Kompleks za preradu metala nalazilo se u središtu prostranog, pustog krajolika. Ovo naizgled privremeno naselje nalikovalo je malom improvizovanom gradu, sagrađenom bez ikakvog plana ili reda, gde je sve delovalo kao da je nasumično razbacano. Barake i kolibe napravljene od drveta i raznih drugih materijala bile su razmeštene svuda unaokolo, stvarajući haotičan prizor. Većina zgrada bila je skromna i funkcionalna, izgrađena samo da pruži osnovno sklonište radnicima koji su ovde provodili dane i noći.

Uske, prašnjave staze vijugale su između baraka, a ulice su bile ispunjene teškim alatima, metalnim otpadom, i ostacima od radova. Drvena kolica i mašine za transport metala stajali su parkirani na svakom uglu, kao da su ostavljeni na brzinu u trenucima žurbe. Atmosfera je bila ispunjena konstantnim zveckanjem metala i tutnjanjem teških mašina, dok su radnici užurbano radili u svim delovima postrojenja.

U samom centru ovog postrojenja nalazila se ogromna, crna mašina za topljenje i preradu metala, jezgro celog kompleksa. Mašina je dominirala pejzažem, visoka i snažna, s dimnjacima koji su izbacivali gust crni dim u nebo. Plamenovi i iskre povremeno bi izbijali iz nje, stvarajući zastrašujuć prizor, dok su metalne cevi i lanci isprepletani oko nje nalikovali krvotoku ove čelične zveri.

Oko te centralne mašine nalazili su se skladišta, radionice, i male stanice za preradu sirovina, sve povezano mrežom žica i cevi koje su se protezale u svim pravcima. Postrojenje je radilo bez prestanka, danju i noću, ispunjavajući vazduh teškim mirisom zapaljenog metala i ulja. Radnici, umorni i prekriveni prašinom, kretali su se poput senki između zgrada i mašina, dok je ceo kamp delovao kao da je uvek na ivici haosa, spreman da se uruši pod težinom svog sopstvenog napora.

Prošavši kroz nekoliko brežuljaka, napokon smo stigli do uzvišice s koje se pružao pogled na kompleks za preradu metala. Dok smo se približavali, vrućina iz postrojenja, čak i na ovoj udaljenosti, mogla se osetiti u vazduhu. Sunce je već počelo da zalazi, bacajući duge senke preko puste i neplodne zemlje.

Okrenuo sam se ka svojim saborcima, procenjujući teren oko nas. Bilo je važno da ostanemo neprimetni, a da ipak imamo dobar pregled situacije.

"Stanite ovde," rekoh, glasom koji je odražavao ozbiljnost zadatka. "Ovde ćemo postaviti našu bazu. Ima dovoljno pokrivenosti i sa ove pozicije možemo nadgledati ceo kompleks."

Pokazao sam rukom na nekoliko gustih žbunova i stena koje su pružale dobar zaklon. "Ti," pokaza rukom ka Unemotu, "postavi bazu ovde iza tih stena. Neka sve bude spremno za brz povratak u slučaju da budemo otkriveni."

Zatim sam se okrenuo ka Akini. "Ti se pobrini za obezbeđenje. Postavi zamke oko kampa kako bi nas upozorile na nečije prisustvo. Ne želim nikakva iznenađenja."

Dok su oni radili na postavljanju mini kampa, ja sam izvadio kartu i razmotao je preko kamena. "Naš zadatak je špijuniranje ovog postrojenja," podsetio sam ih. "Nema potrebe za borbom osim ako nije neophodno. Naše prvo pitanje je šta proizvode i kome to ide."

Prešao sam prstom preko tačke na mapi gde se nalazila glavna mašina za topljenje metala. "Moramo probati da se ušunjamo bliže. Moramo saznati šta rade s tim metalom i zašto su ovde. Sve mora biti brzo i tiho."

Nakon što smo završili postavljanje kampa, pogledao sam u pravcu postrojenja. "Dobro odradite svoj deo posla. Ovdje smo kako bismo čuvali jedan drugog. Počinjemo u zoru."

Dok sam i dalje proučavao mapu i posmatrao postrojenje u daljini, čuo sam tihe korake iza sebe. Osetio sam prisustvo Akine i, bez okretanja, nastavio da posmatram. Njegov glas je prekinuo tišinu dok je prijavljivao završetak svog zadatka.

Pogledao sam ga preko ramena, klimnuo glavom i rekao ozbiljnim tonom, "dobro obavljeno, Akina. Samo se pobrini da dobro zapamtiš gde si šta postavio. Sutra ćemo morati da se krećemo brzo i tiho. Ne želim da neko od nas upadne u neku od tih zamki dok se budemo povlačili ili premestali. Ako bude trebalo, crtaj oznake u svom umu, ali moraš biti siguran gde su."

Zatim sam čuo šuškanje iza sebe i ugledao Unemota kako se vraća sa ulovom. Ponosno je pokazao veliku ribu, dok mu se lice sijalo od zadovoljstva. Njegove reči su bile pune entuzijazma.

Zastao sam na trenutak, pogledao ribu i nasmešio se, ali sam brzo povratio ozbiljnost.

"Unemote, cenim tvoj trud," počeo sam, birajući reči pažljivo, "ali vatra u sred noći bila bi previše rizična. Dim bi nas lako mogao odati, a najmanja greška može nas skupo koštati. U ovakvim situacijama, moramo misliti korak unapred."

Pogledao sam ga pravo u oči i nastavio. "Tvoj zadatak bio je postavljanje baze koja bi nam služila kao mesto za grupisanje, sa nekoliko skrivenih namirnica i oružijem koje bismo mogli pokupiti ako akcija ne krene po planu. Vatra sada nije opcija, ali tvoj ulov ne mora biti uzaludan. Sakrij ribu, sačuvaj je za sutra. Ako budemo imali priliku, spremićemo je kada bude sigurno."

Zatim sam ponovo spustio pogled na mapu i dodao. "Moramo ostati fokusirani. Naša bezbednost je najvažnija, a svaki korak mora biti pažljivo promišljen."


Pustio sam da reči odjeknu u tišini, nadajući se da su razumeli ozbiljnost situacije. Svi smo imali svoje zadatke, i svaki od njih bio je ključan za naš uspeh.

"Vreme je za odmor, sutra nas čeka ozbiljna misija. Ja ću čuvati stražu, a vi odmorite." Sa tim rečima završio je svoje izlaganje čekajući da odgovori na eventualna pitanja.

Gledao sam ih obojicu dok su iznosili svoje predloge, ali znao sam da je najbolji način da obavimo zadatak taj da budemo potpuno spremni za sutrašnju misiju. Klimnuo sam glavom i rekao mirnim, ali odlučnim tonom. "Nema potrebe da se menjamo za stražu večeras. Vi ste obavili svoj deo, a sada je vreme da se odmorite. Ja ću ostati budan celu noć i čuvati stražu. Ne brinite, biću na oprezu, svakako ne znaju za naše prisustvo pa neće biti problema."

Pogledao sam u pravcu postrojenja, čvrsto odlučen da održim sve pod kontrolom. "Idite i odmorite se. Sutra će nam biti potreban svaki deo energije koji možemo sakupiti."

Pogledao sam ga direktno, oči su mi se suzile dok sam zauzeo odlučan stav. "Slušaj me dobro," rekoh, glasom koji nije ostavljao mesta za dalju raspravu. "Ovo nije igra niti prilika za dokazivanje. Ja sam ovde glavni, i moj zadatak je da procenim šta je najbolje za sve nas. Imam više iskustva u ovakvim situacijama i znam kako da izvučem maksimum iz svakog od nas."

Napravio sam korak napred, približivši mu se tako da jasno razume ozbiljnost trenutka. "Gubimo energiju u ovoj bespotrebnoj priči. Legni i odmori se. Sutra će nam svi trebati na maksimumu, a ovo bespotrebno trošenje vremena neće nas nigde odvesti."

Pustio sam da reči odjeknu u tišini, a zatim dodao. "Ja preuzimam stražu. Kraj priče."

Yasgar zacrtao ,nije ni vrijeme ni mjesto za svadju .
“Dobro, ti cuvaj strazu.”
Tvrdoglav cojek nece da pretvori , nema veze bolje ga poslusat ipak je on jonin a ja sam samo genin.
“Ajmo Unemoto.”
Krivo mi je sto se on zrtvuje da bi smo se mi naspavali ,trebali bi medjusobno da saradjujemo al on zna bolje.

Dok su prvi zraci sunca probijali kroz gust oblak prašine i dima, tiho sam prišao njihovim ležajima i blago ih protresao da ih probudim. "Ustajemo," rekoh, zadržavajući ozbiljan ton u glasu. "Vreme je da krenemo."

Dok su se protezali i pokušavali da se razbude, već sam bio u pokretu, pažljivo pakovao opremu i pripremao se za današnji zadatak. "Plan je sledeći," započeo sam, dok su mi pogledi postajali sve pažljiviji. "Prišunjaćemo se do proplanka s velikom stenom, desno od nas, koji se nalazi blizu postrojenja. Odatle ćemo imati savršen pregled na ono što rade."

Dok sam govorio, gledao sam ih direktno, proveravajući da li prate svaki moj pokret i reč. „Sa te tačke možemo pažljivo osmisliti sledeće korake. Nema mesta greškama – krećemo se tiho, brzo i neprepoznatljivo. Bilo kakva nepredviđena situacija, povlačimo se odmah, bez oklevanja.”

Ponovo sam pogledao prema mestu gde smo trebali da se uputimo, a zatim nazad ka njima. "Krećemo za pet minuta. Oprema na leđa, i držite se blizu. Naš cilj je da ostanemo neprimećeni, ali i spremni na sve što može da se dogodi."

Nije bilo vremena za dalja objašnjenja. Morali smo se pokrenuti i obaviti zadatak sa najvećom mogućom pažnjom i preciznošću, tako da sam krenuo ka steni kada sam bio siguran da su spremni.

Kada smo stigli do proplanka s velikom stenom, pažljivo smo se smestili iza nje, posmatrajući kompleks iz sigurnog zaklona. Pogled na postrojenje bio je širok i jasan, moglo se videti da se unutra odvija intenzivan rad. Radnici su se kretali svuda, a mašine su brušile i prepravljale metalne cevi raznih dimenzija, ali u ovom trenutku nismo mogli u potpunosti da razumemo šta tačno rade ili zašto.

"Pogledajte ovo," rekoh tiho, pokazujući na veliku gomilu metalnih cevi koje su se sortirale i obrađivale. "Ne možemo odmah da shvatimo sve detalje. Moramo se približiti, ali moramo biti pametni u vezi sa tim."

Okrenuo sam se ka Akini, koji je postavio svoje mesto kod stene. "Akina, iskoristi svoju Yamanaka tehniku da možemo komunicirati unutar naših umova. Svi moramo biti svesni kretanja radnika i mogućih nadzornika. Biće nam od pomoći da se ne izložimo previše."

Potom sam se obratio Unemotu. "Ti i ja ćemo se kamuflirati kao radnici i krenuti bliže centru grada. Ako se pretvaramo da smo deo tima, možda ćemo moći da saznamo više o tome šta se tačno dešava. Čuvaj se i ne pravi nepotrebne pokrete, ovde je lako skrenuti pažnju na sebe."

"Akina ti poveži svoj um sa mojim i ostani ovde skriven. Ti si naše oči dole u gradu." 

Dok smo se pripremali za ulazak u kompleks, osigurali smo sve naše stvari, a zatim krenuli prema postrojenju, u nadi da ćemo prikupiti dovoljno informacija da shvatimo celu operaciju i pronađemo naš cilj.

”Ja i ti cemo biti povezani, dok pudete silazili pud kompeksa vidjecete na dnu rupa u ogradi, prodjite, ako budete u mogucnosti onesvijestite par cuvara i uzmite im uniforme , provjerite svaku informaciju koja moze da se iskoristi detaljno. A ja cu vam cuvati ledja odozgo.Moze?” Nadam se da ce plan biti uspjesan polazem nade u njega.

Dok su silazili ja sam postavio tehniku klana Yamanake na Yasgara da povezeno nase umove kako bi komunicirali.
#card1307
“Okej Yasgare sad me cujes i kada bude trebalo nesto mozemo da komuniciramo. Pazite se drzite sirom otvorene i oci i usi ak obudete u opasnosti upozoricu vas.”

Krenuli smo prema planu, tiho se spuštajući niz obronak. Akina je, koristeći svoju tehniku, povezao naše umove, omogućivši nam da komuniciramo mislima bez ikakvog zvuka. Njegova sposobnost pokazala se ključnom, jer je otkrio rupu u ogradi koja nam je mogla omogućiti neometan ulazak u postrojenje.

Kako smo se približavali ogradi, svaki korak bio je pažljivo odmeren. Čuli smo samo šapat vetra i tihi zvuk mašina u daljini. Prošli smo kroz rupu na ogradi i sakrili se iza jedne od drvenih kućica koja nam je pružala privremeni zaklon. Pritisak situacije osećao se u svakom mišiću, ali nismo dozvolili da nas omete.

Dok smo čekali, primetio sam kako nam u susret dolaze dvojica radnika. Kretali su se opušteno, verovatno idući na pauzu, nesvesni naše prisutnosti. U trenutku sam znao šta moramo učiniti.

"Akina," javio sam mu mislima, "onesvestićemo ih i preuzeti njihovu odeću. To nam je najbolja šansa da se uklopimo." Znao sam da će Akina biti spreman da reaguje ako nešto ne ispadne dobro.

Pogledao sam Unemota i dao mu znak rukom. Pokazao sam na desnog radnika,to je bio njegov cilj. Osetio sam kako se moj fokus izoštrava dok sam odredio svog protivnika, levog radnika. "Samo ga onesvesti," rekao sam tiho jedva čujnim glasom.

Kada su nam prišli dovoljno blizu, krenuo sam prvi. Plan je mogao da uspe jedino ako Unemoto krene odmah posle mene, što sam se nadao da će se i desiti. Uhvatio sam radnika pre nego što je stigao da reaguje i uz par veštih pokreta onesvestio ga.

Dok su prolazili kroz kompleks, posmatrao sam da li ih neko vidi i da li ih neko prati, u tom trenutku nije bilo nikavih znalova opasnosti .Uocio sam da su savladali 2 radnika i kako skrivaju tijela.Rekao sam im mislima: “Provjerite mozete li kakve korisne dokumenta naci bili bi nam od koristi,i jeste li primjetili nesto korisno?” Nakon oratkog monologa izmedju mene i Yasgara od jednom izlaze dvojica sa nekim pojacanim odijelima iz gas maskama imam osjecaj da su oni imaj neku specijalnu namjenu u tom kompleksu. “Iza vas su 2 radnika u boljim odijelimaoni su krenuli ka skriz drugom dijelu ,vratite se i vidjecete plava vrata pogledajte sta tamo ima.”

Kada mi je Unemoto predao dokumenta, brzo sam ih prelistao, pregledajući sadržaj. Oči su mi se zadržale na nekoliko ključnih informacija koje su ukazivale na planove kompleksa, a među njima su bili i detalji o cevima koje smo primetili ranije.

"Unemoto," pomislio sam dok sam ga gledao, "ova dokumenta su zlata vredna. Očigledno je da su te cevi deo nečega većeg. Moramo ovo bolje istražiti i odneti kageu na uvid."

Brzo sam sklonio papire u unutrašnji džep, a zatim primetio drvena kolica naslonjena na zid pored. Bez oklevanja sam im prišao i zgrabio ih. "Ponesi ovo," rekao sam Unemotu, "ova kolica ćemo iskoristiti kao pokriće. Ako nas neko zaustavi, izgledaćemo kao radnici koji prevoze nešto. Idemo do glavnog dela, možda saznamo još nešto." Natrpao sam neke metalne cevke, neki alat za rezbarenje i krenuo.

Kroz mentalnu vezu sam se obratio Akini. "Našli smo neke zanimljive papire. Idemo prema centru da ispitamo dalje. Drži oči otvorene, pazi na bilo kakve znakove uzbune ili neprijateljske aktivnosti. Ako vidiš nešto sumnjivo, javi odmah."

Dok smo se približavali glavnom delu kompleksa, napetost je bila opipljiva. Imao sam osećaj da su sve oči uprte u nas, ali sam se trudio da zadržim opušten stav, kao radnik koji samo radi rutinski posao.

Kako smo se približavali centralnoj prostoriji, shvatio sam da je gužva među radnicima veća nego što sam očekivao. Svi su bili fokusirani na svoje zadatke, trčeći od jedne tačke do druge. Niko nas nije primetio dok smo se provlačili među njima, prateći kretanje ka velikim vratima koja su vodila u središnji deo kompleksa.

Kada smo konačno stigli unutra, otvorio se pogled na ogromnu mašinu koja je dominirala prostorijom. Metal se topio pod intenzivnom toplotom, a cevi različitih dimenzija izlazile su iz kalupa, spremajući se za dalju obradu. Buka je bila zaglušujuća, ali dala nam je priliku da se prilično neprimetno zadržimo i osmatramo.

Pogledao sam Unemota i primetio njegovo nervozno lice. Akina je već izrazio sumnje, a sada ih je i Unemoto delio. Njegovo pitanje odjeknulo je u mojim mislima. Zastao sam na trenutak, procenjujući situaciju. Mašina je radila bez prestanka, a radnici su se kretali brzo, ali organizovano. Iako smo uspeli da zavirimo u samu srž postrojenja, nešto mi je govorilo da je rizik prevelik da bismo nastavili dalje.

"Slažem se," pomislio sam, gledajući oko sebe. "Vreme je da se povučemo."

Tiho sam se okrenuo prema Unemotu i klimnuo glavom, dajući znak da se povučemo. Polako smo se izvukli iz centralne prostorije, pazeći da ne skrenemo pažnju na sebe. Prošli smo istim putem kojim smo došli, prateći Akinine upute i vodeći računa da nas niko ne primeti.

Kada smo konačno izašli iz kompleksa i vratili se do kamena, napetost se lagano počela smirivati. Osetio sam olakšanje što smo uspeli da se povučemo neprimećeni, ali svestan sam da smo još uvek daleko od sigurnog.

"Dobar posao," rekao sam tiho, gledajući u obojicu. "Ostajemo ovde do mraka. Nastavićemo sa posmatranjem odavde. Moraćemo da budemo strpljivi i pažljivo osmotrimo svaki njihov potez pre nego što donesemo sledeću odluku."

Kako je vreme prolazilo, ostali smo na poziciji, posmatrajući radnike i neobične tehnike koje su koristili. Ti radnici nisu delovali kao obični majstori. Primetio sam kako veštinama nindzucua spajaju ogromne čelične cevi, što mi je odmah privuklo pažnju. Nikada ranije nisam video takvu tehniku, kontrolisanje metala na tako precizan način.

"Nešto ovde nije u redu," pomislio sam, prateći pažljivo svaki njihov pokret.

"Unemoto, probaj da prebrojiš radnike i obrati pažnju na njihove pokrete," rekao sam tiho, gledajući ga ozbiljno. "Možda možemo da zaključimo nešto više o njihovoj tehnici."

Zatim sam se okrenuo prema Akini. "Ti nastavi da osmatraš okolinu. Prati ko ulazi i izlazi iz postrojenja, ali pazi na svaki detalj. Svaka promena može nam dati važnu informaciju."

Dan je odmicao, a mi smo nastavili da pažljivo posmatramo, fokusirani na svaki pokret i zvuk iz postrojenja. Vreme je prolazilo sporo, ali svaka sekunda je bila dragocena dok smo čekali pravu priliku da saznamo više.

Čekali smo strpljivo, skriveni iza velike stene na proplanku. Svaki pokret radnika i svaki zvuk iz postrojenja analizirali smo pažljivo, tražeći tragove o njihovim tehnikama i namerama. Međutim, mir je bio kratkog veka.

Jedan od shinobija u daljini se naglo zaustavio i počeo da se okreće oko sebe, kao da oseća nešto neobično. Njegov pogled je na trenutak zastao, a zatim je direktno uprt u našu pravcu, kao da je mogao da vidi kroz kamen iza kojeg smo se skrivali. Nisam mogao da ne primetim njegovu promenu u izrazu lica, nagovestivši da je osetio našu prisutnost.

"Prokletstvo..." prošaptao sam sebi, osećajući kako se situacija menja iz minute u minut.

"Moramo biti spremni," prošaptao sam Akini i Unemotu, zadržavajući smirenost u glasu. "Ostanite iza mene i budite u pripravnosti. Ako dođe do borbe, vi se povlačite. Ja ću ih zadržati. Od velikog značaja je da obavestite kagea šta smo ovde videli."

Moj um je brzo tražio rešenje, svestan da je situacija postajala opasna. Ali borba sada, bez prave strategije, mogla bi nas skupo koštati. Gledao sam pažljivo, spreman za svaki eventualni ishod.

Snažan nalet adrenalina prolazio je kroz moje telo dok sam gledao kako se nevidljivi talas smrti približava. Koračali smo na ivici noža, a sada je ta ivica postala oštra i smrtonosna.

"Akina, Unemoto, odmah se povucite! Ne osvrćite se!" naređenje je izašlo iz mene odlučno, bez prostora za sumnju. Njihov život je sada bio u mojim rukama, i nije bilo mesta za greške. Dok su se brzo okretali, ja sam već formirao niz brzih znakova rukama, kanalizujući svoju chakru kroz zemlju.

Iz zemlje se podigao masivan zemljani zid, deleći teren na dva dela. Zvuk pucanja zemlje i kamenja ispunio je vazduh dok je zid brzo rastao, nalik na divovsku barijeru između nas i smrtonosne sile koja se obrušavala.

Osećao sam kako se talas sudara sa zidom, gotovo nečujno, ali s dovoljnom snagom da me podseti koliko je pretnja bila stvarna. "Ne čekajte me!" ponovio sam, gledajući ka Akini i Unemotu.

Zemljani zid je počeo da se lomi pod pritiskom nevidljive sile, ali nije mi bilo u planu da se borim ovde. Ovo nije bila bitka koju smo mogli da dobijemo. Brzo sam se okrenuo i potrčao za njima, koristeći svaki trenutak koji sam sebi kupio da pobegnem. U trku sam odradio znake rukama i iz zemlje je izbilo korenje koje se kretalo ka poslednjoj poziciji neprijatelja.

"Dobili smo dovoljno vremena, sada se povucite ka zoni sigurnosti!" naredio sam glasno, dok smo se svi zajedno povlačili sa terena. Osećao sam da neprijatelj nije daleko, ali ovaj manevar bi nam dao šansu da pobegnemo, da se presaberemo i da izbegnemo sigurno uništenje.

Dok sam trčao za njima, u glavi sam već planirao sledeće poteze. Znali smo gde je neprijatelj. Naš cilj se menjao, preživeti, preneti informacije i vratiti se jači, spremniji za sledeći susret.

#card120 #card1222

[U zid ulažem 270ch, zid ima 4050def. Dmg šume je 1000.]