Hodao je polako i osmatrao svaki detalj izgradnje novog sela. Bilo je potrebno da sve cevi budu uklopljene gde treba i da odvodnja tolike količine vode bude bez propusta. Kiša nije padala celog dana i već se u polu izgradjenom selu osetila živost. Iz zgrada se čuo smeh dece, ponegde čak i odraslih ljudi što je bila retkost u ovom svetu.

U Miyuri ulici zakazao je sastanak sa odredjenim ninjama. Njihove prijave u selo su bile odobrene ali bilo je potrebno dodatno izučiti njihove persone i osobine sada kada su postali njegovi saborci.

Nakon sto je konacno izasao iz svog stana niz dugo spustanje niz stepenice jer lift idalje nije bio izgradjen Isarashi bi odmah izasao na ulicu koja je prolazila pokraj njegove zgrade. Kako je izasao na ulicu poceo bi lagodno da seta ka malo ruralnijim oblastima jer smatra da bi tu mogao naci nesto korisno.

Dok je tako setao kisa je kao i uvek kapljala i njegova odora je polako postajala mokra ali njega bas nije bilo birga jer koliko je dugo vec u ovom mestu Isarashi se navikao da stalno kisne i bude mokara, moze se reci da je Isarashi jednostavno postao imun na istu

Kako je Isarashi lagano hodao imao je potrebu da pripali jos jednu i malo se opusti. Te je uzeo i stao je u podnoziju neke zgrade koja je bila tu u ulici i jednostavno bi zapalio jos jednu kako bi mogao lagano i smireno da se opusti uz u zubore kise

Kako je tako lagodno poalio i povukao prvi cim odmah bi ga malo opustio. Isarashi se jednsotavno skroz opustio i pokusao je da uziva u zuboru kise sad dok cami i neradi nista bar ima svoje cigarete koje moze da zapali i u kojima on uvek uziva jer vidi njjih kao dobar nacin opustanja

Kako je lagano zavrisio sa cimovima jednostavno bi pacio pikavac koji nije ni morao da zgazi jer pre nego sto bi ga zgazio sama kisa bi ga ugasila i on tu vise nije imao razloog da ga zgazi, a samim tim ako ga nezgazi nece iskaljati japanke koje je obuo to je jos jedna prednost.

Kako je lagano hodao on je idalje imao mesto na koje je hteo da ode te je polako hodao i lagodno se zaputio ka Ruralnijim delovima sela gde bi sada u jutarnjim satima trebala biti gradska pijaca iz koje moze uzeti brda stvari da konacno napuni svoj frizider vec jednom da jede kao gospodin.

Nakon kratkog puta Isarashi se vrati nazat do ulice kako bi mogao odneti namirnice od kuce. Isarashi je u jednoj ruci drzao namirnicu a drugu je imao slobodnu i smirneo ju je drzao u dzepu krajnje gledajuvci u oblacno nebo dok je pokusavao da uziva u prizoru sivih oblaka da a mu kisa konstantno Ne upada u oci sto je bilo krajnjne tesko.

Svakako Isarashi je lagaodno hodao i video je par ljudi koji prolaze pokraj njega ali nista nije video specijalno i samo se fokusiraio da odnese ovo do svoje kuce i vec jednom da napuni taj frizider kako bi Isarashi imao neku hranu u njemu da ima sta da jede.

Isarashi je lagodno hodao po blagoj kisici kad se nebo naglo razbesnilo. Jaki pljuskovi su velikom brzinom jednostavno krenuli da padaju i Isarashi je bio svestan da ima malko da pokisne jer su trenutne okolnosti takve da on mora pokisnuti bar malo.

Kako je Isarashi kisnuo njegova zgrada bila je u krajnjoj blizini te je on krneuo brzim hdoom ka njoj jer koliko ga god bilo briga sto ce da pokisne nije bas zeleo da previse pokisne i nije zeleo da kese pokisnu te da puknu sto bi znaiclo da mora sve da nosi u rukama i zbog toga je bio malko ubrzan te je odmah usao u zgradu.

Kako je hodao i Sktinicario put bi ga doveo do ove ulice. Isarashi je voleo ovu ulicu jer je ona uvek davala smirenu estetiku koja je njega opustala. Nikad nije bilo previse ljudi samo par koji prodju ili neko ko sedi ovde jer on takodje obozava mir isto kao i Isarashi.

Isarashi kako je izasao imao je nagon da Zapali jednu te se oslonio na neku limenu ogradu i izvadio svoj ziper te je upalio cigaru koju je drzao u ustima. Nakon toga bi udahnuo duboko i i izbacio gust duvanski dim koj bi ga smirio

Rekao je Isarashi samom sebi ne bi li nakon toga uzeo jos jedan dubok dim

Kako je lagodn pusio cigaru ljudi su prolazili i odlazili svaok je gledao svoj posla tako i Isarashi. Neobicno mu je bilo sto je ovoliko ljudi u ovoj ulici, ne prolaze toliko ljudi kroz ovu ulicu Isarashi se pitao sta bi moglo da bude pre nego sto bi rekao u sebi zbunjen ne znajuci sta je ovo

Videvsi mase ljudi koja dolaze to je narusavalo Isarashijev mir i on jednostavno vise nije imao zleju da ostane ovde. Kako ih je slusao uzeo je cigaru i udario je nogomu pola cigare koje ostalo te je opet u sebi rekao

Rekavsi to on je otisao dalje da pronadje neko krajnje Mirno Mesto

Krajnje Pospan lagano je setao kroz ulice uptuivsi se prema svom stanu. Kao i ranije kroz ulice prolazila je neka manja guzva koju Isarashi idalje nije voleo jer je morao da se gura kroz istu i tako dodje do kuce.

Svakako posle nekoliko minuta upronog gurkanja sa ljudima Isarashi je uspeo da dodje do ulaza u sovj stan. Kisa je lila lagaon a Isarashi je lagodno usao u zgradu zaputivsi se stepenicama ka svom stanu znajuci da ce biti iscrpljujuc put

Smoren i tužan sam došetao nazad do Sela skrivenog u kiši. Festival je polako završavao a ja ionako nisam bio zainteresovan u ništa sem kockanja i tako sam potrošio većinu para. Koji gnjavež, promislio sam sam u sebi a zatim stavio ruke u džepove svoje jakne.
Na trenutak sam zastao kako bi pogledao nazad u nebo iz koga su slabe kapljice kiše tapkale po mom umornom licu. Bilo je lijepo, malo uznemiravajuće ali lijepo, moje misli su polako odlutale na nešto što se desilo na festivalu. Sve je išlo normalno dok neki čovjek tamno plave kose i prosječne visine nije prišao Ryoni. Ne znam šta je ali je to nešto jako uznemirilo.
Polako sam uzdahnuo i zamahnuo te misli duboko u svoj mozak a obda kad sam pogledao ispred sebe  vidio sam tetu pomalo uznemirenu...
"Spomeni đavola i pojaviće se...."
Polaganim korakom sam se pojavio iza leđa i nježno je potapkao po  ramenu da joj obratim pažnju na mene.
"Oj, si tu baba?"

Prije nego što sam imao išta da kažem teta me je uhvatila u opak i čvrat zagrljaj. Nisam me mogao pomjeriti te sam samo stajao tu sa mrtvim pogledom na licu...dovoljno je sranja za jedan dan za mene.
"De de...."
Nisam znao šta se dešava te sam je samo potapšao po leđima, šta joj je tačno onaj čovjek rekao ....pitao sam sebe te okrenuo pogled ka nebu.
"Reci mi šta se tačno dešava...?"
Htio sam više da saznam, koga tačno su ubili...ko je tačno ovaj misteriozni čovjek iz Ryoninog života?

Gledao sam izraz na njenom licu i neka  mračna jeza me je prošla. Mogao sam i sam reći da je teta bila sad u dubokoj mrakači koja je teška da se osvjetli, pjesčani oklop  koji je bio obavijen oko nje polako se raskidao kao da je bila bjesna. Ali iskreno, znao sam taj osjećaj koji je ona osjetila. Osjećaj kako te tama polako uzima,guta u sebe i onda ispljuje kao neku žvaku sasvim dobro je bio poznat meni i mom tijelu.
Slušao šta mi je pričala i samo sam mogao da klimnen gpavom ko koza koja jede travu i gleda u svog pastira. Kada je završila primjetio sam drhtnju i nagib u njenom glasu, nešto se promijenilo u njenom izrazu. Drugačije je od prije.
"I dalje ne razumijem pola toga, ali vjeruj mi baba...tvoj odgovor nije u osveti. Vjeruj mi, osveta će te samo ostaviti sa većom  prazninom...gledao sam mnogo ljudi poput tebe, koji su tražili osvetu, ali nakon što su je dobili nisu bili isti, promijenili su se., napravio sam dramatičnu pauzu a zatim je tupnuo po čelu kažiprstom lagano.
Ljudi se boje promijene nego bilo čega drugog na ovom svijetu, u našoj krvi je da imamo strahove, strahove od novoga. Ono sto ti osjećaš je i meni poznato. Naravno, neću te spriječiti. Tvoj posao je tvoj posao.Nije me briga šta radiš sve dok nije pretnja selu."
Povuko sam prst i stavio ruku nazad u džep. Kiša je polako ojačala, zvukovi kapljica kako udaraju o  oluk bila je glasna, ali imao sam osjećaj da su Ryonine misli u njenoj glavi bile glasnije. Znao sam da kad osoba nešto odluči neće da stane dok ne ostvari to. Takav sam i ja, u nadi da se odreknem klana i da postanem svoj borac, moram da nastavim dalje i ne okrećem se. Tako je, vjerujem da sam dobio pismo od mog ujaka. Pitam se šta je napisano tu. Ali za sada, moram da utješim Ryonu, moram da pokažem svjetlost u mraku svojoj drugarici.

Ryona, ti si idiot.
Je ono što sam joj želio reći direktno u lice. Više nego bulo šta htio sam da je na licu mjesta lupnem jednim udarcem po glavi, ali moje tijelo se nije pomjerilo. Mozak je radio sam od sebe i slušao Ryoninu ponudu. Znao sam da je pogrešno, ali duboko u sebi htio sam stvarno ono što mi je nudila. Ni sam ne znam zašto ali ta nada da se dokažem pred svojim klanom, i postanem neko snažniji nego sad što sam.
"Ja....."
Nisam znao šta da joj kažem, pogledao sam u kunai u njenoj ruci te pretpostavio da nemam izbora..a i bio bi gnjavež da se borim sad u selu.
"Svjestan sam šta želiš da kažeš. Ko god da je taj Gekko bio, mora da je bio dobra osoba u srcu kad je njegova smrt tako uticala na tebe."
Nasmijao sam se i nagnuo glavu u stranu te promislio.
"Hmmm...."
Zamišljao sam tako malo te sklopio ruke i zatvorio oči.
"Ne ostavljaš mi izbora ,znaš? Izgleda da moram da pristanem kad smo već ovako duboko u razgovoru. Bilo bi mi i žao. Koji je plan tačno? Sigurno si planirala nešto nakon što upoznaš doktora"
Osmijeh na mom licu je nestao kao Ryujin otac dok sam čekao da mi odgovori. Do duše uvijek sam bio neutralan, nisam mario da li je nešto dobro ili loše sve dok ne prijeti meni ili mojim prijateljima, doduše dosad nisam ni imao prijatelje, pitam se gdje Susetsu.

Laboratorija? Oprema...sve je to zvučalo planirano već. Iskreno, teta je mnogo talentovanija nego što joj dam priznanja, da osmisli ovako pametan plan u tako kratkom vremenu je za nekog ko bi trebao da ima titulu jonina a ne čunina.
Na trenutak sam pauzirao, dajući vremena da mi mozak poprimi sve. Ono što mi je šapnula me je posebno interesovalo i način na koji to planira izvesti, ali sam sve jedno klimnuo glavom i opet pogledao u nju.
"Kažem da zvuči odlično."
Napravio sam jednu pauzu i opet se osmehnuo.
"Znaš baba, pametnija si nego što sam mislio. Toliko da ću te prestati zvati baba. Od sad si Ryona. Ryona gnjavež."
Suzdržao sam da se ne nasmijem te pogledao iza nas, gledajući kroz cijelu ulicu oštrim pogledom.
"Nego...oće mali sa nama?"
Upitao sam je i skrenuo pogled na nju.

Još jednom sam klimnuo u znak  razumijevanje na Ryonin plan. Sad sve što je trebalo je naći mjesto gdje ćemo da ustanovimo laboratoriju, montiramo sve i to je to, naš rad može da počne.
Naravno ovo treba da bude tajna između nas dvoje, a i bio bi gnjavež kad bi bio neko saznao. Pogotovo naš kage, koji 100% ne bi podržao ovo.
Slegnuo sam ramenima na Ryonin predlog i nonšalantno klimnuo glavom.
"Zvuči kao gnjavež, ali nemamo ništa drugo ionako. A i lijepo bi bilo dobiti malo svježeg vazduha. Da se i ti odmoriš."
Polako sam se okrenuo te počeo hodati ispred nje, zatim sam zastao nekoliko metarai pogledao preko ramena, čekajući da krenemo ka kapiji sela.

Poruka mi je pala na vlažan pod ulice kad sam je ispustio.....šta sam upravo pročitao.....? Pogledao sam još jednom poruku, koja je sada bila vlažna od kiše i razcepana na djelovima, pismo od krvi koje je neuredno bilo napisano se zamazalo, a ja sam samo u šoku gledao u pod pogledom očaja.
Doduše, sam pogled nije bio pun mržnje, niti emocija koje ranije nisam pokazivao, bio je pogled koji bi neki zvali mrtvim, pogled kao kad neko posjećuje grob voljenog. Kiša je kapljala svuda. Oskećao sam kako me tuga hvata i jedino što sam želio da se rasplačem...čitava moja porodica, od oca pa do djeda...bila je mrtva. I pod ne poznatim okolnostima. Moj ujak ostavio je ovu zadnju poruku i napisao je svojom krvlju u poslednjim trenutncima.
"Dođavola..zašto smrt mora da bude takav gnjavež?! Zašto ljudi umiru!?"
Upitao sam sebe, dok sam držao svoje lice u rukama, miks emocija koje sam osjećao nisam mogao ni da opišem. Bilo mi je muka, htio sam povrariti, htio sam da budem mrtav u ovom trenutku....sve me je nerviralo toliko koliko. Jedino što je ostalo od moje porodice nisu bili Fuma geni, ali po mom ujaku...ja nisam bio prava Fuma. Radije...kao beba neka crbenokosa žena koja je bila obučena u ratno odjelo me je dovela te samo ostavila na pragu dojoa. Nisam znao šta ili ko je žena bila. Možda neko važan.....ali volio bi da saznam ko? I šta sam ja, odakle dolazim...zašto su ubili moju porodicu, iako je bila lažna i dalje je bolilo biti sam....nisam mogao da trpim i počeo sam da plačem na podu ulice. Nije me ni bilo briga ako se pokvasim....morao sam nekako osloboditi unutrašnji bol koji sam osjećao.
"ŠTA SAM JA!?"
Proderao sam se dok su mi suze curile niz lice, iako sam znao da mi niko neće odgovoriti na pitanje. Htio sam da znam šta sam i odakle sam.