Ležao je u kadi i posmatrao mirnu vodenu površinu koja je reflektovala slike njegovog uma. Slike nedavnog događaja u Omoshi pećini bile su jake, sveprisutne u njegovoj glavi. Užasi koje je proživeo tamo ostaviće više ožiljaka na njegovoj duši nego na telu. Fokusirao bi se ponovo u pokušaju da izvede neku tehniku vetra. Iako mi je princip izvođenja bio poznat, a znakove rukama izvodio je perfektno - delovao je samo kao prevodilac za gluvoneme onda kada se ništa ne bi dogodilo. Razočarano je oborio glavu, i pogled mu se spustio na pečat koji je bolno urezan na podlaktici ruke. Razmišljanje o sablasnom, krvoločnom strancu koji je onu pećinu koristio kao skrovište dodatno ga je uznemirilo, šaljući hladne talase jeze niz kičmu. Uprkos vreloj vodi u kojoj je bilo potopljeno, telo nije bilo u mogućnosti da se oslobodi konstantnog grča u kom se nalazilo.
"U redu je... sve je u redu. Živ si, čitav si. Diši... samo diši," šaputao je sebi neprekidno, kao da recituje mantru, pokušavajući da nagovori telo da odahne bar na tren. Zabacio je glavu unazad, sklapajući oči u potrazi za vratima percepcije.
A onda...
#card1308
Pukao ga je fleš onda kada je ponovo ugledao sopstveno telo sa distance, konkretno iz ptičje perspektive, a osećaj da se ponovo nalazi u onom paklu izazvao je horor i oštar bol u predelu stomaka slutio je na nevolju. U momentu u kom se našao, mogao je osetiti sve chakra tragove u svojoj neposrednoj blizini, ali ga je za to apsolutno bolela ona stvar, samo je želeo da se vrati nazad pre nego što opet izgubi sopstveno telo. Krajičkom oka primetio je zlokobni obris, njemu sveže poznat - prokleti Minamoto. Na dohvat ruke od njega. Aronova do koske urezana želja da ga šcepa za vrat ostade pusta kada je shvatio da u ovoj formi nema obračuna. Sa gađanjem i pregršt besa gledaonje zlikovca, nemoćan da se osveti i proba da vrati stvari na pređašnje, fabričko stanje. Nemogućnost da održi smirenost uma i fokus chakre rezultirala je prekidom ove iz nehata aktivirane tehnike klana koji se nalazio u novim jedinicama krvi.
I tako i bi, u jednom treptaju oka, Aron ponovo gledao kroz oči sopstvenog, fizičkog bića koje se i dalje nalazilo u kadi. Osvrnuo se par puta oko sebe u brzim trzajima, shvativši da je sam u prostoriji.
"Šta se bre jebeno dešava?!"
Drekenjao se kroz kupatilu dok je revoltiran ustajao iz kade uzimajući peškir.
"Ne ne, gubim razum definitivno. Ovo je samo ružan san i ja ću se probuditi čim se lepo naspavam. Haha! Tako je! To je!"
Ubeđivao je lažno samog sebe dok se oblačio. Reči u koje ni sam nije verovao svakako su bile bolji saveznik nego konstantno gutanje gorke istine dok se na kraju njenom gorčinom i ne zadavi. Grubo kucanje s druge strane ulaznih vrata nateraše Arona da poskoči sa zemlje, preplašen celokupnom situacijom.
"Pošta!" - govorio je glas sa druge strane.
"Ostavljaj pred vratima šta imaš i slobodan si. Ajde ajde, nisam čuo da odlaziš!" zahtevao je istraumirani Aron.
Poštar ostavi pismo od Takikagea, prekrsti se i ode dalje svojim poslom sa namerom da se nikada više ne vrati ovde, pa ni po suvo zlato.
Prijubljen uz vrata, pažljivo je osluškivao korake kako se udaljuju, otvarajući svoj dom i uzimajući pismo tek onda kada je bio siguran da nije bilo nikoga u neposred noj blizini. Brzopotezno je otvorio svitak i pročitao sadržinu.
"Tako dakle. Vidim, vidim..."
Reče te zatvori skrol. Otvorio je ormar, uzimajući sa čiviluka identičan crni kaput kakav je nosio i ranije, oblačeći ga. Svitak je zaturio u unutrašnji džep, napuštajući stan i nastavljajući pravo ka Takikageu.
