Shukaku Room

Ogromna polukružna podzemna prostorija koja se svojom širinom pruža celim obimom zamka. Fini sivi pesak i mrtvo, krhko dveće pruža se svuda, kriveći perspektivu svojom monotonošću i odajući utisak beskonačnosti. Po njenoj gornjoj opni, kako vidite, prostrta je barijera od chakre na kojoj je kao na živom platnu ocrtano noćno nebo - okrutno ruglo Shukakuu koji spoljašnji svet nikada neće videti, odnosno ne bi video, da nije bilo tima mladih i hrabrih shinobija koji su uprkos naredbi dozvolili svojoj znatiželji i dobrovolji da prekinu ropstvo ove zveri i ogromne sile prirode.



Kroz plafon, što ostalima prosto izgleda kao da padaju sa neba, obrušavaju se Andrurama, Franklin Saint, i Miksi Shuji. Padaju direktno na Shukakua koji im ublažava pad, odbijaju se o njega, i padaju mu pod noge. Tu se već nalaze Wertzuir i Riko, dvojica vrlih shinobija koji su hrabro stali pred razjarenu zver, i uprkos svakom pravilu zdravog razuma, uprkos napada koji su im pretili, oslobodili drevno biće.

Takođe blizu, iz dve sobice koje porodica Nitatsu naziva kontrolnim sobama za Shukakua pristižu šestoro mladih shinobija - troje zarobljenika kojima je pretilo da postanu hrana, Dawn, Ishimoto Tsuyoshi i Enomoto, i troje zaslužnih za njihovu slobodu i popuštanje mogućnosti same prostorije da suzbije Shukakuovu chakru, pa time i samo njegovo postojanje, Raiden Uchiha, Haruki, i Ami Kurumi koja je na kratak trenutak ostvarila duboku i ličnu vezu sa jednorepim demonom. Iz istih hodnika ubrzo pristižu i Kazuki, Genbu Urahara, Riakori, a nešto za njima i Yami Kawa, Ryushin, i Akiro. Ove dve grupice zapadaju Shukakuu za oko kao nosioci tehnika i predmeta koji mogu biti od izuzetne koristi ili predstavljati neverovatnu pretnju.

Daleko sa druge strane prostorije nalazi se grupa koja je svojom marljivošću oslobodila prethodnog jinchurikija jednorepe mukotrpne vezanosti za ovaj svet i prokrčila put koji vodi van zamka. Kraj kratera gde je nekada bio mehanički vojnik, poslednji čuvar Shukakua stoje Rei Kirashura, Muro, Zumorukato, Masaya i Hamasaki Sadao. Ova grupa shinobija, kao i njih nekoliko koji su ostali u zamku, biće zadugo upamćeni kao pokretači događaja čije posledice će odjekivati na nivou čitavog sveta.

Shukaku, napokon potpuno svestan svoje slobode, se divljački smeje i udara čakom po ogromnom trbuhu. Ti pljesci su zaglušujući, terajući osetljivije među vama da zapuše uši i silina potresa njegvog tela tera pesak u okolini da poskoči nekoliko puta.

Pa vi ste ludi! Zar ne znate... Ma neću sada da vas plašim. Šta čekate, ajde pre nego što završite kao ja!

Reče i pokupi ekipu koja se nalazila oko njega svojim moćnim rukama i pope ih na sopstvena leđa. Zatim se, neverovatnom gipkošću i brzinom za stvorenje njegove veličine okrete i pohita ka lzlazu gde je stajala druga grupa shinobija. Orao je kroz pesak kao čamac kroz vodu, šaljući ogromne talase sa obe svoje strane. Kada je ugledao ostale shinobije, veselo i šaljivo je uzviknuo.

Ohoho, još mladih i nenormalnih prijatelja. Waki.. Nemoguće... Oslobodili su i Wakija!!

Zakočio je izuzetno naglo skoro vas zbacivš sa svojih leđa. Ddigao je ruke u vis i nekoliko puta poskočio u neverovatnom izrazu veselja. Vas koji se držite za leđa je lepo istumbao. Haruki je krenuo da pada, ali je zver to na vreme shvatila i uhvatila ga. Držite se malo čvršće, jaka ste vi deca! Rekao je i još jednom se grohotno nasmejao pre nego što je nastavio i ka drugoj grupi i podigao i njih na svoja ogromna pleća. Nastavio je da srlja preko peska dok se u naizgled beskonačnoj prostoriji nije ukazao jasan prorez.

Čuvaj! Viknuo je bez da imalo uspori, i u punom zaletu se zaleteo kroz procep, probijajući u iduću prostoriju, a onda i kroz nekoliko slojeva zemlje u svojoj uzlaznoj putanji ka površini. Kada ste izbili na čistinu ispred zamka, spustio vas je sve i počeo da priča, skoro kao da vam drži lekciju.

Vidite klinci, neću sada da vam se zahvaljujem jer mi to ne priliči ali jeste uradili dobar posao. Imaćete moju pomoć kada vam je potrebna a sa ovime što ste uradili verujte, biće vam potrebna. Evo malog znaka zahvalnosti. Mahnuo je prstom, i na svima se odjednom pojavila uniforma sačinjena od tankih zrnaca peska protkanih chakrom. Začudo, bile su krajnje udobne i nisu žuljale. Potom se uneo Kazukiju u liceTi mali, daj ovamo tu masku da je polomim, i pokaži mi odavde gde si je u zamku otprilike našao. Zatim je pogledao u Yami Kawu i Ryushina. I vi, osećam čudnu chakru oko vas, naučili ste kako da oslobodite seal sigurno. Požurite i uradite tu tehniku na meni kako me ništa više ne bi vezivalo za ovaj prokleti zamak. Ostali bežite što pre!

Shukaku... Jednorepa zvijer koja kontroliše pijesak. Zvijer čiji zamasi repom mogu da pošalju vjetrove jačine monsuna. Zvijer čiji je glas tako prodoran da samim tim što smo začepili naše uši nam ne garantuje da ćemo sačuvati naš sluh. 

Začudjen sam bio da takva zvijer može da razmišlja svojom glavom i umom,toliko snage ali vidi se da je koristi na pravi način da ne srlja u proprast nego mudro bira svaku svoku riječ i potez,nekako mi je bio drag vidjelo se da se propatio ali sad je slobodan kao vjetar.
Razmišljajući to vidio sam da se sukaku zagleda u masku te mi se pribija u facu i trza mi masku iz ruku te je uzima kod sebe.Njegov pogled me je zaprepašćivao doduše dah mi je ukazivao i dalje da je on samo zvijer,malo se smirivši rekoh.
Imate u hodniku 7 toranj u kojoj se nalazila maska kao i neke četri knjige poput:Besnog rakuna,kralj peska i još dvije koje se ne mogu sjetiti.
Rekao sam pomalo u strahu ali nisam htio da se to primjeti ipak sam ja Ninja nebih da se pokažem pred drugima mlakonja

NEVEROVATNO! Jednorepa zver, tako mocna stojao sam blizu nje i gledao je kako se smeje, bila mi je veoma fascinantna dok su svi trcali i bezali ja sam stojao i divio joj se, nedugo malo posle toga shvatio sam da nas je pustio da odemo pa sam krenuo i ja za ostalim nindzama, bilo je neverovatno iskostvu sve ovo, a najvece odusevljenje je bio Sukaku kog necu dugo dugo zaboraviti, pozurio sam da bi sustigo ostale nindze i isao sa mojim prijateljima...

Vidim i da nismo jedini koji su ovde, svi istu bitku bijemo samo se nadam da ce neko izaci kao pobednik na kraju.
Iako uplasen od nervoze zbog svega konacno dobijam snage da zapalim cigaretu i cekam dalji rasplet dogadjaja.

Pracenjem mape koju su pronasli u sobi, zajedno sa svojim timom odjedanput se pojavljuje u pustinji toliko velikoj da ga sama pomisao na to da su bili u zamku pre samo nekoliko momenata dovodi u pitanje. Mracna,hladna ali isto tako poprilicno mrtva, pustinja je odavala osecaj kao da je to opet neka iluzija sa kojom se susrecu.

Medjutim ovog puta su se mogli primetiti i ostali shinobii koje Ryushin do tog momenta nikada nije video niti upoznao. Trenutak olaksanja sto se tu vise ne nalazi samo sa svojim timom veoma je brzo prosao. Naizlged obicna pustinja je pocela da se podize u visinu, izlged velicine planine kao vetar kretala se ka pravcu njegovog tima i potom ih zgrabila kao pauk svoju zrtvu uhvacenu u mrezu. Ocigledno to nije bila nikakva pescana planina, enormna chakra se bez bilo kakvog jutsua mogla osetiti iz zveri na kojoj su se u tom momentu nalazili.
Ryushin je svom snagom pokusavao da zadrzi Akiro-a na svojim ledjima dok je repata zver jurila kroz pustinju. Divljacko kretanje kao i smeh ulivale su strah u njegovim kostima. Nikada se pre nije susreo sa ovakvim bicem. Borba koju su imali u hodniku delovala je kao mala maca za ono sto se trenutno desava.

Nakon probijanja kroz zid repate zveri, svetlost dana je kao neko bozanstvo doprela do njegovih ociju. Spustajuci ih na zemlju ista ta repata zver mu se i obratila. Ne shvatajuci kako je to moguce i zasto se obraca bas njemu, na trenutak je pomislio da je ovo njegov kraj dok mu ista nije rekla da zeli da bude oslobodjena.

Videvsi da su i ostali shinobii tu, znao je da tehnika oslobadjanja moze da ih spasi ali je idalje imao sumnje, da iako oslobodi istu ona mozda i razjareno svojom slobodom iskorsiti svoju snagu i izbrise ih sa lica zemlje. Kako god, to mu je bila jedina opcija koju je imao.

Akiro, moram da te spustim na sekund. -govoreci to veoma sporim pokretom svog tela kao i rukama radi znakove koje su potrebni kako bi se iskoristio jutsu unselovanja prema ogromnoj zveri. Nije se ni usudio da je pogleda u oci.



Nakon sto je seal za repate zveri nestao, Ryushin se izmice od iste sporim i veoma opreznim koracima, pogledom idalje uprtim u zemlju i stao pored svog saborca Akiro-a cekajuci na njen odgovor.

Ona ptica koju je bio uhvatio je počela leteti i imao je dva izbora, da je prati i da je ne prati. Krenuo je za njom, kao i ostala dvojica iz njegovog odreda. Ubrzo kao da su prebačeni na neko mesto koje je odavalo misterioznu energiju, i nije ga mogao objasniti, sve što je mogao primetiti je da je u pitanje neka peščana oblast.Oblast ga podseti na one reči koje je video na knjigama 'Vladar pustinje', 'Besni rakun'. Po onome što je znao, to je značilo samo jedno. Duh mu se ispuni nemirom i, u isto vreme, čeznjom. Hoće li videti to čudovište.

Ispostavilo se da je bio u pravu, Shukaku, jednorepa zver pred njegovim očima. Srce mu je lupalo od uzbuđenja i ni na jedan trenutak nije ispuštao vid sa njega. Pratio je pomno sled događaja koji mu se odigravao pred očima.

Nakon svega što se desilo odlucujem da bryo napustim ovo mesto. Ne želim previše da budem umešan u ono šta će se posle ovoga desiti. Nisam siguran kako će se završiti ali jedva čekam da stignem kući da vidim svoje prijatelje i roditelje. Brzo sam krenuo kući.

Posle svega ovog misija je bila uspesna svi su po nesto uradili na kraju borili,istrazivali,pomagali.Ko zna sta bi se desilo da nikada nisam cuo taj glas da li bi ga ikada spasio izgleda da na kraju treba pomoci mada da nije bilo Rika bili bi smrskani.Ali na kraju svi smo uspeli i to mi je drago video sam Rika da odlazi i mahnuo mi je:

Do sledeceg vidjanja.


Kako su svi odlazili bila je neka uniforma od peska koju nam je dao bila je kul to sam slozio uniformu i stavio kod sebe.

Krenuo sam da napustam prostoriju i da idem kuci nazad.Kad budem stigao mogao bi da malo ucim o novim stvarima ali treba mi odmor.

Te je krenuo iz prostorije i gubio se trag polako.

Stvari su se dešavale ogromnom brzinom i Franklinu je bilo teško pratiti sve oko sebe. Međutim, ono što je video je jak napad koji je išao prema njemu i pretio da izbriše njegovo postojanje. Zatvorio je oči i pomirio se sa tim da je ovo njegov kraj. Scena po scenu njegov život je prolazio pred njegovim učima. Sve se nekako dešavalo tako usporeno, ali opet u isto vreme brzo, tako da više nije ni bio siguran gde je ili šta se dešava. Trenutak kasnije, što je njemu delovalo kao mnogo više, otvorio je svoje oči i napad je bio na samo nekoliko desetina centimetara od njega.

"Znači ovako se završava."

Bile su njegove poslednje misli pre nego što pripremi sebe na smrt. Međutim, osetio je kako se tlo trese i kako je njegovo telo u slobodnom padu. Video je kako je napad koji je išao ka njemu sada samo prošao preko njega i to se osvestio. Znao je da nije mrtav. Bar ne još uvek. U slobodnom padu se okrenuo prema zemlji i video ogromnu figuru koja mu ublaži pad. Sve je postalo konfuzno. Slušajući, ništa mu nije bilo jasno.

"Šta se dešava koji ku*ac?"

Nije želeo da se zadržava na istom mestu, pa je uhvatio prvu priliku i otišao odatle.

Shukaku, nakon sto ste ga skoro svi nekulturno zanemarili i pobegli počinje da se joguni i gubi volju da dalje deli trenutak sa vama. Skuplja ogromnu količinu chakre u ustima, a zatim, ciljajući na prostoriju ka kojoj ga je Kazuki uperio, ispaljuje napad koji briše prostoriju, kao i dobar deo zamka. Uz svo već pretrpljeno strukturalno oštećenje zamak popušta i otprilike trećina se urušava sama u sebe i propada u zemlju. Možete zaključiti da su krhotine završile u Shukakuovoj sobi, čije popuštanje i jeste izazvalo padanje građevine. Shukaku zadovoljnog izraza na licu shvata da je napokon stvarno lišen zatočeništva, i ne časi da ode daleko od zamka. Osećate snažan vetar, i telo zveri se počevši od glave rasplinjuje u pesak i biva odneseno ko zna gde.

Shinobiji koji su ostali u zamku osećaju samo snažan potres, i nemaju ikakvo neposredno saznanje o postojanju jednorepe zveri. Ostajete na straži još neko vreme, primetivši da su se nesvakidašnje pojave u zamku svele na nulu. Posle nekog vremena, porodica Nitatsu se vraća, zaprepašćena stanjem svog drevnog doma, a još više potresena gubitkom onoga što je trebalo postati njeno najmoćnije oružije. Zaklinju se da će svu svoju moć iskoristiti da shinobije izdajnike privedu pravdi ili im makar otežaju život u najvećoj mogućoj meri. To izdajstvo čini da odani shinobiji još više u njihovim očima sijaju, pa im obećavaju večnu pomoć, ograničenu jedino činjenicom da će porodica morati ponovo da izgradi svoju reputaciju i moć.

Događaji koji su se ovde odigrali uskoro kroz glasine postaju poznati čitavom svetu. Zanimljivo, nema nikakve reči o Shukakuu.