Apartman broj 8.

Mali apartman koji se nalazi blizu recepcije. Izgled smeštaja je pristojan, jedan krevet, stočić, toalet i slatke tradicionalne japanske papuče. U toaletu se nalazila kada u podu sa vrelom vodom za opuštanje, a pored kade su bili peškiri uredno poredjani.

Sve u svemu, ocenio bih moj ostanak ovde, pet kroz pet.

Nakon ostavljenog dubokoumnog poklona i 'slučajnog' uzimanja koverte nazad. Dotrčao sam do moje sobe da vidim ima li čemu da se radujem u koverti. Osećao sam se kao da mi je rodjendan, samo što umesto otvorene prazne koverte koju bi mi roditelji opljačkali sad ja stojim u toj ulozi. Zaključao sam se na tren, a potom je otvorio.

Zavirio sam unutra, a unutra se nalazilo..

Ala.. 130 hiljada ryoa. Nije malo. Strpao bih novac u novčanik, ne bi li ga izgubio negde, a potom bih kovertu spalio nad svećom koja se nalazila u mojoj sobi. Nakon pljačke veka, uputio sam se pravac ka kockarnici kako bih osvojio ostatak para što sam izgubio.

Ne piše mi se najbolje, al vredi pokušati.

Ma ništa ni od kocke. Sve pare bacio u vodu. Možda je to bila i poenta da sve te pare odu Daimyo-u u džep il kako god. U svakom slučaju well played. Ma neka, nema veze, sledeći put što bi se reklo.

Kako sam ušao u apartman, prvo što sam uradio skinuo sam cipele, a odma potom stavio udobne tradicionalne papučice.

Zveckanje ključa od smeštaja je propratio zvuk zaključane brave, a potom se mogao čuti 'tup' koji je proizveo moj kaput koji je pao na pod. Sam sam u sobi svakako, šta me boli ko će šta misliti. Prozor moje sobe je imao pogled na uraslo stablo trešnje - nije nešto bilo luks, al nisam morao da brinem dal će koja slatka deveruša viriti.

Dugme po dugme, otkopčavao sam košulju, koja se ubrzo pridružila hrpi sa kaputom.

Potkušulja, pantalone i sve redom je nagomilavalo hrpu jedno po jedno. Nije mi trebalo dugo da budem go ko od majke rodjenje. Srećom prozor nije bio otvoren, inače bi me zagolicala promaja. U cilju da se opustim i iskoristim svoje vreme ovde maksimalno, zaputio sam se ka kupatilu.

Vidi iznenađenja! Iza vrata (van opisa mog roleplaya) mogao sam naći i beli ogrtač sa sve cvetnom oznakom hotela. Biće meni lepo ovde.

Udarac drvenih papuča i dasaka na podu odjekivao je dok ga ubrzo nije zamenio zvuk porcelana. Skinuo sam ih, te umočio noge u vrelu kupku

'Aaaaah.. Ne bi se ovo Taiseiu svidelo već vidim.'

Hvala bogu. Ne bi me čudilo da su u hladnim uslovima njega kupali jednom godišnje al bože moj. Ulegao sam skroz u kadu, pokrivajući čitavo telo na nekoliko sekundi prenego što mi je glava izronila.

Udahnuo sam duboko. Nisam osećao ovakvu relaksaciju u poslednjih ne znam, godinu dve. Uspeo sam barem na tren da zaboravim na sve probleme ovoga života i opustim se. Zatvorio sam oči, naslonio se, i utonuo u kratku dremku koja je trajala svega pola sata.

Sva mi se koža smežurala, posle krčkanja pola sata izgledao sam kao nečiji otac. Ustao sam, obrisao se peškirom te uleteo u mekan floralni ogrtač.

Čitav ordeal sušenja nije trajao duže od 10ak minuta. Prosto neka navika da čim izadjem obrišem se i obučem. Nije bila trka, zbog venčanja i svega, al nisam želeo da se zadržavam duže nego što sam zapravo morao. Obukao sam čiste gaće, košulju.. Pantalone su ostale iste, al čiste su one šta sam ih nosio nedelju dana. Kaput takodje ostaje netaknut.

Zategnuo sam kravatu, i polumokre kose izašao na svež aprilski dan.

Sa trunkom nervoze, flašom punom ruma i brdom uzbudjenja ušao sam u svoj smeštaj. Iz kaputa, stavio bih srebrnu ćasu i bočicu sa Sharingan okom odmah pored flaše ruma na obližnji hotelski stočić. Kaput sam okačio iza, a potom se uputio u kupatilo.

Umio sam se. Prvi put ovo radim, al siguran sam u sebe. Kad sam već tu - zgrabio bih ogledalo iz kupatila sa zida i postavio bih ga na hotelsko stolče.

Sedeo bih ispred ogledala, cirkajući rum, čekajući da me malo zaboli kurac. Klatio sam se izmedju toga dal da zapravo to uradim ili ne.

U momentu, nalio sam flašu i zgrabio neku krpu koja je stojala uredno presavijena na stolu. Zagrizao sam je, a potom sam iz ćase izvadio srebrni senbon.

#card1489

Svo vreme tokom operacije gledao sam se u ogledalu, gde sam sa laserskom preciznošću bez obzira na 'pijano' stanje uspeo da izvršim transplantaciju oka. Armani oko bih ubacio u tečnost u kojoj je stajao Sharingan, a tek operisano oko bih prekrio mojim desnim dlanom. Nisam krvario previše, al bol koji sam preživljavao je mogla osetiti samo moja krpa koju sam žvakao tokom čitave duracije operacije.

Obrisao bih krv sa senbona gde sam ga odmah uredno vratio u svoju ćasicu. Pogledao sam se još jednom u ogledalu, sklanjajući dlan sa desnog oka, otkrivajući svoje novo poreklo - Vuitton.

#card1366

Nedelju dana je prošlo od operacije. Već sam ušao u štos sa novom moći, manje više trošio sam oko samo da bih ubo konac u rupu od igle. Svakako, nisam gotivio ovo dangubljenje, al takve su bile okolnosti sve do sad. Možda bi bilo pametno da vidim ima li šta od misija za uraditi, čisto da se 'odužim' Shiroiu što me je primio na neizvesno vreme u njihove zidine.

Uputio sam se van hotelske sobe ka kapiji Shiroia.