Ninja World

Powered by Forumotion™

Započni avanturu!
Stvori legendarnog karaktera kog će igrači pamtiti godinama i postani najjači ninja u igri.
Tvoja avantura počinje sada!


RegisterJoin Discord
Ninja WorldLog in
new_releasesView posts since last visit account_boxView your posts chat_bubble_outlineView unanswered posts done_allassessment Top Users of the Dayassistant_photoTop Users of the Game deleteDelete Cookies

Ulice

First topic message reminder :

Ulice su mjesto koje spajaju vecinu djelova sela svojim pametno procjenjeno i postavljenim putevima kojim sada ljudi sela putuju, napravljeni su od kamenja kojeg su ninje nasli u rijekama i iza vodopada, a u sebi imaju i malo zemlje ali ima vise kamenja.

Cuo sam Rikuta kako mi je odgovorio skrenuo sam poglded ka njmu i slusao ga.Nakon sto sam cuo pitanje odgovorio sam mu:"Radio sam 2 nije mi islo bas od ruke,ali mislim da imam potencijala,ali korak po korak".*Cudi me da Rikuto nije radio jonin,ja mislim kada bi uradio da bi proso isprve makar mi se tako cini*Ali da Gekko je druga prica mislim njega je tata malo vise voleo sve dok nije poginuo u ninja ratu dok ja nista nisam mogao da uradim,ali necu o tome sada.Ovo ga nikada nisam pitao da li???Ajde jednom se zivi.:"Imas li neki cilj kao shinobiji?".Leva ruka mu je i dalje u dzepu dok je knjigu stavio u desni dzep i cekao Rikutov odgovor...

Bilo mu je jasno odakle je Jamisumi dolazio. Pošto je čuo Jamisumijevo pitanje odlučio je nastaviti odgovarati pošto nije imao šta drugo da radi,a kada je već tu nek malo iskoristi situaciju:"Imam li neke ciljeve kao šinobi....?",Razmislio je malo na pitanje i uzdahnuo,prisjetio se razloga što je ušao u svijet šinobija,ali nije znao da li da kaže Jamisumiju.
"Doduše postao sam shinobij kako bi zaštitio one najbliže sebi i labije. Takođe  kako bi sproveo i borio se protiv nepravde u svijetu.
Proveo je malo vremena razmišljajući a zatim pogledao da ga upita,polako je ionako morao završavati razgovor:"Ako smijem da
pitam..kakvo je tvoje mišljenje o svemu što se događa..od one uzumaki organizacije i Gekkovog nestanka?"
,popravio je oficirsku kapu i čekao Jamisumijev odgovor.

Usao je na kapiji sela slobodno bez ikakvih problema i sada se uputio negde da jede.Nije bio siguran gde moze otići da jede sa znanjem da ima neciju glavu u torbi sto ga je gadilo i teralo na nagon da povrati na ulicama.

Morao ju se otarasiti,ali bilo bi glupo baciti je negde pa je hteo da je sacuva ali opet da mu posluzi za nesto.Stao je u hlad i izvadio iz ranca vodu i popio je malo dok je razmišljao kako da to sredi.

Dok je sunce postajalo sve jace Reiyi je bilo teze odluciti i ona voda sto pije je bila sve toplija.Palo mu je napamet da je odnese staresinama sela nekom jacem jer ipak ova glava je zasigurno vredela iako je ta osoba mrtva.

Gledajci Rikuta direktno u oci i slusajuci ga do svakog detalja.Jamisumi je cuo pitanje i morao malo da priceka i da se zapita.*Sve sto znam o Gekkovom nestanku*Ucutao se i odgovorio:Paaaa.Pravo da ti kazem ne znam.Poslednji put sam ga video u sali za sastanke.*Nije se valjda pridruzio organizaciji mislim ne bi on to.*A moje misljenje o organizacije je da su svi pojedinacno jaki,ali nisu jaci od naseg Kage-a,a mozda jesu jaci od nasih jonin-a a i nema veze.*Cuo sam u poslednje vereme da je umro neki iz organizacije,ali ne znam tacno ko*Kakvo je tvoje misljenje o Uzumakiji organizaciji i da li bi smo bili jaci od njih nekada?.Sacekao je Rikutov odgovor...

Dok sam hodao, sećanja na sve što sam doživeo od dolaska ovde prolazila su mi kroz misli. Svaki korak bio je podsećanje na napredak koji sam postigao, na prepreke koje sam savladao i na ljude koje sam upoznao. Ulice su bile živahne, ispunjene žamorom svakodnevnog života, a ja sam uživao u tom prizoru.

Nastavio sam prema severoistočnom delu sela, gde sam nedavno otkrio predivan vodopad - Shizuka Taki. Vodopad je bio skriven usred guste šume, stvarajući prelepo kristalno bistro jezerce. Zvuk vode koja se sliva niz stene bio je umirujući, a ja sam se radovao što ću provesti neko vreme na tom mirnom mestu.

Krenuo sam nazad kroz šumu, prateći stazu koja me je vodila ka selu. Uskoro sam stigao do poznatih ulica sela, gde je svakodnevni život tekao svojim tokom. Ljudi su prolazili pored mene, neki me pozdravljajući, dok su trgovci nudili svoje proizvode na pijaci.

Hodao sam kroz ulicu, posmatrajući svežinu jutarnje gužve. Deca su se igrala, a stariji su sedeli ispred svojih kuća, uživajući u sunčevim zracima. Mirisi sveže pečenog hleba i začina ispunjavali su vazduh, stvarajući prijatnu atmosferu.



Konacno je mogao fino da se opusti bez ikakvih problema od necega.Nije brinuo za neciju glavu u njegovim rukama to jest torbi ili da je ubio nekog sopstvenim rukama.Mogao je da se oslobodi od toga i zahvalan je saninu sela ato je tako dobra osoba.Reiya sada nije znao da li ce zbog ovoga imati posledice.Ali u u ovom trenutku to njega nije doticalo.

Malo je ogladndo od ovakvo zamornog dana gde nije stao sa nicim sto je radio.Morao je naći neko mestance da malo sedne i odmori a zatim ode i kuci da se naspava.Video je jedan stand sa hranom kraj ulice.i svratio da vidi sta imaju u ponudi da se klopa.

Meni nije bio nesto pre velik ali su imali ono osnovno pljeslavicu pa js uzeo neku gurmansku od 250g.Odma ju je momak bacio na skaru i vec se mogao osetiti miris i cuje kako cvrci po vatri.Sve vise je bio gladniji kako ju je gledao crveva su mu pocela da igraju..

Taman kad je pomislio da ce pasti u nesvest bila je gotova
Sav srecan uzme onu pljeskaviccu baci pare i poce da jede kao da nikad nije video nesto takvo.Mozda je bilo vruće ali ko bi cekao da se ohladi kada je toliko gladan.Nije osecao bol vec je samo gutao i gutao.

Nije mu trajala ni 5 minuta a vec ju je pojeo i nije ga mnogo zasigtapa.Mada docoljno dok ne dođe kući pa je samo uzeo jos. Jedan sokić da zalije da malo hidrira.Uh sada je bio potpuno drugi covek i krenuo je kući sa zadovoljnim izrazom lica.

Dok sam prolazio kroz uske uličice, osećao sam kako se moja radoznalost neprestano širi. Zastajkivao je da fotografiše zanimljive detalje arhitekture, razgovarao sam
sa prodavcima koji su mi pričali o istoriji njihovih porodica i radnji koje su prenosile tradiciju generacijama.

U jednom trenutku, dok sam stajao na ivici jednog trga, primetio sam jedan neobičan mural koji je prikazivao priču o prošlosti grada. Bio je to trenutak kada je shvatio koliko je bogata istorija i kultura okružuju, posle ovoga sto sam video cinilo me ponosnim na svoj grad i istovremeno željnim da istražujem još dublje.

Kako je dan odmicao,lagano sam hteo da obidjem jos predela ovog sela.. Svaki korak kroz ulice bio je putovanje kroz vreme i prostor, neprocenjivo iskustvo.Nista idemo dalje

Zahvalio sam se Takiu na poverenju, držeći svitak čvrsto u ruci. Dok se on gubio u masi ljudi koja se okupljala oko dobošara, okrenuo sam se i zaputio ka izlazu sa trga Oslobodjenja.

Hodao sam ulicama sela, razmišljajući o predstojećoj misiji. Svaki korak me je približavao izazovima koji me čekaju, ali i mogućnosti da dokažem svoje veštine i posvećenost. Trg je ubrzo ostao iza mene, a prolaznici su užurbano išli svojim putem, ne primećujući moj tihi odlazak.

Sa odlučnošću u srcu, nastavio sam koračati prema svom domu, pripremajući se za rani polazak i opasnosti koje me čekaju.

Prolazeći kroz ulice sela, pozdravljao sam prolaznike i uživao u živahnoj atmosferi. Ljudi su se bavili svojim svakodnevnim poslovima, a deca su se veselo igrala. Stigao sam do tržnice, gde su trgovci nudili sveže voće i povrće. Zastao sam na trenutak da kupim nekoliko namirnica za put. Nastavio sam dalje, koračajući polako, upijajući poznate prizore i zvuke. Ovo selo, sa svim svojim ljudima i mestima, bilo je moj dom, i želeo sam da upijem svaki trenutak pre nego što krenem na put.

Sledio sam Migela kroz selo dok mi je on objasnjavao situaciju. Njegov brat, Hiro, nestao je pre mnogo godina unutar sume. Selo je uvek tvrdilo da je suma preopasna za istrazivanje, a Migel je verovao da je jos uvek ziv. Suma je bila mesto gde su mnogi ulazili, ali retko ko se vracao. Vazduh je bio tezak od vlage i misticne energije, a neobicne biljke i cudna bica vrebala su u senkama, nisam imao predstavu sta tamo sve mogu da ocekujem pa sam se spremao za ono najgore.

Ulice  - Page 3 Tumblr_mrqz8yYHd01rzy5ixo1_500
Migel: :

Kada sam cuo sta mi je Migel sve rekao, krv mi je vrila kroz vene
sokirajuci me, dubokim i jakim recima je pokusao da mi
objasni i dokaze da selo tamo nesto krije ali ja
u to nisam mogao da poverujem
dok ne vidim sopstvenim
ocima...

Setao se ulicama ovog sela dok je zapazao veoma lepe zene kraj puta i po kaficima da se hteo odma pridruziti njima u zabavi.Mada nije jos mogao jer je imao vec zakazan sastanak unapred od jedne zenske iz sela samo je trebao naċi mesto sastanka.

Kada je konacno naisao na mesto koje je odgovaralo opisu usao je unutra i odma sa vrata spazio svoju damu kako fino sedi za stolom u kaficu.Odma joj je prisao i potvrdio da je to ona dok se lagano opustio i ostavio svoje prnje na stolici pred dok je seo nasparm devojke.



S h i n t a r o

Kada je seo za stolom prvo je narucio piće za sebe i svoju kolegenicu koja ke sedela sa njim i odma zapoceo razgovor.Ovako znam da smo ovde jedno za drugog nasli smo se na ostrvu rikachu i rekla si mi na pismo da s eovde nađemo.

Sada mozemo fino razgovarati te je uzeo casu vina koje je konobar upravo doneo i kucnuo casu sa njom.Pa kako si mi Toka da li ti se sviđa selo i okolina
?Upitao je Shintaro.



S h i n t a r o

Odgovorila mu je veoma uzbuđeno i kako jedva ceka da se preseli ovde.A u tom momentu je Shintaro ispijao vino a kada je cuo da zeli da se seli ovde se zagrcnuo.

Ako se bude preseli ovde Shintaro nece moci da uziva i da gleda devojke vec ce morati paziti na nju i voditi je oko sela.



S h i n t a r o

Vratio se u zivot nakon kratke pauze davljenjem vina i malo se olaksao ato je eksirao vodu.Malo si me iznenadila time sto kazes Toka nisam znao da ti se selo toliko sviđa.

Mislio sam da smo dosli ovde samo zbog dejta jer ja ipak ostajem ovde na duze vreme da bi napisao svoju knjigu.



S h i n t a r o

Uputio se u dalje razgovor sa njom dok je saznao da su njeni roditelji u jako losoj situaciji i da je njen otac nasao dobro placen posao ovde u selu.To ga nije zacudilo jre je vec znao nesto o njima,ali nije mogao nesto pomoci jer ni on sam nije imao novca da snabdeva sebe.



S h i n t a r o

Wertzuir posle nekog vremena stize kod ulice gde trazi jednu prodavnicu odece(Hmm mora da ima negde ovde)hodao je i gledao unaokolo .

(3-4 minuta kasnije)

Nalazi na jednu Hajoki prodavnicu koju je krenuo ka njoj i polako je usao u nju.

Nakon sto sam stigao u lice malo da prosetam i rastegnem noge.Razmisljao sam o mirisu jutarnje kafe koji je nudio restoran pored mene.Video sam veliku guzvu u koju bas i ne bi da zalazim.Krenuo sam ka drugom mestu da popijem kafu i uziam u okolini ovih ulica

Kada sam popio kafu platio sam konobaru i krenuo nazad svojim putem koji sam zapoceo.Posmatrao sam ljude koji se smeju,decu koja trckaraju oko mene i stare ljude koji se gegaju po trotoaru.Samo sam skrenuo pogled ka njima i razmisljao o tome kako je imati porodicu.Uzeo sam knjigu iz svog dzepa i krenuo da citam dok setam ulicama.

Gledaju ci unaokolo vdeo sam ptice kako pevaju i video lepo i mirisno cvece sa raskosnim bojama koje mozes da vidis na svakom koraku.Ima mnogo ljudi koji citaju novine pored fontane.Pa sam i ja odlucio da nabavim nesto za citanje posto sam ovu knjigu vec procitao jos pre par dana.

Nakon sto sam izabro knjigu koju cu da citam ovih dana kada mi bude dosdno i kada ne budem imao sta da radim.Vracaju ci se kuci svratio sam do jedne pekare da pojedem nesto i popijem.Nakon jela cu da idem kuci da malo odmorim od vog setanja.

Otisao je na ulice grada kako bi je nasao setao sa pokraj puta na novom asvaltu koji su uradili skoro.Bio je bas srecan sto se radi po selu iako selo trenutno ina problema vidi da se ljudi trude sto vise mogu.Nego dok je setao trotoarem prosao je pored svoj omiljeni kafic i rekao sebi da ce svratiti kasnije .



S h i n t a r o

nije hteo da se preda sa pretragom jer je tek poceo imao je CEO Dan da nađe ndkog za pricu.Pogodna bi bila gospođa Toga ali nju bi teze nasao u ovoj guzvi.Tek je prosao kafic a vec ga je hvatala dosada i gubio je konceetraciju svuda gde pogleda.



S h i n t a r o

posto je ogladneo resio je da svrati u kafic gde je prosao i posto je imao dpsta novca od svojih misija mogao je pristojno nesto pojesti.Vratio se i vec je bilo 11 sati taman za neku uzinu ili dorucak za njega.Uz jagnjetinu uzeo jos i jednu rakiju od šljive i dve lepinje.Kao pravi seljak sve je pojeo sam za malo vreme a nastavio je sa pivom.



S h i n t a r o

dok su se ostali ljudi cudeli njegov brzinot to jest halapljivosti zatim se vration svome pisle trazenja nekog za razgovor.Ustao je ocistio ruke i usta platio jelo i dodao baksis konabaru i pohvalio kuvara dok je izlazio.Zatim se vratio svom obicajnom sebi i trazio je nekog zaninljivog.



S h i n t a r o

Setnjom je dosao do parka pa je razmislio da bi bilo dobro da krene unutra jer tu ima vece sanse naći nekog pogodnog za pricu.Usao je u parkic koj je bio jedan od najjvecih u kraju tako da je ovde moralo imati nekog ko je slican Shintaru i njegovim mislima barem priblizno



S h i n t a r o

Trcim vec 37. krug oko sela, a adrenalin mi pumpa kroz vene kao nikada ranije. Svaki korak je simfonija snage i odlucnosti, polako osećam kako mi srce ritmično udara dok mi znoj klizi niz celo. Svaki udah je pun svezine, svaki izdah donosi olaksanje. Moje telo postaje masina, snazna i neumorna. Trening je kljuc do vrhunske izdrzljivosti, a ja sam posvecen da postanem najbolji ninja. Sanjam o danu kada ce ceo svet cuti za moje ime "Kuba". Necu stati dok ne postignem svoj vrhunac, dok ne postanem legenda. Ovi krugovi su samo pocetak mog puta, a svaki pretrcani metar je korak blize ka ostvarenju mojih snova...
Svete pazi me se, stizem...

Na 97. krugu, osecam kako mi snaga kulminira. Znoj mi obliva celo, ali ne odustajem. Trcanje je samo zagrevanje, pravi trening tek pocinje. Nakon sto zavrsim 100 krugova, prelazim na intenzivne vezbe koje testiraju granice moje izdrzljivosti i ono na cemu zelim da poradim je taijutsu ako ostanem bez svojih ninjutsu-a.
Pocinjemo s deset serija od po 99 sklekova sto ispada 990 sklekova, svaki put sve nize i brze. Zatim, prelazim na skakanje uz zid, usavrsavajući svoj taijutsu, svaki skok je visi, svaki pad je meksi i lepsi na oko. Sledeca faza ukljucuje trening sa tezinama odnosno podizem kamenje, svaki put teze od prethodnog, pocevsi sa 95kg.
Ovaj trening nije samo fizicki, vec i mentalni test. Usredsredjujem se na svoj cilj a to je da postanem legendarni ninja. Ove vezbe mi pomazu da prevazidjem granice i da odem dublje u ovaj svet jer znam sta sve ima u ovom ruznom svetu i sta me sve ceka, zato moram na sve biti spreman, pripremajuci me za buduce izazove, trening je naporan, ali svaki trenutak me približava mom snu a to je da postanem neko i nesto u ovom bednom svetu...
Kad ako ne sad?!

Dok sam hodao ulicama sela, primetio sam kako su putevi pažljivo osmišljeni, vodeći ljude iz jednog dela sela u drugi na najsmisleniji način. Kamenje koje je korišćeno za popločavanje ulica imalo je grubu teksturu, ali su bili dovoljno ravni da olakšaju hodanje. Svaki kamen je izgledao kao da ima svoju priču, prikupljen iz reka i iza vodopada, dok su se komadi zemlje provlačili između njih, čineći ulice prirodnim i povezanim sa okolinom. Ulice su bile žive, sa prolaznicima koji su se kretali ka svojim odredištima, dok su deca trčala i igrala se po kamenim stazama, dodajući život ovom pažljivo uređenom prostoru.

Dok sam šetao selom, uživajući u mirnom ritmu života i razmišljajući o raznim stvarima, primetio sam da me jedan od stražara zaustavio. Izgledao je ozbiljno, i u njegovim rukama bio je pismo od kagea. Srce mi je brže zakucalo dok sam otvorio pismo i pročitao poruku,osim što me iznenadila hitnost poziva, pismo je u meni probudilo osećaj uzbuđenja i pomalo zabrinutosti. Znao sam da sala za sastanke nije mesto na koje bih obično odlazio bez prethodnog obaveštenja, a sada je očigledno bilo nešto od velike važnosti .

Brzo sam se uputio prema sali za sastanke, prolazeći kroz uske uličice sela koje sam dobro poznavao. Svaki korak ka destinaciji bio je ispunjen mislima o tome šta me čeka. Da li je neki važan događaj u pitanju, ili možda neka hitna situacija.Bez obzira na odgovor, znao sam da ću uskoro saznati više o tome zašto sam pozvan i šta se zapravo dešava.



The Strongest Medic
Nakon zavrsene misije, Masato se vratio u svoje selo. Bilo mu je dosadno i nije znao sta bi mogao da radi. Razmisljao je o igranju shogija, ali se zatim setio da bi mogao da vezba svoje tehnike i druge vestine. Prisjetio se da je prosli put primetio teren za trening i druge stvari. Masato je odlucio da se uputi ka tom mestu, ali je imao poteskoca u pronalazenju znakova koji bi mu mogli pomoci da stigne do odredista.

(10 minuta kasnije)

Masato je trazeci konacno nasao znakove, koje ga mogu voditi ka terenu za trening.Zaputio se ka tom mestu polako, su se gubili tragovi na daljini kako je koracio.



影 Masato Nara 影

Kano Uchiha šetao je uskim, krivudavim ulicama sela skrivenog u Vodopadima, lagano, kao da ga ništa ne opterećuje. Sunce je stidljivo provirivalo kroz oblake, a svetlost se rasipala po kamenim stazama, stvarajući zlatne pruge na kaldrmi. Vodopadi su u daljini neprestano tutnjali, ali taj zvuk je bio postao deo ambijenta, poput neprekidne pesme.

Zastao je, te pogidao pogled ka nebu. Dubokim udahom upijao je arome zelenila i vlage koji su hladnim vazduhom putovali kroz nozdrve. Crni ogrtač lepršao je za njim dok je prolazio pored radnji, osvrćući se na prizore koje je ovo mesto nudilo.

Bilo je nečega smirujućeg u svakodnevici ovog sela. Prolaznici su se kretali svojim poslom, a trgovci su glasno dozivali mušterije sa štandova, nudeći sve, od svežeg voća i povrća do rukom rađenih ukrasa.

Pogled mu je pao na staru ženu koja je prodavala začine. Njeno lice bilo je izbrazdano borama, ali oči su joj sjajile živahno, dok je slagala male vrećice punjene začinima raznih boja. Kano joj je prišao, zainteresovan mirisom koji se širio iz njene radnje. Bez reči, uzeo je malu vrećicu crvenog praha i mirisao je.


„To je mešavina za jela sa juga,“ rekla je, osmehujući se toplinom starog prijatelja. „Ovde se malo koristi, ali verujem da bi ti se svidelo.“

Kano se nasmešio, blago klimajući glavom, i spustio vrećicu nazad. Iako nije ništa rekao, stara žena je nastavila da mu priča o svojim začinima, kao da mu čita misli i pokušava da mu približi ovo mesto na način na koji samo neko ko ga je godinama poznavao može.

Nastavio je dalje, prolazeći kroz male sokake koji su se prostirali poput paukove mreže kroz selo. U svakom uglu, u svakoj radnji, video je delić života. Deca su se igrala na trgu, bacala kamenčiće u fontanu i smejala se, dok su odrasli obavljali svakodnevne poslove s nekom tihom predanošću. Kano se osećao gotovo nevidljivim, ali to mu je prijalo. Bio je stranac, ali nije osećao neprijateljstvo ili distancu.

Prolazio je pored male radnje sa papirnim fenjerima okačenim ispred. Vlasnik, niski muškarac s naočarima, stajao je na vratima i ravnodušno gledao prolaznike. Kada je Kano prošao pored njega, muškarac ga je kratko pogledao, a zatim tiho klimnuo glavom u znak pozdrava. Kano je uzvratio gestom, osećajući kako je ovog mališu poznavao od nekud. 

Šetajući dalje, ugledao je grupu muškaraca koji su sedeli ispred male čajdžinice, smejući se i pričajući glasno. Jedan od njih, krupan tip s crvenim šalom, primetio je Kana i, sa znatiželjom u očima, mahnuo mu da priđe. Kano je stao na trenutak, iznenađen spontanošću tog poziva, ali onda se nasmešio i mahnuo nazad, iako je nastavio da hoda. Nije još bio spreman za razgovore

Hodajući dalje, stigao je do kraja ulice koja se otvarala ka malom trgu. Fontana je bila u centru, a oko nje su se okupljali ljudi, opušteno ćaskajući. Kano je stao pored fontane, gledajući vodu kako prska po glatkom kamenju. Osetio je mir, onaj tihi mir svakodnevnog života, onaj koji je dugo tražio.

Selo skriveno u Vodopadima možda je bilo mesto sa svojim tajnama, ali sada, u tom trenutku, za Kana je to bilo mesto gde se mogao opustiti, makar na kratko. Sunce je nastavilo da obasjava njegove staze, a voda je tekla bez prestanka, kao što će i njegovo putovanje kroz ovaj novi dom.

Prolazeći pored malih radnji, Kano je primetio kako deca trče i igraju se, dok se stariji smeše i razmenjuju priče. Nije mogao a da se ne zapita kako bi bilo divno živeti bez tereta shinobijevog nasleđa, bez stresa borbi i strategija.

Stao je ispred male prodavnice slatkiša, gde je miris sveže pečenih kolača dopirao do njegovih nozdrva. Zamišljajući ukus, nasmejao se i ušao. Unutra je bilo toplo, a prodavač, stariji čovek sa ljubaznim osmehom, odmah ga je usluzio.  "Kako ide?" upitao je prodavac sa osmehom na licu. „Ima svojih uspona i padova,“ odgovorio je Kano, dok je birao nekoliko kolača.

Nakon što je platio, izašao je napolje i seo na klupu pored reke. Dok je uživao u kolačima, posmatrao je refleksije drveća u vodi. Misli su mu se vraćale na njegove saputnike iz klana Uchiha, na sve one koje je izgubio u borbama. Osećaj tuge ga je na trenutak obuzeo, ali ga je brzo zamenila zahvalnost za trenutke mira koje je sada mogao da doživi.