Apartman br. 11

Kada je došao na ulazu pored imena pitali su ga i u kakvom bi prostoru voleo da provede svoje vreme pred samo venčanje, jer kako su mu rekli poranio je - bolje nego da kasni. On u čudu stade da razmisli, i neprijatnost u vazduhu je postepeno rasla. Prijatan izraz lica ljubazne recepcionerke budio je jezu i nemir u njemu. Dao joj je odgovor možda ne onakav kakav bi dao da ga đavo nije naterao da ga izusti što pre.

"Prostran, prozračan i svetao."

Da takav su mu apartman i dali. Recepcionerka uze izgleda nasumično jedan od ključeva koji su visili. Prateći nju kroz božanstveno ukrašene hodnike, slikama poznatih slikara i raznim cvećem iz svih poznatih krajeva, našli su se ispred ogromnih drvenih vrata. Ona stade tačno ispred vrata i sklopi ruke, na šta se čuo šum pomeranja i premeštanja u unutrašnjosti sobe. Oromne drvene ploće otvoriše se i otkriše ogroman prostor oivičen sa tri strane zidovima, a na četrtoj strani onoj nasuprot ulazu bila je gusto ispletena mreža od granja i listova, voćnih krošanja, začinskog bilja i čega sve ne. Taj zid propuštao je zrak unoseći u sobu mirisne note lišća i plodova. Na tom čudnom zidu nalazio se i ogroman prozor zahvaljujući kojem lepota horizonta ovog dela sveta nije bila skrivena. Kako je došao pred suton  poslednji narandžasti zraci sunca ulazili su u sobu prolazeći kroz retke prolaze u onom žbunastom zidu formirajući snopove zraka opet dovoljno tanke da se primete, a nedovoljno debele da se spoje. Na sredini sobe bio je prostrt dušek ogromnih dimenzija a sa strane u uglu sobe bio je nisko sedeći sto za kaligrafiju. Sto bio je ovenčan sa četiri sveće koje bi kada bi se upalile u večernjim časovima ubile senku koja kao neželjena mrlja nervira svakog perfekcionistu i ometa ga u pisanju. U ćoškovima sobe bili su fenjeri, koji su zapravo bili stanica u kojoj bi svici danju spavali. Tokom noći neki bi ostali u fenjerima, ali veći broj izašao bi i već predviđenom putanjom vršljao po sobi darujući joj svetlost i šarm, kao da su se same zvezde spustile da učine ugođaj neznanom putniku. Vrata na od ulaza gledano desnom zidu vodila su do kupatila, koje je bilo generično i nije se uklapalo u stil sobe iz koje se do njega dolazilo. Ogroman bazen/kada, tuš, klozet, lavabo, police samo najosnovnije ali i dalje raskošno i kvalitetno, ali nedovoljno čudnovato.

Na prvu mu se ovaj prostor nije svideo, beše mu previše... prazan; ali nije imao snage da traži novi i provede više vremena sa onom ženom zlog izgleda na njegovu sreću. Šta bi dobio da je tražio nešto konkretnije? Njegov prvobitni odgovor i njena vizija učinili su čuda i napravili jedan vanvremenski prostor koji bi svako posle nekog vremena zavoleo.

Ušao je u sobu seo na dušek koji beše u sredini sobe. Razvukao je skrol i iz njega otpečatio svečana odela koja je poneo sa sobom. Ispred njega su bili sledeći komadi:

Sako i pantaloname čija je izrada doterana do savršenstva, isticale  su eleganciju u svakom detalju. Sako,zaštitnik stila, nosi sa sobom priču o večnom osećaju za modu, dok se pantalone prilagođavaju svakom koraku s gracioznom lakoćom. Besprekorno ispeglana bela košulja odiše znacima brižnog održavanja i posvećenosti svakom detalju. Kravata, neprimetni junak ovog kompleta, grimizno crvene boje, dodavala je suptilnu notu sofisticiranosti. Ovaj jednostavan, a istovremeno vanvremenski komplet, bio je svedok raznim svečanostima. Kao modna egzodija bio je težak za izneti u punoj moći. Ako je želeo udešen u njemu da se pojavi na venčanju morao je svaki deo da ispegla i proveri do savršenstva. Kao izbor verovatno otpada.

Komplet od šest delova koji su činili svečani odevni komplet, kimono. Sam kimono je bio i glavni deo tog kompleta, ljubičast sa zlatnim sitnim vezom, ručno rađenim. On je bio i najvidniji komad, čist, ispeglan. Obi, crni pojas koji je sve držao na mestu. Nagajuban, pamučna majica, ono što bi u kompletu odela bila košulja. Hadajuban, pamučni kombinezon ispod Nagajubana, da ni jedan deo kimonoa direktno ne dodiruje telo. Možda malo nepotreban deo za Tsubasu koji je stalno nosio bandaže i šminku, ali bože moj forma se morala ispoštovati. Datejime koji je služio da održi izgled i oblik kimonoa, tvrd materijal, krut, sašiven po Tsubasinim merama. Tabi ili na naški čarape, u Tsubasinom slučaju vunene.

Sve ostalo što je ispalo iz skrolova bilo je ili prljavo ili poderano. Bandaže bile u ogromnim količinama ispale su iz jednog od skrolova.

Uvidevši ogromnu količinu bandaža kako pada iz skrola konačno se setio da proveri stanje trenutnih. Nije ih često menjao kao da su mu bile slepljene za kožu (continue reading). Ali stvarno samo nije mario za njihovo stanje dokle god su služile svrsi. Skinuo je one koje je nosio na sebi (missing piece) i otišao u kupatilo.

Pššššš... pšššššš...

Pušilo se kupatilo koje je zapario vrelom vodom kojom se tuširao. Sapunom je sprao onu kamuflažnu šminku sa lica. Od koga se skrivao? Ni sam nije znao. Samo je slušao mudre reči oca koje su glasile, ako se zameriš sa nekim i moraš u opasnosti odbaciti identitet, bolje odbaci masku, umesto da posle kada možda budeš želeo da utekneš i kreneš mirno da živiš, budeš primoran da menjaš svoj pravi izvorni izgled. Da te reči su ga debelo pogodile, kao jedna lepa misao, nešto za poštovati. Od tad je stalno nosio šminku preko delova lica koji su se videli ne bi li prikrio pravu boju kože i bandaže na svakom delu tela. Nakon vrelog tuša, ušao je u ključalu kupku. Koža bleda zacrvene se na toj temperaturi, a on leže u nju i potopi se ceo. Tu je proveo čini mi se oko minut i stoički tiho izašao iako je u sebi želeo da vrišti. Zašto ključalom vodom? Sada je bio red da vrati bandaže na telo, a jedini način da one prionu za telo i postanu deo njega jeste bio da bude vreo i mokar. Kada bi se osušio one bi ostale slepljene i nepomične čak i u ekstremnim uslovima. Kada je završio sa tapetiranjem samog sebe, našminkao je vidljive delove lica i obukao je yukatu koju nije planirao da nosi na venčanje, ostavivši ona dva kompleta onako lepo složene da svaki put kad prođe korz sobu može da razmisli i konačno odluči koji će nositi na svečanost. Izašao je iz sobe.

Nakon svega što se izdešavalo bilo je logično da pošto je bio jedan od aktera u ovoj celoj gužvi odbaci svoj pravi identitet i stavi masku, a u njegovom slučaju skine zavoje i gole kože izađe na svetlost dana. Vratio se u sobu gde je seo za sto za kaligrafiju i poskidao sve bandaže sa sebe. (sve baš sve je skinuo bio je bolan proces jer su bile slepljene za kožu) Sve bandaže koje je posedovao u skrolovima ili bilo gde nošene sa sobom je isto skupio na jedno mesto. Uzeo je činiju napunio je vodom i stavio na sto. Bandaže je rukom postavio iznad gorećih sveća, i one se zapališe i goreše par minuta. Sve je to radio iznad te proklete činije da bi kasnije zagorevštinu i pepeo koji se pomeša sa njom mogao da prospe u wc šolju i tako uništi svaki trag posedovanja bandaža. Na kraju je samo obukao crno odelo pošto je čuo za smrt, a to je bio znak poštovanja za mrtve. Znao je da on sigurno nikog nije ubio jer njegova hrana nije sadržala otrov te jačine, već samo za uspavljivanje. Kada je uništio sve tragove posedovanja bandaža jednostavno je stao na prozor i gledao ulice da vidi kuda se ko kreće i razmisli šta je njegov sledeći korak u ovoj ludoj situaciji.


(skinuo je bandaze sa celog tela i braon sminku sa lica koju je ince nosio)

Otišao je do vrata sobe i zaključao ih je. To je bila najbolja opcija. I zatvorio je i jedini prozor u apartmanu. Otišao je u kupatilo da se istušira i opere, a nakon toga legne u bazen sa vodom (kadu). Sedeo je u kadi i razmišljao o tome kako da odigra svoj sledeći potez na šahovskoj tabli u koju se pretvorilo ovo venčanje. Najbolja opcija je da ostatak dana provede u zaključanoj sobi. Da možda je bilo pičkarski, ali šta je tu je.

U kupci mu je došlo iz dupeta u glavu da je najbolja opcija da izađe na ulice a ostavi zaključan apartman. Kljuc je ostavio u bravi sa unutrasnje strane, tako da ne moze da se ubaci kljuc sa spoljne i jedini nacin ulaska je obijanje. Više se do kraja venčanja neće pojavljivati tu. Sa sobom je u skrolovima poneo prtljag koji je tako i doneo. Ryo mu je bio u džepu. Odeven sada u crno odelo sa novim izgledom bilo je vreme da izađe na ulice i tumara njima. Jednostavno je iskočio kroz prozor, a pošto beše to soba sa malim brojem u prizemlju dočekao se lagano na zemlju neozleđen. U gunguli svih ljudi koji su sada u panici bili na ulicama (pozvan je ceo shinobi svet na event na ovo vencanje znaci ulice su pune npc nebitnih ljudi) se izgubio sa svojim novim izgledom.