Stigli smo do ograde koja odvaja selo i sumu, sada je selo mnogo bolje cuva da neko uopste pokusa da udje u sumu a kamoli da dodje do nje, delovalo je kao nemoguca misija ali Migel je znao sta radi, planirao je ovo vec godinama i spreman je da da sve da pronadje svog brata Hiro-a. Bilo mi je fascinantno kako je uopste uspeo da me nadje posle toliko godina i malo mi je to bilo sumnjivo kako toliki deo plana se vrti oko toga da mu bas ja trebam, ali kad opet malo bolje razmislim ne ide na neku misiji ili na izlozbu neko u zabranjenu sumu i to po svog brata.
Ulazak je bio veoma tezak i dug, takodje ulazak mi je delovao kao ulazak u drugi svet, kao druga planeta, totalno sam izgubio osecaj kao da sam na zemlji i tama i suma su krenuli da rade i govore svoje.
Kao da je sve bilo crno i belo, osecaj za srecu i lepe stvari su prvim korakom nestale
odavde krece nesto drugacije
nesto posebno...
Migel: :
Da to je to, to je ta suma, Kubo, drzi se uz mene, mozda ti ne znas toliko o ovoj sumi ali ovde mozes sve da ocekujes, nista ne sme da te iznenadi, i molim te sta god da se dogodi obecaj mi da ces mi pomoci da nadjem brata.
Kuba: :
Uredu, ne brini obecavam da cu dati sve od sebe da ti pomognem da nadjemo Hiro-a, ipak sam ti jos sa akademije duzan.
Pogledao sam ga pravo u oci i klimnuo glavom, krenuo sam njegovim stopama, i ispratio sam sve sta se desava u okolini.
Kad smo mi usli, kao da se sve smirilo i kao da nas suma posmatra sta radimo i ceka nas pogresan korak...