Recepciija

Hajato, stižući na recepciju, zapaža sve detalje svojim iskusnim okom. Njegovi koraci odzvanjali su prostorijom dok je gazio po podu obloženim sjajnim, tamnim parketom po kojem su raspoređene niske, udobne sofe u neutralnim bojam koje su pružale gostima mesto za odmor i opuštanje dok čekaju uslugu koja je na ovom mestu bila skoro instantna. Visoki prozori omogućavali su pogled na mirno zelenilo okolnog vrta, doprinoseći atmosferi mira i spokoja.

U središtu prostorije nalazio se široki, elegantni pult od tamnog drveta, iza koga je stajao ljubazni recepcionar čije lice je bilo ukrašeno prijatnim osmehom. Na jednom kraju pulta, Hajato primećuje buket svežih, živopisnih cvetova, a neke od ovih plantea samuraj prvi put sreće.

Sam prostor bio je prožet tradicionalnim elementima. Visoki stropovi ukrašeni su lampionima koji emituju toplo svetlo, dok su zidovi ukrašeni klasičnim umetničkim delima, odražavajući bogatu kulturu i istoriju.

Zastao je pred pultom, a pogled mu je lutao svuda po prostoriji sve vreme nenamerno izbegavajući direktan pogled sa recepcionarom koji je polako gubio strpljenje sa pogubljenim samurajem. Ipak, Hajato se ponašao kao da on beše sam, bez igde ikoga, izolovan u prostoru i vremenu. Nije mario za potencijalna pitanja koja bi se njemu uputila, ovoga puta osloniće se na mladog prijatelja da bude jezik za obe glave.

Ahiru je posle kratke setnjice stigao do vrata recepcije koja su bila od punog drveta, pretpostavljao je da su bila od bukve. Usao je kroz njih i video je recepstionistu za jednim stolom i iza njega sto mesta za kljuceve medjutim nije bilo par kljuceva tamo gde su trebali biti. Prisao je stolu i rekao.

Zdravo ja sam Ahiru pozvan sam na vencanje da li mogu dobiti jednu sobu?

Recepstionista mu je dao prvi kljuc koji je mogao da dohvati i to je bio kljuc sobe br. 89. Ahiru se nasmejao, nije ni on znao zbog cega i recepstionista ga je preko pogledao. Ahiru je uzeo kljuc i krenuo ka svojoj sobi za koju je mislio da je bila prilicno daleko od njega.

Na recepciji bila je gužva. Kao da se ceo svet skupio u tu jednu tačku. Ipak recepcioneri su radili svoj posao lagano, sa parolom biće usluženi kad budu usluženi, ali bogami sada ne! Šalu na stranu, dame su preuzimale ljude jednog po jednog. Došao je red i na Tsubasu i sačekala ga je jedna gospođetina sa raskošnim dekolteom, što probudi u Tsubasi oduševljenje, sve dok nije čuo njen dubok nalik na muški prodoran glas. Bila je pristojna, mirna i staložena, a i kako da ne deluje tako uz takav glas? Pitala je kakav apartman želi na šta on odgovori što je kraće mogao, posle kratkog razmišljanja.

"Prostran, prozračan i svetao."

To je bilo i više nego dovoljno da iskusna recepcionerka odokativno uzme ključ sa dela gde beše samo velike sobe. Povela ga je do sobe i izgleda na putu do tamo smislila originalnu ideju kojom će ispuniti uslove kakve Tsubasa traži. Stade ispred vrata i svojom klasnom tehnikom preuredi sobu pre Tsubasinog useljenja i istom otvori vrata. Bila je zadovoljna kada je videla čuđenje i oduševljenje pomešano sa sumljom na njegovom licu. Sigurna u svoj uspeh dobacila mu je ključ od sobe i poželela mu ugodan boravak. Ovaj bez teksta jednostavno udje.

Apartman (roleplay iz Tsubasinog ugla je u opisu teme naravno zajedno sa opisom apartmana)

Probijao kroz gužvu do te tačke što je smatrao krajnje neukusnim propustom u organizaciji o kom će se sigurno požaliti, ali tek kroz neki usputan komentar koji će zvučati tako prirodno da njegov stav neće biti kao žalba, jezgrovita istina koju ni najgori nevernici nemogu pobiti, ali je po izbijanju na hol povratio svoju sabranost, i tek blago uvređeno otresao prljavštinu koja nije bila ni tu sa odore, kao mali tihi znak negodovanja. Izvrstan postupak - pomislio je za sebe dok je sa savršeno prijatnim smeškom i neverovatno ispravnim, toliko da igra na granici uštogljenosti ali nikad ne zagazi u tu teritoriju, držanjem prišao recepciji da zatraži smeštaj. Trudio se da ton bude kulturan - iživljavanje prema usluzi je odlika novotarije - ali ni u trenutku nije dozvolio da nadmoć iz njegovog stava i govora nestane. Preuzeo je ključ uz obaveznu napojnicu, i predao bagažisti svoj prtljag (za koji je morao priznati da je manji nego što bi želeo) uključujući i mantiju koju je nosio preko crnog kimonoa. Ipak, pre nego što se uspeo do sobe, ostao je u lobiju uz komentare, upućene kaobajagi zaposlenima a u stvari više vazduhu oko sebe, o lepoti izrade stubova, divnim ornamentima, i šarenolikim pločama izrađenim od poludragog i ukrasnog kamena.

Čovječe puca me nervoza koliko i isčekivanje za ovako veliko slavlje nisam mogao da dočekam da obidjem sve atrakcije ovoga mjesta.

Dok sam došao na recepciju smljeo sam razne grickalice, slatkiše, egzotične voćke i još nešto što nisam ni znao šta je bilo.

Nažalost nije bilo toliko puno pića možda je i za bolje čuo sam da ima još i restoran na drugoj strani.
Uzevši ključ od recepcije brzo se uputi ka svojoj sobi da ne gubim puno vremena, ipak koliko često dobiješ priliku da se gostiš po tudjem trošku.

"Nedju izaći odavde dok nisam nabio na sebi zalihe za sledećih tri mjeseca !"

Fukushuki se jedva provukao kroz onoliku guzvu da dodje do ovdje, ali kada je usao vidio je jos vecu guzuvu i svatio je da ce kekati dugo vremena ali to mu nije bio problem tako da je stojao i cekao svoj red. Svaka minuta u tom redu mu se cinila kao njih deset i polako mu je postajalo dosadno, ali konacno nakon tolikog reda i cekanja Fukushuki je dosao na svoj red.
"Zdravo moje ime je Fukushuki, moze te li me uputiti do moje sobe"
Djevovka sa recepcije mu je rekla sve potrebene informacije koje su mu trebale za upute do njegove sobe, tako da je uzeo kljuc i uputio se do svoje sobe.

Sa rukama u džepovima svog kaputa ušao je unutar tog hotela. Iako je bilo veče u samom lobiju je bilo dosta ljudi. Odmah se zaputio ka recepciji za kojom je stojala plavuša taman dovoljno visoka da joj oči vire iznad visokog pulta.

"Moje ime je Neokazu, treba mi broj sobe." - ljubazno se predstavi mladoj dami.

"Moguće da je soba na ime mog brata, pogledajte pod imenom Reozaku. Ja zbog privatnih obaveza tek sad stižem."

Sam proces traženja sobe je trajao nešto duže nego što se nadao, pa je rešio da joj malo pripomogne. Čim je našla sobu odmah je dostavio dokument sa slikom koji je potvrđivao njegov identitet i zaputio se ka apartmanu kako mu je i objasnila.

Projurivši kroz hodnike tog mesta brzo se našao na recepciji. Opšta pomtenja zahvatila je ceo kompleks i ljudi su neprestano jurili levo desno kao muve bez glave. Krenuo je ka izlazu izbegavajući gužvu. Video je dosta stražara koji su prolazili tu, ali nije uspeo da uhvati nikakvu korisnu informaciju.

"Polako, pazi gde ideš." - reče nekom čoveku sa kojim se zamalo nije sudario.

Nije želeo nikakakvu frku pa je samo eskivirao kontakt sa tom osobom i nastavio dalje ka samom izlazu iz objekta.

Osetio je kako ga neko zaustavlja. Odmah je reagovao i okrenuo se na taj dodir po ramenu. Osobu ispred sebe nije poznavao, ali delovao mu je prilično sposobno. Još par dodatnih ruku neće škoditi.

"Ljudi padaju iz neobjašnjivog razloga u nesvest." - odgovori puštajući korak ka vratima.

Nadao se da će ga osoba pratiti ne bi li mu objasnio, a da ne gubi vreme. Čim je čuo njegove korake iza sebe nastavio je sa svojojm pričom.

"Jednog sam jedva probudio u njegovom apartmanu. Objasnio mi je da je pre ovoga bio u restoranu, a kasnije došao u apartman i nakon toga se ničega ne seća." - reče u hodu i izađe iz objekta.

Dolazeći na recepciju brzo proverih svoju sobu u njoj sam zateko detalje koje mi govore da je neko bio ovdje osim mene.
Nadjoh svoje stvari ne pronadjene od mojih ne pozvanih gostiju. Ovdje niko više se nije nalazio pa požurih na druga mjesta.
"Kuda dalje?" odlučih da pogledam šta ima kod kapije mora da je haos od ovih dešavanja.