Dok mu je telo bilo pokopano i osakaceno um mu je ostao prazan i taman, oci su mu bile sve vise i vise blede, a telo kao da je se samo od sebe zalecalo. Nakon sto se jos jednom zaleteo celom u crvenokov hand blade, sa krvavim i osakacenim licem imao je potrebu da sada kada ima priliku ga pita ono sto je godinama usamljen i zaintrigiran sebi postavljao. Stisnuo je zube i sa vidno isfustriram licem izgovorio sledece:
,,Zasto mi je ovo sudbina? Sve sto sam hteo jeste da budem srecan! Mozda zvucim sebicno ali zelim odgovore!''
Jedino sto je sada mogao, sada kada je uhvacen u senci svoje proslosti jeste bilo da uradi ono sto je uradio da se izbavi iz nje. ,,Izazivam te na duel.'' -rekao je nakon brisanja usamljene suze na njegovom obrazu. Ovo mozda nije bila stvar koja bi uradila lukava ili normalna osoba, ali je bila stvar koju bi Yuichi uradio, zalazak sunca basjao je njegov apartman i davao jos dramaticniju atmosferu celoj situaciji. Krv mu je curela niz lice ali nije posustajao.
