Nakon saznanja o smrti zvoga oca Washi, njegov mladji sin to nije mogao podneti. Bio je ljut na sve, prvenstveno na ljude koji su podmetnuli "neslecu" i oduzeli mu onog na kog je mogao da se ugleda, ruke koje su z ra a njega uvek bile tople i u cijem zagrljaju je znao da svo zlo sveta ne moze da mu naudi, rame na kom je prolivena neogranicena kolicina suza, usi koje su bile spremne da cuju svaku informaciju, bezazlenu, vaznu, bas svaku i da ga razumeju. Oduzet mu je otac. Krivio je cak i njega, cak i osobu koju je voleo najvise na svetu kako je sebi mogao to da dopusti, da ga nasamare ljudi koje sam Washi nje poznavao ali je znao da Kakau nisu bili ni do kolena. Kako je dopustio da ih ostavi same, bez njega, ali pre svega kako je mogao da samo nestane bez pozdrava i zasto mu nije dao priliku da ga dodirne samo jos jednom i vidi njegov osmeh koji bi doneo radost svima koji bi ga videli. Bio je povredjen ima svega 16 godina i jos toliko vremena je mogao da provede sa njim, toliko uspomena da stvori. Otisao je od kuce i ostavio majku sa starijim bratom, znao je da ce porednjega biti sigurna. Osamio se i zakleo prod Bogom da ce postati bolja verzija njegovog oca iako mu nije zamerao ni jednu jedinu stvar. U ovu kucu je dolazio kao mali dok su jos ziveli u selu tokom vikenda da provedu kvalitetno porodicno vreme, a sada sam, on, sum vetra , zvuk talasa u neprekidnoj borbi sa stenama i po neka morska zivotinja koja se osmeli i iskoci iz vode na trenutak. Najteze je bilo nocu kada je sve sto je mogao raditi bilo razmisljanje i postavljanje pitanja "Zasto" u cemu bi ga prekinulo pucketanje spaljenih grancica na kojima se uglavnom pekla riba. Sve sto je od kuce, iz grada poneo bila je stara usna harmonika koju je Kako svirao kao mladji, nije znao kako to da radi pa nije ni pokusavao ali ju je uvek drzao blizu sebe kao jedino fizicko telo koje ga je podsecalo na oca,