Glavni trg sela nalazi se u srcu prirodnog amfiteatra okruženog visokim, bujnim stenama iz kojih neprekidno padaju kristalno čisti vodopadi. Ti vodopadi oblikuju jezera i reke koje se sjedinjuju u kanalima što vijugaju kroz selo, a mostovi od tamnog drveta i kamena povezuju različite delove trga. Trg je popločan poliranim kamenjem, koje zbog stalne prisutnosti vode blista na suncu. Zvuk vode koja pada stvara smirujuću atmosferu, dok se miris vlažnog tla i svežeg zraka meša s aromama začinskog bilja koje lokalni trgovci prodaju na svojim štandovima. Ovde se shinobiji okupljaju radi trgovine, dogovora i planiranja misija, dok se s rubova trga mogu videti staze koje vode dublje u skrovite šume i prolaze iza vodopada, skrivajući tajne sela.

Aron Uchiha stao je na glavni trg, okružen bujnim stenama koje su se visoko uzdizale, kao da ga čuvaju od sveta. Vodopadi su se rušili s visine, njihova voda se razbijala o kamen, stvarajući muzičku pozadinu koja je sve druge zvuke prikrivala. Zvukovi smeha i razgovora činili su se dalekima, a on je, umesto da se priključi, stajao kao stranac, sto je de fakto i bio, u ovom selu.

Stoji tako, na trenutak, upijajući miris vlažnog tla, svežinu vazduha pomešanu s aromama sušenog origana i peršuna koje prodavci postavljaju s radošću, u nadi za masnom zaradom. Njegova ruka prolazi kroz kosu, oseća težinu misli koje se gomilaju. Trg pulsira životom. Shinobiji se kreću, razgovaraju, dogovaraju. Neki se smeškaju, neki tiho planiraju. Aron, međutim, samo stoji i osluškuje, slušajući vodu koja pada i u njoj čuje svoje misli.

Vodopadi su brujali, kao da se rugaju njegovim mislima. "Šta tražim?", pomislio je. Krenuo je ka mostovima, drvenim i staračkim, gledajući u vodu kako nosi smeće i snove. Svaki korak mu je bio težak, ali nešto ga je uprkos tome vuklo ka napred. 

Možda je istina ležala iza tih padova, u nečemu što nije mogao ni da zamisli. U toj tišini ispod, možda će pronaći deo sebe koji je izgubio u borbama i nepravdama. Zatvorio je oči, osluškujući zvuk vode, i nadao se da će ga, jednom, sve to odvesti na pravo mesto.

Ishigai je odlucio malo da protegne noge, dosao je do glavnog trga. Glavni trg je srce naseg sela. Za trenutak zastao sam gledajuci lepotu mog sela, velike planine upale su mi u kadar.

Razgledam kako moje kolege shinobiji sela vodopada, prolaze kroz trg. Ponekad se osetim usamljeno, jer sam nov ovde i nemam drugare. Iskreno bih zeleo kada bi pronasao neko novo poznanstvo.

u mom starom selu sam znao puno ljudi, imao sam neverovatne komsije i bujnu prirodu. Ponekad me selo skriveno medju vodopadima podseti na moj dom.

Nakon prošle noći provedene u prekrasnom Uzumaki parku ovo jutro sam ranije izašao iz kuće i stigao na glavni trg sela. Vodopadi iza su davali jako fin, umirujući i opuštajući zvuk. Mnogo ljudi je bilo tu iako još nije bilo ni podne. Iako nisam dugo u selu dosta ljudi sam vidio u prolazu, ali ovdje na trgu je bio jedan momak koji je stajao sam. Mislim da ga nisam viđao prije ovdje. Probijajući se kroz gužbu želio sam mu prići i upoznati. Lagano sam stigao do njega te ga pozdravio.

Hej, ja sam Karinkushi, ispravi me ako se varam ali mislim da te nisam prije viđao u selu

Na prvu ovaj momak mi nije djelovao kao društvena osoba. Potsjetio me na Itagakija, Aburame momka, koji je također djelovao kao nedruštvena osoba ali smo poslije našli zajedničku riječ. Nakon što sam se predstavio lagano se okrenuo ka meni, odmjerio me od glave do pete oštrim pogledom te se nakom toga i on meni pretstavio kao Hisaishu Sanjin.

Pa da, zbog toga te vjerovatno nisam ni viđao ovdje. Ja sam doselio prije par mjeseci, ali zbog misija nisam bio baš dugo ovdje tako da se i ja još upoznajem sa svim ljepotama koje ovo mjesto nudi.

Sada sam sebi dao izazov da moram upoznati ovog momka baš zato jer izgleda da je jako teško doći do njega i njegovog prijateljstva. Na sekund me iznenadio kada me upitao za moje ime iako sam mu se već pretstavio, ali sam onda pomislio da nije čuo od ove buke ili čak zato što sam ga prekinuo u njegovim mislima pa nije ni registrovao moje riječi.

Svakako da mogu. Ja sam Karinkushi iz Kaguya klana, nakon jako teške prošlosti koju sam imao i lutanja po svijetu odlučio sam da doselim ovdje u staru kuću gdje je živio moj djed kao mladi shinobi prije nego je odselio u šumu gdje je kasnije bilo malo selo našeg klana

"Kaguya kažeš. Interesantno. Nikada nisam svedočio moći vašeg nasleđa ovako izbliza. Bi li mario da mi demonstriraš taj đavolji dar?", upitao je Aron sa iskrom u očima. 

Upitao me da mu pokažem nešto od sposobnosti moga klana. Kada sam to čuo zaledio sam se na trenutak prisjećajući se one kobne noći, ali sam se brzo pribrao nedajući da me mračne misli obuzmu i uspio progovoriti.

Nažalost ne znam ništa od svog klana jer sam u ranom djetinjstvu ostao sam bez ikog iz svog klana uključujući roditelje, rođake i prijatelje tako da me niko nije imao priliku učiti ništa što se tiče svoga klana. Jedino čega se sjećam kada je moj stariji rođak izvadio svoju kičmu pitao sam ga da nauči to i mene. Obećao mi je da ćemo vježbati kada još malo porastem, ali on nije dočekao da ja porastem.

To sam izrekao i ponovno zastao na trenutak prisjećajući se svega što se desilo onu užasnu noć koja će mi zasigurno ostati u sjećanju do kraja života.

Složio sam se sa njegovom tvrdnjom o tome da mi shinobiji baš nemamo srećan život i da su svi koje sam do sada upoznao iza sebe imali neku ružnu prošlost. Ljidi su se još više počeli skupljati na trgu te sam mu predložio da odemo negdje na piće.

Da li si za pivo da proslavimo naše poznanstvo i nadam se novo prijateljstvo?

Nažalost moja ponuda je bila odbijena uz izgovor da ima mnogo posla što mi je bilo poznato jer znam kakav je posao nas shinobija.

Naravno druže razumijem te. Međutim sad kad se poznajemo možemo se sresti i otići na neko pivo.

Nakon toga sam se pozdravio sa novim, nadam se, prikateljom i uputio se nazad kući

Nakon posete antikvarnici, Mei izlazi na ulicu, koračajući polako prema glavnom trgu Sela skrivenog u vodopadima. Trgovina je bila uspešna, a njeno lice vidno ozareno.
Na trgu se, po običaju, okupljaju prodavci, lokalno stanovništvo i putnici. Tu je neka neodređena uteha u poznatom prizoru – štandovi puni svežeg povrća, stari trgovac koji se prepire s mladim kupcem zbog cena začina, deca koja trče okolo i smeju se, a ponegde se čuje i ritam prodavačeve pesme iz susednog lokala. Dok se kreće kroz gužvu, prilazi joj žena srednjih godina koja nosi korpu punu voća.
„Mei-kun, zar ste ponovo ovde?“ upita žena s toplim, prijateljskim osmehom, prepoznajući je kao neko ko je često prolazio ovuda. „Čula sam da se bavite… stvarima. Možda biste bili zainteresovani za nešto jednostavnije?“
Mei klimne glavom, smireno, ali s dozom radoznalosti. „Zavisi šta nudite,“ odgovori kratko, ali bez odbijanja. Razmena je kratka, jer žena nudi samo male usluge – dostavu ili sitne pakete koji joj zapravo nisu interesantni, ali razgovor obavlja vrlo profesionalno. Pošto ju je odbila, polako nastavlja dalje.
Dok se približava fontani na sredini trga, prilazi joj mladić, verovatno pridošlica, nervozno premeštajući papir iz jedne ruke u drugu. „Da li ste Mei? Čuo sam da ste spremni da prihvatite... poslove koji donose brz novac.“
Mei ga odmeri hladnim pogledom, ali mu se obraća bez neprijateljstva. „Samo ako posao ima pravu vrednost,“ odgovara uz širok osmeh po završetku rečenice. Mladić ubrzano objasni da ima informacije o određenom svitku koji je navodno skriven u napuštenoj pećini u blizini sela, ali da mu treba zaštita kako bi ga došao do njega. Traži od Mei da mu pomogne za određeni procenat profita. Mei razmišlja kratko, procenjujući prednost i rizik. U glavi već zna kako bi mogla da iskoristi pećinu i eventualni svitak. „Javi mi se sutra s konkretnim informacijama. Ako procenim da vredi, dogovorićemo se,“ kaže i pukne mu čvrgu preko čela kako bi ga malo razdrmala. Delovao je previše usplahireno. Mladić klimne, s vidnim olakšanjem i zbunjeno zbog čvrge, pa žurno se udalji sa rukom preko čela.

Nakon kratkih razgovora i još bržih dogovora, Mei nastavlja da se kreće kroz trg, polako, ravnodušnog pogleda, koji kao da prolazi kroz gužvu, bez da je zaista primećuje. Njeni koraci su tihi, gotovo nečujni.
Dok korača, seća se kako je nekada na ovakvim mestima, i mimo trenutnog sela u kom se nalazila, proučavala ljude, posmatrala ih, ocenjivala ih po sopstvenoj skali vrednosti. U tom momentu pored nje prođe par sa dvoje dečice. Uhvatila je sebe kako ih promatra duže nego uobičajeno, pa otrese glavom. Za nju, ovaj trg je sada samo mesto tranzicije.
Misli joj se lagano vraćaju na trening koji planira za kasnije tog dana. Razmišlja o novim tehnikama koje želi da usavrši. Na pamet joj pada kako bi trebala da poradi na sečivu koje koristi već dugo. Prevazišla ga je. Jedna šašava slika joj iskoči pred očima, ali se samo blago osmehnula za sebe, i odganala te misli, ne primetivši utom da joj se jedan svitak otkačio i otkotrljao po pločniku.