U gužvi, video sam svoju metu - stariju bakicu koju bi mnogi zaobišli. Držala je štand sa nekim od najkvalitetnijih materijala, za neku siću. Gde ih nabavlja, pojma nemam, al često sam trgovao tu. Malo blažim glasom, nagoveštavam joj da sam tu
'Dobar dan gospodjo.'
Žena je bila slepa, al je i dalje uspevala da održava svoj štand prema najvišim standardima, sve čisto - uredno. Možda jedino mesto gde bi se na pijaci osećao čisto. Kleknuo bih, silazeći na njen nivo a potom bih krenuo da prebiram po tkaninama. Kvalitet nad kvalitetom, išao bih jednu po jednu, eventualno odvajao neke čudne boje za koje ovaj svet nije još ni čuo.
'Jel si pronašao nešto što ti se sviđa, Esau sinko?'
Upitala bi me ushićeno, znala me je s obzirom koliko dolazim puta nedeljno samo na njen štand.
'Evo, nekoliko stvari.. Cena po tkanini je šta, 500 po komadu?'
Cena je bila mnogo manja od moje ponudjene, znali smo oboje, al voleo sam da joj ostavim više - ipak da ih prodaje negde druge, a i boljoj klijanteli, dali bi čak deset puta više.
'Za tebe 250. Al samo ako podsetiš onu lenčugu Šniclu da me poseti s vremena na vreme.. Nema ga dve nedelje, već razmišljam jel umro čovek'
Nasmejala bi se blago, a ja bih izvadio iz novčanika 5000 ryoa za šta, 3-4 komada tkanine što sam uzeo. Ona bi primila pare u ruke, a potom bi mi je pridržala u znak poštovanja.
