Apartman Br. 69

Posle dugog i veoma napornog dana konačno se našao pred vratima apartmana. Sama jurnjava za osobom odgovornom za trovanje iscrpela ga je više nego što se nadao. Tek pred apartmanom setio se da svog polubrata nije sreo gotovo četiri dana koliko su tu.

Stvari koje je dečko sa recepcije, za nekoliko metalnih novčića, doneo u apartman još uvek su boravile smeštene levo od vrata. Nije imao ni volje ni snage da se sada bavi time pa se zaputio ka svojoj sobi i krevetu. Sutrašnji dan je bio dug i imao je dosta toga da odradi pre samog venčanja.

Nadao se da će Rea zateći bar ujutru pre nego što ode da ostavi poklon. Verovao je da je već pijan u nekom baru ili na nekom sličnom mestu.

Sunčevi zraci koji su se probijali kroz prozirne zaves na velikm prozorima apartmana probudili su ga tog jutra. Još uvek umoran od svega što se desilo nije želeo da ustane iz kreveta, ali obaveze koje je imao nisu mogle da čekaju. Obavio je sve svoje jutarnje rutine i obukao se u jedno od elegantnih odela koje je spakovao za ovaj događaj. Okrenuo se po samom apartmanu par puta ne bi li slučajno naišao na Rea, ali kao što je i pretpostavio nije ga bilo.

Uzeo je poklon lepo zavijen i upakovan u kutiju i zaputio se kroz hodnike hotela sve do samog izlaza iz istog. Trebalo je taj poklon predati što pre.

Jedna od obaveza koju je imao tog dana uspešno je obavio. Poklon je bio sigurno predat i sada mu je ostalo samo venčanje. Vrativši se nazad do apartmana shvatio je da mu je ostalo i više nego dovoljno vremena za same pripreme.

Svečano odelo koje je odabrao za taj događaj, predao je dan pre toga na pranje i peglanje ne bi li sve bilo sređeno tačno onako kako treba. Ušavši u sam apartman video je da je odelo zakačeno na jedan od čiviluka što ga je obradovalo pošto mu je to predstavljalo jednu brigu manje. Opet se malo promajao po apartamnu ne bi li možda naišao na Rea, a onda seo na kauč i sipao sebi vodu.

Sedeo je zavaljen na kauč ispijajući kad kad po gutljaj vode. Razmišljao je o tome kako mu nedostaje divljina i da je predugo već na ovom mestu. Verovao je da je ovo mesto samo po sebi prelepo, ali sada je bilo i previše ljudi, a on jednostavno nije voleo gužvu.

Na škripu vrata odreagovao je malim trzajem koji ga je vratio nazad u realnost. Pretpostavio je da je to njegov brat Reo što se i ispostavilo tačno.

"Koliko puta sam ti rekao da to ne radiš." - reče aludirajući na njegov gest udaranja rukom.

"Očito su nam interesovanja drugačija."

Verovao je da je Reo noći provodio opijajući se, što njemu nije smetalo, ali nije voleo da vodi takav život.

Pripreme za venčanje tekle su glatko. Još neko vreme ostao je da sedi tu razmišljajući o tome kako dolazak na ovo venčanje možda i nije bio neophodan. Sama manifestacija nije mu bila interesantna, a nije imao ni neku zanimaciju u samom gradu. Svakako sada nije mogao da odustane od svega toga i da se vrati kući. Iz razmišljanja ga trže Reo koji je već završio veći deo spremanja pa je i on požuiro sa istim.

"Možemo krenuti." - odgovori kratko a onda se zaputi ka izlazu iz hotela.

Kroz hodnike hotela pustio je korak ne želeći da kasni na taj svečani događaj. Kašnjenje je smatrao za nedostatak poštvanja i krajnje neprofesionalno ponašanje.