz unutra se videlo da je proziran i pružao je svetlost utišanu da ne bude neprijatna, a opet toplu letnju i to u bilo koje doba godine. Seo je na najudaljenije mesto od same ceremonije, mesto desnom uglu prostorije bližem izlazu. Odatle će moći videti svakog kada uđe i celu ceremoniju što mu je dalo sigurnost. Nikako nije mogao da prežali što mu je ona budala smestila. Da smatrao ga je za budalu, nije video širu sliku i zaslepljen je sobom. Možda ga neko nauči pameti u budućnosti.

Ahiru se iz sale za poklone zaputio pravo ka ceremonijalnom hramu gde se treba odrzati vencanje. Polako je laganim koracima dosao do mesta gde je on trebao da saceka da se vencanje obavi. Bilo mu je bas neprijatno sto on jedini stoji od svih ljudi koji se nalaze u hramu. Nije zeleo da ga to mnogo omete u tako lepom dogadjaju ali ipak mu je vrlo smetalo. Morao je da stoji i nije mogao da uradi nista kako bi izbegao to i kako bi seo negde da kao i svi saceka taj svecani trenutak. Svakako bio je srecan sto je pozvan na ovako svecan dogadjaj i odlucio je da malo razgleda po hramu a ne po ljudima. Hram je bio vrlo lepo odradjen i bas mu se svideo dizajn svega sto se nalazilo unutra. Posebno klupa na koje on naravno nije mogao da sedne, napravljene su od prelepog drveta koje mu se cinilo bas udobno. Vrlo mu se svidjalo jer je hram bio prozracan i uvek je poneki suncev zrak dopirao do njegovih ociju. U tom trenutku sunce je obasjalo tacno na mestu gde ce se izgovoriti zaveti. Videlo se da je mnogo truda ulozeno ne samo za ovaj hram vec i za ovaj divan dogadjaj koji ce se uskoro desiti.

Možda ga neko nauči pameti u budućnosti. Gde je njegov saputnik (Senshu Hyuga - ni ime mu ne zna po rp)? Nije ga video celo venčanje. Možda nije ni došao. Morali su da se vide nekad to je sigurno, da bi ispričali nove priče koje su im se dogodile. Generalno da mu ispriča kako je prevario kuvara i susret sa moćnim kul likom crvenih očiju. Kad malo bolje razmisli i nije ga toliko dobro poznavao. Jednostavno sudbina ih je spojila i nisu jedno drugom išli na živce. Malo su pričali do sad. Moraće to da popravi i bolje upozna saputnika sa kojim deli sudbinu. Kako se zove? Da! Mi se nismo ni predstavili jedan drugom, a putovali smo zajedno po svetu par nedelja. Mišićavu belu glavu ni ne zanima kako se zovem? Pihhh... Nevidljiv sam. Prosek. I zašto bi ga zanimalo? (žalio je sam sebe)

Ruri, malo onako umoran, dolazi do ceremonijalnog hrama. Mirisi cveca davali su lepu atmosferu koja se sirila citavim hramom. Usao je sa svojim belim odelom koje je sacuvao za ovaj momenat. Unutra je bilo vec dosta ljudi sto ga je malo uzbudjivalo, takodje je cuo da je tu moglo da se smesti 700 ljudi. Nasao je prazno mesto u pozadini sale te je tamo i seo i cekao.

Ljudi su se poceli skupljati u hramu u kom je trebala biti odrzana ceremonija vencanja pa je samim tim pristigao i Oliva. Odeven svecano, ali ipak bez kravate iskusno otkopcana prva dva dugmeta na kosulji da do izrazaja dodju prepucane grudi, na kraju dana mozda bude bilo slobodnih devojaka za upoznavanje. Usao je u hram i seo na prvo mesto do vrata u poslednjem redu kako bi mogao da snimi svakoga ko udje a i kako bi njega svi oni primetili.

Put do samog hrama odisao je nekom lepom, pozitivnom atmosferom. Probijajući se kroz gužvu, koja se stvarala oko ulice kojom su mladenci trebali da prođu, stigli su do samog hrama. Velelepna građevina, koju do sada nije imao prilike da vidi ostavila ga je bez teksta. Ušavši u hram pogledao je pozivnicu u potrazi za numerisanim mestom kojeg nije bilo. Video je da je za ninje ranka kao što su on i Reo rezervisano sve od trećeg reda pa se zaputio ka jednom od praznih mesta.

"Ovde smo." - reče Reu za kog se nadao da se nije zagubio u gužvi.

Kada je seo doterao je svoje svečano odelo i mirno čekao dalje odvijanje tog događaja. Po svemu sudeći ceremonija bi trebala da počne brzo.

Nakon što je dovršio svoj razgovor sa tumačem, napokon je mogao otići kući da se naspava. Jedna muka, doduše, ostala je. Sva odela, makar sva ona koja je namenio za proslavu bila su iskvašena i ukaljana, te nije imao u čemu da se pojavi. Sva sreća, to veče je bio izuzetno koristan za grad pa se ižickao za fine tradicionalne svilene odore, sa sve malim žigom Shiroi grada i sve krojačem koji mu je uzeo mere i koliko je to vreme dozvoljavalo prepravio šavove kako bi mu više odgovarali. Dobri stari dani. Iduće jutro kada je obukao to odelo, osetio je da je prvi stepen njegovog uspeća napokon gotov.

Hodajući do hrama, osećao se kao da je proslava namenjena njemu. Bezbrižno, skoro pa bezobzirno je gurao ljude kako bi prošao. Jedna stvar ga je kidala; da li se nadao da će biti nereda kako bi ga mogao utoliti, ili da neće kako bi valjanim slavljem mogao krunisati svoj uspeh? Videćemo već. Čeličnu ruku koja je za njega sad postala više simbol nego sprava predao je na ulazu, ali je uputio da se nalazi kod jednog specifičnog stražara kako bi joj se u nesrećnom slučaju brzo mogao vratiti. Odmah po ulazu ugledao je kolegu sa kojim još nije izravnao časti. Seo je kraj Kakao Olive.

Oho moj mračni prijatelju, lepo si se sredio za ovaj presveti događaj. Zar prosto ne tinjaš od uzbuđenja? Pogledao je unaokolo zadovoljno, videvši da nema više nereda nego što bi se očekivalo na svadbi ovih razmera. A to me upravo i podseća, kako stojiš sa našom opkladom?

Primetio je da Kakao vrda što se tiče opklade ali sve mu je toliko sjajno pošlo za rukom da je dobitak te opklade postao sasvim nevažan. Pružio je uljudno ruku.

U pravu si Kakao, siguran sam da ni ne znaš koliko si u pravu. Mojoj sreći skoro pa da nema granice. Dogovreno, nerešeno! Imaš ovde čak i jedno piće na moj račun. Piće je bilo na račun mladenaca.

Sada kada je teret pokušaja da se proslavi napokon prošao mogao se napokon okrenuti vedrijim stvarima, upravo onima koje su i drugoj momčini bile na pameti. Valja ostati trezven, ali valja i prolaviti... Presekao je, ukoliko se nešto zaista katastrofalno ne desi, ovo je noć za zabavu! Mudro zboriš ljudino, istinski mnogo mudrije nego što bi tvoja građa predložila! Što bi mladoženja jedini imao ženu nakon što smo se mi toliko namučili? I prvi put otkako je stigao na ostrvo, istinski i grohotno se nasmejao.

Dve ninje suprotnog izgleda sa nešto par sličnih boja u svojoj odeći i naočarama dolaze i sedaju u prvi red. Jedan beše crn ko noć drugi beo ko sneg. Jedan beše hodao vešto, elegantno drugi se gegao samo. Jedan beše ozbiljan, drugi sa blagim osmehom spreman za malo zabave.

Seli su u prvi red, osvrnuli se oko sebe poznali par lica sa poternica i možda previše glasno iskomentarisali za njihovo dobro.

Srce je snažnim udarima odzvanjalo u glavi dok se Hajato peo nesigurno ka vratima Citadele. Bacio je pogled preko ramena ka Tomoe, trudeći se da izgleda ravnodušno i hladno. "To je to. Odavde nazada više nema, s toga te neću ni pitati jesi li sigurna" govorio je blagim glasom tako da ga samo ona može ćuti. Trudio se da ne čini direktan pogled sa bilo kim prisutnim u nadi da će uniforma, kapa i lopata-đubrovnik biti dovoljni da ga prikriju u ovoj masi. Nadao se tome da će Tomoe prepoznati na ovom venčanju svog ubicu i njegovog podmetača jer je bio i više nego siguran da će zlikovac biti prisutan. Lagani hod, blago oboren pogled i uniforma čistača iz hotela trebalo je da osiguraju da Hajato neće upadati u oči. Ostalo je samo da se nada najboljem ishodu, jer u njegovim rukama ne beše ništa više do lopate. 

Stupio je u Citadelu kao senka, nečujno i polako, trudeći se da ostane blizu izlaza i neprimetan do kraja ove ceremonije. Pogledom ispod oka, skenirao je i analizirao atmosferu i prisutne. 

Vrijeme je polako prolazilo i dolozazilo je sve vise i vise ninji, sve dok nisu dosla neka dvojica koja su se cinila ozbiljno. Fukushukiju su i zgledali kao yin i yang zato jer je jedan bio bas crn a drugi bas bijel, bili su kao crno i bijelo zato jer je jedan bio totalna suprotnost od drugog. Skontao je da su Tennini jer su sjeli u prvi red to jos znaci da su jaki i pametni, kada su sjeli bas su glasno komentarisali par ninji koji su prisustvovali ovom dogadjaju.

Dan kao i svaki drugi, pomislila bi ona. Da, venčanje je bilo na pomolu, ali za nju je to bilo nešto sporedno - dosadna obaveza koja se mora ispoštovati. U mislima joj je bilo kako će se ona dvojica (Koga Yari i Hayato) obradovati kada vide svoj ormar u novom izdanju.
Lukav osmeh nije mogla sakriti sa lica. Odvažnim koracima išla je ka svom mestu, ignorišući sve muške poglede ka njoj i njenoj teget haljini sa golim leđima. Izvadila je svoju dugu tanku cigaretu iz tabakere i zapalila je brzo, dok šibica još nije stigla ni do polovine.



Njen pogled bi lutao sa jednog na drugog gosta. Najviše je posmatrala one u daljini, koji bi naprasno mogli prići i pokvariti joj doživljaj.

Ali avaj, nevolja je došla iz drugog ugla. Nespretna posluga koja je prolazila glavni prolazom izmedju klupa u hramu razbila je čaše pića i prosula korpe ćveća korištene za dekoraciju enterijera. Lom stakla uzbunio je sve goste u blizini. Zumi je u tom trenutku bila šokirana, no tome nije bio razlog lom već ona. Njeno blago sedelo je u klupu iza nje, od krvi i mesa. Najednom, njeno lice postalo je belo i bledo, kao da je videla duha. Usne su joj posvetlele i osušile se, a krv se koncentrisano skupljala u mozgu.

Nikada ranije nije se desilo da ona ne ispuni svoj zadatak. Samouverena kakva jeste, nije mogla pojmiti da je pogrešila. Osmeh sa lica nestao je brzinom svetlosti, a gnev i sujeta ispuniše njenu dušu.

,,Ovo nije moguće." - pomislila je u sebi. Žena iz ormara sedela je na nekoliko stopa od nje. Hiljadu misli ispunile su njenu glavu. Na sreću, bila je profesionalac i držala je jezik za zubima. Morala je smisliti svoj sledeći korak, no to nije bilo moguće dok se ne smiri. Oni ipak nisu znali njeno lice. Kako bi ovladala situacijom, poslužila se starim trikom iz knjige - približila se neprijateljima i sela ispred njih, na klupu gde će joj biti na dohvat ruke u slučaju da se potegnu noževi. Saznavši da je plavokosa devojka preživela, ostala je zaprepašćena i pod utiskom nije joj zapalo za oko da pored nje sedi ni manje ni više nego čovek koji je trebalo da preuzme odgovornost za zločin koji nije počinio.

Kako se sve više i više hram punio gostima maestro dirigent je kako svojim štapićem tako i orkestrom pravio najlepše melodije koje je većina prisutnih do tada čula.  Dečica su trčala i prolazila bacajući cveće svuda po prolazu medju klupama čiji se kamen jedva i video od latica karanfila, ruža i lala.

Straža ispred zamka formirala je red i bila je spremna da kroz nekoliko minuta dočeka mladence.

Nije ženidba bila toliko loša ideja kad je video koliko je sati dok je pokušavao da sredi odeću na sebi. Da je bilo bilo čije drugo venčanje, ama znači bilo čije drugo na ovom svetu tri bi ga brige bolele. Slučaj je bio da je bilo venčanje njegovog najboljeg druga koji nije smeo propustiti iz milion raznih razloga.



Stigao je tik pred dolazak mladenaca u ulici iza ugla osecao je njegovu idiotski nenormalno gustu chakru. Znao je da će Watatsu izgledati ko idiot na venčanju bar u  njegovim očima nakon svega što su prošli.

Bacio je cigaretu ispred hrama (ima i on stvarno nekih granica). Nakon prolaska kroz barijeru chakra koju je osecao iznad nestala je samim nestankom njegovih sensor sposobnosti. Prošao je i otišao do samog kraja hrama gde je stao u blizini matičara koji će venčati mladence. Preko puta njega bila je kuma. Djelovalo mu je da je video negde. Bez kafe u organizmu od tog jutra, nije imao pojma gde.

Nije izgledalo da je bilo moguće ali dok su se mladenci peli uz stepenice muzika je ovladala još nekom emotivnijom i elegantijom aurom kroz ceo prostor hrama. Svi su bili okrenuti i gledali na sami ulaz hrama. Dok su se peli stepenicama sa svetlom sunca koje je tek podne na nebu prešlo, hramu su prilazile samo njihove siluete. Ulaskom kroz vrata koja bi da mogu prepričala hiljadu ovakvih venčanja njihove face su bile u potpunosti vidljive. Smešili su se oboje uzbudjeni srećni i zaljubljeni. Medju ljudima bilo je Watatsuu previše poznatih lica (pa čak i ljudi koje je hteo loviti u skorijoj budućnosti) no to je i ono što je htio. Skupiti svet na miran dogadjaj, započeti dijaloge, ukinuti bounty sistem, ostvariti trgovinske rute. Watatsu nije dozvolio da više od par sekundi to bude u njegovoj glavi već se fokusirao na Tinnan. Prošli su do kraja hrama ispraćeni pogledima više stotina ljudi. Tinnan je poznavala samo nekolicinu i postojao je u njoj žal i dalje što samo nemaju standardno venčanje, već je njen dragi napravio internacionalni politički dogadjaj.

Došavši na vrhu sale Watatsu se osvrnuo i pogledao sve prisutne koji su sedeli. Ceremonija je bila spremna da počne.

Matičar, stariji čovek ispred mladenaca je pozdravio sve prisutne. Dao im do znanja da je venčanje u pitanju ako se neko bio zbunio (stariji čovek napominjem). Šala na stranu to su sve bile tradicionalne forme sklapanja braka koje su svim bile poznate. Devojkama od kad su videli kako je venčanica lepa bela haljina i momcima dan pred venčanje čisto da vide kako cela stvar funkcioniše. Nakon tih uvodnih tradicionalnih stvari, preko nekih emotivnijih pitanja bližili su se onim vanvremenskih - sudbonosnom DA i gromoglasnim aplauzima koji su pratili tu reč. Kroz svoj tekst ispisan na starijem dosta korišćenom komadu papira matičar je stigao do rečenice koja se zadnja postavlja pred zavete. Naravno nije bila upućena mladencima pa je digao pogled sa papira i uputio je svima prisutnima simbolično jer se verovalo da ćutnjom na odgovor dodatno učvršćuje brak mladenaca.

Zna da nije u maniru da kaze bilo sta i da je postavljeno pitanje retoricko ali ipak Olivi je kroz glavu prosao scenario u kom bi ustao sa svog mesta i rekao da se on ne slaze sa ovim. Ako bi njegova ideja prosla mozda bi on mogao biti taj koji bi dobio mladu prve vencane noci posto vencanja vec ne bi ni bilo. Naravno to su bile samo misli nije hteo nikome da kvari raspolozenje. Na kraju se samo nasmejao na postavljeno pitanje maticara, onako bez tona samo grimasa

suma sumarum: mudro ćuti

Njegovo mesto kao što je i očekivalo dalo mu je odličan pogled na halu i sve što se dešavalo u njoj. Watatsu-a je sad prvi put u životu video i mogao je po izgledu samo da ga nahvali. Odelo krojeno po meri prijanjalo mu je uz moćno mu telo, kosa luda zalizana nečim al gelom sigurno ne pošto se nije presijavala ko da je masna već ono ko normalna kosa. Matičar retorski zatraži odobrenje od svih, na šta par budala ustade i odgovori sa odobravanjem. Mlada pod velom i haljinom imala je gracilnu figuru kao neki labud da je hodao onom stazom koja činilo mu se vodi u raj na zemlji. Zamisli uspeš sa tako moćnim čovekom da se spanđaš i udaš? Mora da je iz porodice nekog od okolnih daimyoa, princeza neka... Što on ne dobi na lutriji po rođenju da bude u njenoj koži? (nastavlja da mrmlja u sebi ovako nešt ne bitno)

Bio je ubedjen da će ustati i da će reći bilo kakve stvari koje bi mogle naškoditi venčanju. I sama nije znala da će njegova barijera da je spreči da izgovori bilo šta. Kada je matičar izgovorio reči nije se okrenuo isti tren već je čuo reči momka jednog kako niko nema prigovore i da će svi ćutati što ga je nasmešilo malo. Refleksno samo okrenuo se da vidi da nije ustala i da ne pokušava govoriti i videvši da je nema nigde da je shvatio šta joj je smestio okrenuo se nazad. Krajičkom oka... video je mladog ninju iz Akumetsua kako ustaje i staje na sred hola. Glavu je sada usmerio direktno ka njemu posmatrajući svaki detalj njegovog bića. Imao ga je na svojoj listi Akumetsu ninji koje prisustvuju no znao je da nema mogućnosti da uradi ama baš ništa na ovakvom dogadjaju pod ovim barijerama.

Imaš li nešto da kažeš Akumetsu momče...

Rekao je ozbiljno, nije želeo da mu neko kvari ovaj dan.

Nije verovao da dete poput prisutnog Akumetsu plavušana prokletnog može biti prijemnik tolike količine energije. Nije verovao da je takav seal uopšte moguć. Limitiran dostignućima svog života realizacija postojanja nečeg iznad nije mogla da bude deo njegovih jednačina. Ovo je bio kraj i znao je to. Prevaren je i ponižen u ideji da može promeniti točak koji se zauvek vrti. Da se samo setio ove ideje par godina ranije dok je Akumetsu bila početna mala organizacija koja je prebijala kraj sa krajem. Sve bi bilo drugačije.

Siguran je da čak ni ninja čula nisu bila toliko vešta da osete toliku silu koja je nastala iz mladog deteta ali za svaki slučaj zagrlio je Tinnan svom snagom, okrenuo je od eksplozije i njegovo telo je u tih nekoliko milisekundi nestalo. Zadnje misli... nije mogao da razazna.