Šuma Nishigō

Na putu do nase prve zajednicke misije Kaneko i ja smo se veoma dugo spremali za ovu misiju odradili smo i fizicke i psihicke treninge, ali ja sam tu malo vise njemu kao podrska da vidimo kako ce se on snaci i u slucaju da mu je potrebna pomoc...

Nakon borbe uputio sam se da potražim svog senseia neznam da li je živ ali se nadam da jeste zato što mi je potrebna ogromna pomoć moram da ostvarim što je veću moć moguće kako bi mogao da završim sa ovime i urnišem ceo ovaj propali svet koji se neprestano rotira oko sunca.Ipak pitam se dali je moguće gurnuti ovaj svet u još veću havariju nego ranije,ljudi su poludeli tako da me ne bi čudilo da nastave da tonu sve dublje u sopstvenu propas ali kada potonu dovoljno duboko sačekaću ih i ubiti jer ja sam Zamarecu osvetnik i naučnik koji traži kriminalce po svetu neću da dozvolim da mi i jedan promakne.*Marecu je napustio mesto na kome se nalazi*

Koračao je kroz mesto susreta, šumu koju su lokalci imenovali Nishigo. Kao da je mogao osetiti da je Amegakure tu negde, na vidiku a opet ni traga od njega. Vetar je šaputao prijatnim ritmom kroz njegove slepljene pramenove masne, crne kose. Očigledno je i nije baš često prao. Zapravo, nije vodio previše računa o svom izgledu i higijeni od kada se vratio iz pećine. Njegov fizički izgled oslikavao je duševno stanje vrlo precizno i detaljno, te je i dečije oko na prvi pogled već moglo zaključiti da ovaj čovek sa sobom ne donosi pesmu, poklone i radosti. Lice mu je bilo iscrpljeno, obrazi upali, a oči prazne - skrivene iza senki sopstvenih misli.

Bio je izgubljen meću ovim starim gorostasima. Mali, nemoćan, ali odlučan da pronađe nešto novo. Novi smisao. I samo to je bio jedini pogon da korača napred, tromo ali sigurno, nogu pred nogu u susret nepoznatom.

Šuma je bila zastrašujuće tiha, ali istovremno lepa na način koji oduzima dah. Starije od mnogih sela, drveće je prkosilo vremenu, pružajući krošnje koje su delimično zaklanjale nebo. Ovaj trenutak bio je sve suprotno od onoga što je Aron osećao. Njegova unutrašnja oluja bila je haotična i mračna. Iza sebe je ostavio Takigakure, selo Vodopada, koje mu je godinama bilo dom. Nije želeo da se osvrće, niti da oseća nostalgiju. Rastanak je bio prijateljski, ali Aron je znao da ga njegovo prisustvo tamo više ne definiše. Trebalo mu je nešto drugo. Nova svrha. 

Stupajući dublje u šumu, crni oblaci nadvili su se nad predelom. Kiša je počela tiho, kao da mu pruža ruku dobrodošlice. Aron je stao i pustio da mu hladne, krupne kapi peru lice, ispirajući tragove prošlosti. Možda, samo možda, kiša nije samo voda. Možda je to simbol pročišćenja. Ostao je tako nepomičan, čekajući svoju sudbinu. 

U sumrak dana po informacijama koje je ranije dobio u pismu od stražara jedan od šinobija bi trebao da se nalazi u obližnjoj regiji oko sela. Naime u pitanju je bio nastavak života na drugom mjestu, okretanja novog lista u životnoj knjizi. Bez mnogo razmišljanja krenuo je pretraživanje tragova šuma i lokacija van sela, ovo je bila njegova odgovornost i dužnost. Ko god da je ova osoba, prije bilo čega mora proći kroz njegove ruke kako bi on spavao mirne glave, i kako ne bi mnogo razmišljao o nekoj teškoj bližoj budućnosti. Upratio je korake na pola sata od sela, te ih je pratio iz senke.

Kada se dotični mladić zaustavio na momenat, sasvim ležerno laganim pokretima je izašao iza drveta gledajući u pod ali hodajući u pravcu relativno mladog šinobija. Dok je hodao znao je koja je distanca između njih jer je proveo već pola sata prateći ga. Na momenat se i on zaustavio govoreći.

khm khm.... Srdačan pozdrav, kako ti se može pomoći?

Po svom sudu koji je imao očigledno je to bila prava osoba. Nakašljao se pa upitao dok je vjetar blago pomjerao donji deo njegovog kimona kao i deo na rukavima. Kao pero na talasu vjetra kretao se zajedno sa obližnjim rastinjem i drvećem koje je prkosilo vremenu i vijekovima. Često je meditirao u ovim krajevima tako da je znao sve male cake koje se mogu naći u ovakvoj šumi pored samog sela.

Aron se okrenuo ka izvoru zvuka koji ga preseče iz senke i sa leđa. Podigao je pogled ka šinobiju koji mu je prilazio, u početku gotovo nezainteresovano, ali u njegovim očima mogla se naslutiti duboka tuga, pomešana s nijansama ogorčenosti i umora. Stajao je mirno, kao statua koju je vreme okovalo u njenoj tišini, a kada je čovek iz senke progovorio, Aron je duboko uzdahnuo. Njegov glas bio je tih, ali prodoran, gotovo kao da je razgovarao više sa sobom nego sa sagovornikom.

Aron je ponovio pitanje, naglašavajući svaku reč s oporom ironijom. 

Pogledao je u stranu, ka horizontu gde su oblaci Amegakure donosili neumornu kišu, preteću i neumoljivu kao njegova sećanja.

Zastao je na trenutak, a zatim nastavio, ovaj put glasom koji je bio stabilniji, ali daleko od spokojnog.

Aron je podigao ruku, kao da želi nešto da uhvati u vazduhu, ali je odmah pustio, kao da je odustao i od same želje da nešto zadrži. 

Blago se naklonio prema šinobiju, kao znak poštovanja, ali u njegovom pogledu nije bilo servilnosti - samo prkos.

Njegove reči visile su u vazduhu, nošene vetrom koji je sada bio oštar i neumoljiv.

Slušao je pažljivo svaku riječ i svaki šapat koji je dotični izpuštao iz svojih usta. Nije dao da ga dodirne niti jedna od njegovih riječi, slagao se on sa njim ili ne, nije pokazivao na sebi bilo kakvu reakciju već nasuprot mirno kao crna zemlja stajao naslonjen ramenom na drvo dok je slušao. Sa vremena na vrijeme klimnuo bi glavom, ne kao znak potvrde već kao afirmaciju da sluša jer nije želio predstaviti sebe u pogrešnom licu. Nekada kada bi dotični šinobi napravio pauzu za vazduh u toku svog monologa bacio bi mali modrozeleni kamen malo u vis iznad svoje glave te ga ponovno uhvatio kada ovaj nastavi svoje izlaganje.

Zanimljivo zboriš.... a možda previše zanimljivo?!


Sa dva tri brza koraka pomjerio bi se tik uz njega, rame uz rame kako ne bi morao glasnije govoriti, već blagim glasom veoma monotono govorio dok je sjekao svoj pogled sa njegovim dok su stajali jedan pored drugog.


Na tvoja pitanja imam odgovor ali ne ovdje i sada. Ako si spreman na sve što si rekao zatvori svoje oči i reci mi šta vidiš.... a nakon toga neka ostanu zatvorene dok ti ne kažem da ih otvoriš. Za svoju sigurnost nemoj da brineš, da sam želio već bi se tvoje tijelo pretvorilo u male atomske čestice i rasprhnulo u vjetru. Na tebi je da odlučiš!


Zatim je stajao na mjestu čekajući odgovor dotičnog gospodina kako bi nastavio konverzaciju i dalji tok dešavanja!

Aron je ostao nepomičan, kao kip, dok mu je srce u grudima udaralo nepravilnim ritmom, tiho, ali uporno, poput bubnja koji najavljuje neizbežnu propast. Čovek se u treptaju oka našao tik kraj Arona, a njegov pogled sa kojim se susreo u neposrednoj blizini - probio ga je do same srži. U tom pogledu osetio je malo čega ljudskog. Samo neizgovorene pretnje i mrak koji je Aron poznavao dobro.  

Pogled mu je bio nepomičan, fiksiran negde iznad Divusovog ramena, ali su njegove misli tutnjale kao oluja. 

"Zatvorim oči?"

izgovorio je, tonom jednako tihim i monotonim kao Divusov, ali u njemu je ležalo nešto staro, umorno, kao dah vetra koji nosi prašinu s ruševina.

"Dobro. Ako je to cena."

Polako, gotovo ritualno, Aron je zatvorio oči. U tom trenutku svet je nestao, a tama ga je progutala, ali ona nije bila tiha. Nikada nije bila tiha. Pred njim u tami zasijaše reke krvi, mirne i tihe ali podjednako jezive. Miris gvožđa bio je tako stvaran da je gotovo mogao osetiti ukus metala na jeziku. Delu njegovog bića taj ukus nije bio stran i daleko od neprijatnog. Kroz ravnicu ikoja se prostirala između reka, Smrt je jahala na crnom konju, polako i neumoljivo, a iza nje - lica. Bezbroj lica. Svako izmučeno bolom, očima koje su krivile njega, iako nije znao zašto. 

Duboko je udahnuo, boreći se da ne povuče ruku prema licu i ne otvori oči, ali pritisak se širio njegovim grudima. Sve je to bilo previše poznato - prokletstvo koje ga je pratilo još od dana kada je izgubio ono što ga je činilo snažnim. Sada je bio samo ljuštura, senka onoga što je nekada bilo. 

"Vidim krv"

Progovorio je tiho, bez pokušaja da sakrije drhtaj u glasu.

"Vidim smrt. Patnju. Lica koja me prate gde god da idem. I ništa više. Samo mrak."

Ostao je tako, nepomičan, sa zatvorenim očima, dok mu je tuga pulsirala u grudima. Tama je bila nepodnošljiva, ali Aron je stajao uprkos, prihvatajući poziv na izazov nepoznatog čoveka iz senke. Tišina je pala, a u njoj su stajale njihove reči, poput oštrica koje čekaju na pokret.  Osećao je Divusov pogled na sebi, težak i probijajući, ali nije otvorio oči. Bio je spreman da čuje šta sledi.

Slušao ga je kako govori, prateći pomno svaku riječ i svaki uzdah koji je napravio. Dešifrovao je to u svojoj glavi na sebi poznat način kako bi napravio maksimalno racionalnu procjenu situacije, kao i ocjenu dotičnog gospodina. Nije se želio zadržavati više u šumi. Odgovori koje je dobio nisu mu predstavljali mnogo, nakon svega to je bio samo dio uma i misli svakog šinobija današnjice, pravo pitanje još nije odgovoreno. Vidi što i svako vidi ko je prošao borbu, ali ne ono poslje nje. Imao je još par momenata na koje je želio da dobije odgovr.

Nisi me impresionirao Arone... možda sam te... ništa zaboravi... ako otvoriš oči znaj da neću biti ni sekunde prijatan!

Zatim je stavio svoju ruku na zadnji deo njegovog vrata. Relativno hladan dodir, nadao se da može da izdrži bez otvaranja svojih očiju od malog temperaturnog šoka.

Od sad pa na dalje ćeš držati oči zatvorene kao što smo se i dogovorili kako ne bi morao da ti stavljam povez ili da te pečatim u skrol. Ostani smiren i pribran interesuje me jedna stavka. Kada budemo hodali moja ruka će ti biti na desnom ramenu a ti ćeš naravno bez otvaranja govoriti kako se osjećaš, i šta vidiš u momentima kada osjetiš fizičku promjenu u vanjskom svijetu.


Zatim je spustio svoju ruku na njegovo rame kako je i rekao, i uz blagi ton glasa davao upute da nastavi hodati u posebnom pravcu.