Studio Armani

Sa cigaretom u ustima, tiho posmatrao šarenilo tkanina i krojeva na modnom štandu. Dim se polako izvijao u vazduh dok je prelazio pogledom preko svetlucavih materijala i krojačkih alata. Nije se posebno zanimao za kimon, jednostavno to nije bio njegov stil.

„Nisam baš za ove elegantne stvari.“ - rece, gledajući kako Tamae pažljivo bira tkanine, očigledno oduševljena onim što vidi.



„Hmm, nisu zaista loši, ali ne bih sebe video u ovome. Ipak, izgleda da ti uživaš.“

Uzdahnuo je, povukao još jedan dim i pomislio kako bi bilo lepo sa njegove strane da je dodatno obraduje, zbog mesta u kafani i sto mu je pravila drustvo na festivalu.

Izaberi koji ti se svidja, zelim da ti se zahvalim za provedeno vreme na festivalu.  

Njegov glas je bio tih, ali iskren, dok je lagano klimnuo glavom prema izloženim materijalima, iako je bilo kratko bar jedno vece je mogao da provede u miru, skrenuvsi misli sa okrutnog Shinobi zivota.

„Neka ti ovaj festival ostane u lepom sećanju.“

Dok je Tamae govorila, njen glas je polako bledio, a Raiho je počeo da se gubi u mislima. Njene reči o zahvalnosti, o tome kako želi da se bolje upoznaju, probudile su sećanja koja je godinama uspešno potiskivao. Kroz glavu mu je prošao svet u kojem je odrastao, svet surovih borbi, hladnih planina i neprijatelja koji nikada nisu zaboravljali ili opraštali. Setio se lica onih koje je izgubio, onih koje je voleo, a koje je borba istrgla iz njegovog života pre nego što su uspeli da pronadju mir.

Sećanja na njegovu prošlost udarila su ga silovito. Setio se mesta gde je odrastao, paljenja, razora, pustoši koja je ostajala iza borbi koje nikada nisu imale pobednika. Ljudi za koje je bio vezan, svaki od njih nestao je u vatri rata ili izdaje. Njegova snaga, koja ga je uvek terala da se bori dalje, istovremeno je bila razlog zbog kojeg je odbijao da se veže za bilo koga. Svaka osoba koju je pustio bliže svom srcu, na kraju bi postala rana koju nije mogao da zaleči. Njegova borba sa unutrašnjim demonima nikada nije prestajala. Bilo je to suočavanje sa surovom istinom, biti sam bio je njegov izbor, jer se jedino tako osecao spokojno.



Tamae nije znala šta njene reči znače za njega. "Bolje se upoznati", za nju je verovatno značilo nešto jednostavno, prirodno, ali za njega je to bila pretnja koja ga je bacala natrag u tamu prošlosti. Da li bi i nju izgubio ako je pusti preblizu? Da li bi ponovo morao da prodje kroz beskrajni ciklus bola i tuge? Iako je znao da Tamae ne želi ništa loše, u njegovoj glavi svaka veza vodila je ka tragediji.

Pogledao je nju, njeno lice, koje je zračilo iskrenošću i otvorenošću, i osetio kako ga steže u grudima. Nije zaslužila da udje u njegov svet. Niko nije zaslužio da bude deo tog prokletstva.

Vratio se iz sećanja, kao da ga je nešto probudilo, i ponovo fokusirao pogled na nju. Iako je srce htelo da prihvati njenu ponudu, um mu je govorio drugačije. Osećao je potrebu da bude iskren prema njoj, ali ne na način koji bi je povredio.

„Tamae,“ - rekao je tihim, ali odlučnim glasom.

„Hvala ti na svemu. Bila si zaista prijatno društvo večeras.“


Izvadio je iz džepa 25.000 ryo i položio ih na štand.

„Uzmi kimono. U njemu ćeš izgledati sjajno, siguran sam.“

Potom je napravio korak unazad, a u trenutku, dim se podigao oko njega, postajući sve gušći dok se nije potpuno stopio s okolinom. Pre nego što je Tamae uspela bilo šta da kaže, nestao je, ostavljajući za sobom samo trag cigaretnog dima i 25.000 ryo na štandu, kao poslednji znak zahvalnosti i pozdrava.

#card21

Posle igranja sa kockicama sudbine na prošlom štandu, nastavili smo šetati ulicama festivala sa veikom željom da vidimo šta sve možemo naći dalje. Mnogo se ljudi nalazilo u mojoj okolini, sa jako lepim kićastim i raznobojnim kimonoima na sebi, koji su bili sašiveni sa bojama u skladu sa atmosferom festivala. Veoma lepo - pomislio sam.

Pored graje koje sam mogao čuti od ljudi koji su prolazili pored mene, nedaleko od nas mogli smo načuti argument između dvojice koji su bili par metara od mene. Jedan pogled bio mi je dovoljan kako bih prepoznao obojicu, kao i glas mog starog prijatelja Esaua, sa kojim se nisam video mesecima još od onda kada smo bili u sukobu sa Uzumakijima. Čuo sam zvižduk koji je bio upućen stražaru koji se u momentu nalazio pored mene. 

Izvadio sam ruku iz dzepa i preprečio ga istom, kako bih ga zaustavio. Sa klimom glave sporazumeli smo se da ću ja preuzeti dalje. Svoju ruku sam vratio u dzep i potom nastavio ka njima.

Moje reči bile su upućene crvenokosom koji se nalazio do Esaua. Video sam Akumetsu emblem na njegovom ogrtaču, ali mnogih u Akumetsu-u je bilo takvih kao što je on da mu nisam ni upamtio ime. Približio sam se još nekoliko koraka, a potom stao odmah pored njega, gledajući ga.

Pogled sam i dalje držao na crvenokosom, koji je bio malo jači od blagog sakea. Nisam znao da li je od ludosti, ili samo od manjka pameti pokušao da se zameri Esau - u.

Pratio sam Kagea u stopu dok smo šetali festivalom. Atmosfera je bila mirna, ali i dalje puna života, šarenilo ulica, vesela lica i miris cveća činili su festival nečim posebnim. Hodajući iza njega, uočavao sam sitne detalje, svaki štand, svakog prolaznik. Graja ljudi ispunjavala je prostor. Bio je to trenutak odmora, ali nikad nisam gubio oprez, pogotovo u ovolikoj gužvi.

Dok smo prolazili pored štandova, primetio sam blagu promenu u Kageovom ponašanju. Uočio je nešto što je privuklo njegovu pažnju, dva čoveka u raspravi nedaleko od nas. Jednog od njih sam prepoznao, bio je to Esau o kome smo pričali pre dolaska ovde. Krenuo je ka njima, a ja sam ga sledio bez reči, uvek spreman da reagujem, ali bez potrebe da se mešam dok ne bude bilo neophodno.

Prepoznao sam Akumetsu emblem na crvenokosom ninji, i stao sam iza njega, posmatrajući situaciju iza njegovih leđa. Površno sam bio svestan odnosa našeg sela sa gradom Akumetsu, ali nisam imao dovoljno informacija da bih samoinicijativno delovao. Znao sam da Kage ima sve pod kontrolom, ali i da se situacija lako može promeniti.



Stajao sam mirno, ruke u džepovima svog kaputa, ali oči su mi, ispod šešira, neprestano pratile svaki pokret crvenokosog. Bio sam spreman da reagujem ako situacija eskalira, ali za sada sam se držao po strani, puštajući Kagea da reši stvar. Atmosfera festivala i dalje je bila opuštena, ali napetost u ovom malom delu ulice bila je očigledna.

Kada se okrenuo prema meni, malo bolji pogled u njegovo lice pomogao mi je da se setim njegovog imena. Magnus ako se ne varam, momak koji je još kao mali izgubio roditelje i odrastao bez njih svo ovo vreme, što se i dalo za primetiti njegovim bezobraznim i razmaženim ponašanjem. Oči su mi bile hladne, iako on nije mogao da ih vidi od odsjaja sa mojih naočara. Čak iako smo bili veoma blizu jedan drugom, još više sam mu se približio gledajući ga pravo u oči na svega desetak centimetara od njegovog lica.

Poslovao sam do sada sa njegovim šefovima, ali kojekakvi umišljeni pijuni u celoj ovoj igri me nisu previše zanimali, na čijoj god strani oni bili. Iako smo na papiru saveznici, nikada nisam imao interes poslovati sa onima koji nemaju nikakvog poštovanja prema saveznicima, što nije bio slučaj sa profesionalnijim ljudima iz Akumetsua. Nakon par sekundi pauze, situacija je drugima izgledala smireno, ali je bila napetija.

Moju rečenicu presekao je čudan zvuk koji je svima nama privukao pažnju. Kako sam okrenuo svoju glavu, odmah do sebe mogao sam videti veliku belu masku sa crno-crvenim šarama kako mi se unela u lice. Ostao sam na svome mestu, iako sam bio veoma iznenađen u tom trenutku. Moji instinkti su se aktivirali, i refleksno sam tog momenta upalio senzor kako bih osetio sa čime imam posla.

Pomislio sam u sebi dok sam gledao u crnu gromadu sa maskom koja se nalazila preda mnom. Iako je izgledala strašno, imala je zanimljiv i fascinantan dizajn koji do sada nisam video. Nisam znao njene namere, ali morao sam priznati da je uspešno razbila napetu situaciju koja se dešavala samo nekoliko trenutaka pre nego što se pojavila. Na mom hladnom licu, uzrujanom Magnusovim nepoštovanjem, se ponovo pojavio osmeh i krenuo sam blago da se smejem.

Na moje još veće iznenađenje, lutka je svojim škriputavim mehanizmom uspela da izgovori par stvari koje ne bi trebalo da zna. Pitao sam se kako je mogla znati za situaciju oko mene i Note Zena kada je tome prisustvovalo svega par ljudi. Mora da je njen kreator neko iz Hanatsu Kraljevstva ili iz samog Akumetusa, to mi je bilo jedino logično objašnjenje, drugačije nisam siguran kako je neko mogao da dođe do tih informacija. Smešak sa mog lica polako je nestajao, i moje lice se opet malo uozbiljilo.

Upitao sam je, želeo sam saznati šta je tačno želela reći jer mi je u ovom trenutku to bilo misterija.

Dok se napetost u vazduhu sve više gomilala, ostao sam iza crvenokosog ninje, prateći svaki pokret i dešavanje oko nas. Magnus je pokušao da izazove provokaciju, njegova arogancija i nepoštovanje su me već naterali da ga zabeležim kao potencijalnu pretnju, ali nisam se mešao. Moja uloga ovde bila je jasna, da obezbedim sigurnost, da reagujem samo kada situacija izmakne kontroli.

Oči su mi neprestano skenirale okruženje, tražeći bilo kakav nagoveštaj nevolje. Magnusove uvrede bile su beznačajne, ali njegova pažnja prešla je na maskiranu figuru koja je sada dominirala scenom. Ova lutka... ili šta god to bilo, njeno ponašanje je bilo nepredvidivo, a njene reči nejasne i zagonetne.

Kada se približila Kageu, izvadio sam desnu ruku iz džepa kaputa, spreman da intervenišem u slučaju da stvari krenu loše. Maska se našla na svega nekoliko centimetara od njegovog lica, a ja sam učinio korak napred, postavljajući sebe u bolji položaj da reagujem ako bude trebalo.

Magnusa nisam gubio iz vida. Njegovo mesto je ovde bilo jasno, a ako nastavi da provocira, jedan znak kagea i smestiću ga tamo gde pripada. Verovao sam da bih ga savladao sa lakoćom, ali do tada sam zadržavao hladnokrvnost.

Ruke su mi bile spremne, pažnja fokusirana. Stajao sam mirno, ali svaka moja misao bila je usmerena na zaštitu Kagea i neutralisanje bilo kakve pretnje. Neću dozvoliti da mu se približe, bez obzira ko ili šta pokušava da poremeti mir ovog festivala.

#card10