Shimina Kuhinja

Shimina kuhinja je legendarna na planini Myoboku, ali ne zbog fine kuhinje već zbog njenog ekstremnog, gotovo nepojmljivog ukusa. Njena jela su kombinacija neobičnih sastojaka koji deluju gotovo neprirodno u kombinaciji. Ona koristi sve od retkih šumskih pečurki, morskih algi, do divljih plodova i neobičnih začina koji rastu samo na planini. Meso koje priprema je obično iz egzotičnih stvorenja, a u svojoj kuhinji ne beži ni od živih insekata, što njena jela čini jedinstveno živopisnim.

Kada je zakoračio u Shiminu kuhinju, odmah ga je zapljusnuo talas neprijatnih mirisa. Stolovi su bili prekriveni tanjirima neobičnih jela, od čudnih gljiva koje su pulsirale u ritmu, do morskih algi koje su ispuštale nekakav čudan plavi dim. Medju tim jelima su bili insekti koji su se još uvek kretali, a egzotično meso izgledalo je sveže, možda previše sveže. Shima je stajala ponosno pored, sa osmehom koji je jasno pokazivao koliko je ponosna na svoj kulinarski poduhvat.



Osetio je kako mu se želudac okreće. Iako je navikao na sirovu i tešku hranu iz svog divljeg okruženja, ova mešavina bila je nešto sasvim drugačije. Svaka aroma ga je odbijala, a sama pomisao da stavi bilo šta od toga u usta izazvala mu je osećaj gadjenja. Ali ipak, nije želeo da pokaže nepoštovanje prema Shimi.

„Pa… ovo izgleda...“


Pokušao je da pronadje reči dok je gledao u tanjir ispred sebe, ali nije mogao da se natera da izgovori bilo šta pohvalno. Pokušao je da ugrize jedan od tih egzotičnih plodova, ali mu je odmah gorčina ispunila usta. Trznuo je, progutavši zalogaj sa naporom, boreći se da zadrži neutralan izraz lica.

"Zahvalan sam, ali mislim da ovo nije baš po mom ukusu,"

Priznao je, trudeći se da ne uvredi domaćina. Zabe su ga gledale sa razumevanjem, a čak je i Fukasaku blago podigao obrvu, primećujući njegovu reakciju.

"Ne brini, momče."

Fukasaku se nasmejao

"Shimina kuhinja je poseban stepenik učenja. Svi smo to prošli."

Stegnuo je vilice dok su se poslednji tragovi ukusa polako povlačili iz njegovih usta, ali osećaj gorčine i neprijatnosti nije nestajao. Fukasaku, sedeći preko puta, blago je klimnuo glavom, kao da oseća njegovu muku.

“Znam da nije lako, ali ovo je sastavni deo treninga na planini Myoboku.“


Rekao je maleni zeleni mudrac.

“Ova hrana nije samo test tvojih čula, već i tvoje volje. Ako ne možeš da se navikneš na nju, sav naš trud biće uzaludan.“


Podigao je pogled, boreći se s mislima. U sebi je osećao otpor prema tom nesvakidašnjem obroku, no jasno je video ozbiljnost u Fukasukovim očima. Sve što je do sada postigao, svi trenuci borbe, snaga i volja, sada su bili stavljeni na test na način koji nikada nije očekivao.

„Ako ne možeš da prihvatiš ovakvu hranu, nećeš biti sposoban da savladaš Sage Mode. Snaga prirodne energije i mudrosti zahteva potpunu posvećenost, čak i u stvarima koje ti nisu prijatne.“

Prešao je rukom preko lica, osećajući kako mu srce ubrzava. Pomisao da bi mogao propustiti priliku da nauči Sage Mode zbog ukusa hrane izgledala mu je apsurdno. Povuče dubok uzdah, klimnu glavom i uhvati viljušku, spreman da nastavi dalje, iako mu je svaki zalogaj bio izazov za sebe.

“U redu.“


Rekao je kroz zube.

„Neka bude kako mora.“

Posmatrai je tanjir ispred sebe kao da se suočava s još jednim neprijateljem. Osetio je da je ovo bitno, znajući da nije u pitanju samo hrana, već test koji je morao da predje kako bi napredovao. Svaki zalogaj, ma koliko bio neprijatan, bio je korak ka Sage Mode-u, moći koja bi ga izdvojila medju najjačima.

Zagrizao je sledeći komad, trudeći se da ne razmišlja o neobičnim teksturama i još čudnijim ukusima koji su ispunjavali njegova usta. Gorki plodovi, hrskavi insekti, neobično meso koje mu je delovalo gotovo živo. Svaki zalogaj bio je pravi izazov, ali je stisnuo zube i nastavio.

Gamahiro, Gamaken i Kōsuke su ga izdaleka posmatrali, kao da su i oni svesni koliko je ovo važno. Fukasaku je stajao po strani, sa mudrim pogledom, bez reči, ali sa tiho odobravajućim klimanjem glave. Shima je nastavila da posmatra sa blagim osmehom, očigledno uživajući u testu.

Fukasaku je klimnuo glavom, očigledno zadovoljan Raihovom odlučnošću.

“Dobro, dobro momce.“


Promrmljao je stari žabac, posmatrajući prazan tanjir.

“Pokazao si da možeš da predješ preko neprijatnosti. To je samo jedan od mnogih testova na ovom putu.“


Shima je blago nagnula glavu, osmehnuvši se.

“Drago mi je što ti je obrok bio po ukusu,“

Rekla je, iako je sumnjao da je ona potpuno svesna koliko je taj obrok bio daleko od njegovih preferencija.

“Neka ti ovaj obrok da snagu za ono što sledi.“


Fukasaku je tada napravio korak napred, prekidajući trenutak tišine.

“Zahvali se Shimi.“


Rekao je Raihu uz klimanje glave,

“Sada je vreme da krenemo dalje. Pravi izazovi tek dolaze.“


Kratko se zahvalio Shimi, iako mu je to bilo pomalo neprijatno s obzirom na iskustvo koje je imao sa njenom kuhinjom. Medjutim, nije želeo da pokazuje bilo kakvu slabost pred ovim mudrim žabama.

“Sledi me.“


Rekao je Fukasaku, okrećući se ka izlazu. Naravno odlucio je da ga prati, ostavljajući za sobom neobičan obrok i osećajući da je uspešno prošao prvi deo svog puta na planini Myoboku. Pred njim su stajali mnogo veći izazovi, ali njegova odlučnost sada je bila jača nego ikad.

Njihova naredna destinacija bila je još jedan ključan korak na putu ka Sage Mode-u.

Sa Fukasakuom jesu stigao do Shimine kuće, a već iz daleka se mogao osetiti onaj prepoznatljiv, intenzivan miris koji je ukazivao na još jedan specifičan obrok. Već je unapred znao šta ga čeka, pa se u sebi pripremao, pokušavajući da ne dozvoli da mu se stomak zgrči od same pomisli na ono što će jesti.

Fukasaku je samo lagano koračao ispred njega, bez ikakve vidljive brige na licu, kao da je navikao na sve što ga čeka. Znao je da nema smisla pokušavati da se suprotstavi; ovo je sada deo njegovog puta ka Sage Mode-u, i kao što je već dokazao sebi ranije, spreman je da predje preko svakog izazova, pa makar to značilo i suočavanje sa Shimom i njenom kuhinjom.

Kada su ušli u kuću, pred njima se našao još jedan bogat obrok, pun raznih jela koja su izgledala, blago rečeno, egzotično. Gomile pečurki u različitim bojama, neobične kombinacije mesa i biljaka, a tu su bili i oni zloglasni insekti koji su se, činilo se, još uvek pomerali na tanjiru. Sa kamenom facom je seo za sto, osećajući da ga posmatraju i čekaju da započne.

Bez reči, počeo je da jede. Prvi zalogaj je opet bio težak, ali nije dozvolio da to pokaže. Usporio je disanje, fokusirao se, i nastavio kao da je ovo samo još jedan deo treninga. Svaki zalogaj bio je kao prepreka koju je morao preći, i s vremenom je shvatio da mu to pomaže, što se više trudio, lakše je bilo.

Ukusi su bili užasni, ali telo se počelo navikavati.

Fukasaku je samo tiho jeo pored njega, ne komentarišući, dok je Shima ponosno posmatrala sa strane. Nastavio je da jede, a kad je konačno završio, spustio je štapiće i izdahnuo, osećajući da je prešao još jednu prepreku na svom putu.

Nije bilo potrebe za rečima. Već sada, nakon što je preživeo još jedan obrok, znao je da je postao još jači, ne samo fizički, već i mentalno.

Nakon što je večera završena, Raiho i Fukasaku su tiho izašli iz Shimine kuće. Umor im se osećao u svakom pokretu, a svaki korak ih je približavao jednostavnom mestu za spavanje, na otvorenom, odmah ispred kuće. Ledina je bila meka, a iznad njih se protezalo čisto, plavo noćno nebo.

Osećao je hladan, svež vazduh planine kako mu prolazi kroz pluća, dok je pogledom pratio zvezde koje su treptale na nebu. Umesto uobičajenih prostirki ili kreveta, njihovo sklonište bila je sama priroda. Nije mu smetalo. Naprotiv, ovaj trenutak je imao neku neobičnu, gotovo magičnu smirenost.

Fukasaku se smestio na travu, ne govoreći ništa. Njegovo staro telo bilo je naviknuto na ovakve uslove, i delovao je potpuno spokojno dok je zatvarao oči, prilagodjavajuci se na prirodno okruženje. Uradio je isto, spuštajući se na zemlju, sa rukama iza glave i gledajući prema zvezdanom nebu. Trava je bila dovoljno mekana, a noćni vazduh svež, gotovo hladan, ali prijatan.

Dok je ležao, osećao je povezanost sa prirodom. Svaki zvuk, svaki šum vetra ili daleki eho životinja sa planine imao je umirujući efekat. Njegovo telo, premoreno od intenzivnog treninga, polako je počelo da se opušta. Misli su mu se ponovo vraćale na ono što je učio tog dan, sitni napredak, taj mali osećaj sage chakre. Bio je to tek početak, ali dovoljno da oseti trag moći koja ga čeka ako nastavi.

Ovo je pravi put, pomislio je u sebi, osmehujući se blago. Želeo je da što pre krene dalje, ali znao je da svaki trenutak odmora sada znači bolji napredak sutra. Zatvorio je oči, osećajući kako mu se telo prepušta zemlji pod njim, a um biva obavijen tišinom noći.

Plavetnilo noćnog neba prekrivalo je ceo svet, dok su zvezde sijale poput sitnih svetionika, podsećajući ga da je ovde, na ovoj planini, pronašao svoj put ka snazi. Spavao je na ledini, ali nije se osećao nesigurno. Naprotiv, osećao je da je planina Myoboku postala njegov novi dom, mesto gde će postati jači nego ikada.

Konačno se predao snu, dok je Fukasaku, smiren kao i uvek, već bio u dubokom snu pored njega. Taj spokojan trenutak bio je savršen kraj jednog teškog dana i uvod u izazove koji su ih čekali sutra.

Ležao je na tvrdoj ledini ispred Shimine kuće, a iznad njega se prostiralo tamno plavo nebo prošarano zvezdama. Vazduh je bio svež, a mirisi borova i mahovine ispunjavali su noć. Iako je bio iscrpljen, misli su mu lutale, od meditacije do vodopada, i onoga što ga čeka dalje u treningu. Dok su mu kapci postajali sve teži, prepustio se sanjarenju koje se ubrzo pretvorilo u čudne, živopisne snove.


Sanjao je kako stoji na ogromnoj planini, dok ga opkoljavaju senke ogromnih žaba. Video je sebe kako prikuplja chakru, okružen energijom prirode, ali kako je počeo da upija tu snagu, delovi njegovog tela su se menjali, ruke su mu postajale vlažne i pokrivene kožom nalik žabi. Strah i osećaj moći borili su se u njemu, sve dok ga nije preplavila tišina.

Naglo ga je probudio Fukasaku, koji ga je nežno gurnuo po ramenu.

"Hej, vreme je za ustajanje."


Rekao je mirno, sa blagim smeškom. Protrljao je oči, još uvek pod utiskom sna, ali je ubrzo shvatio gde se nalazi. Pružio je ruku u hladnu travu, podigao se i, još pospan, krenuo za Fukasakuom prema Shiminoj kuhinji.

Doručak je bio spreman kada su ušli, a Shima je, kao i obično, s osmehom nudila svoje neobične specijalitete. Sa sumnjom je gledao u tanjir ispred sebe, ali je, svestan da će mu energija biti potrebna za dan pred njim, uzeo prvi zalogaj. Kombinacija gorkih plodova i neobičnih začina ga je na trenutak zbunila, ali je stisnuo zube i jeo, zadržavajući miran izraz lica, vec naviknut na ovo.

Kada je obrok bio gotov, Fukasaku ga je gledao odlučno, sa ozbiljnošću koju je retko vidjao kod njega.

"Danas idemo na jedno specijalno mesto."

Rekao je zagonetno.

"Neću ti reći koje, ali znaj da je veoma važno za tvoj dalji trening."

Te reči su u izazvale mešavinu radoznalosti i uzbudjenja, znao je da svaki sledeći korak na Myoboku donosi nove izazove i opasnosti, ali isto tako i priliku za moć koja bi ga izdvojila medju najjačima.

Prateći Fukasakua kroz tihe staze planine Myoboku, osećao je da mu se srce ubrzano lupalo. Svaki korak mu je donosio osećaj iščekivanja, dok je pokušavao da zamisli gde ga vodi i šta ga čeka. Njegove misli su se vraćale na snove koje je imao prošle noći, kao da je intuicija već nagoveštavala izazov pred njim. Na planini Myoboku, u prisustvu mudrih žaba, činilo se da su granice izmedju stvarnosti i sna blede i da svaka vizija ima svoje značenje.

Pogledao je oko sebe dok su koračali kroz gustiš i prolazili pored velikih, starinskih kamenih statua. Fukasaku je hodao ispred njega, u tišini, sa blagim osmehom na licu, kao da zna koliko je uzbudjen, ali ga ipak ostavlja u neizvesnosti. Duboko je udahnuo, pripremajući se mentalno za sve što sledi, odlučan da se dokaže i da iskoristi priliku koju mu je pružila planina Myoboku.

Na kraju puta, na uzvišenju koje je delovalo kao iz drugog sveta, stajali su ispred mesta koje mu je Fukasaku nazvao pragom prave sage moći.

Kada su stigli do kuće, osećao je miris hrane koji je dolazio iz Shimine kuhinje. Još uvek ga je progonila nelagodna misao o njenim kulinarskim eksperimentima, ali sada, sa ovim novim ciljem u srcu, to mu je bilo manje važno. Seo je za sto i zahvalio se Fukasaku-u na svemu pre nego što su počeli večeru, osećajući se spremnijim nego ikada da nastavi putem koji mu je sudbina postavila.

Nakon večere, povukao se, dozvoljavajući svojim mislima da se slegnu. S novom nadom i planom u glavi, zaspao je, odlučan da ga sutra čeka novi korak ka postizanju pune snage, ali i sa čvrstim uverenjem da će jednog dana saznati sve o prošlosti koja ga sada čeka negde van ovog mesta.

Spavao je čvrsto, obavijen zracima jutarnjeg sunca koje su se probijale kroz krošnje drveća. Fukasaku se polako približio i blago ga potapšao po ramenu.

”Hajde, Raiho, vreme je, danas te vodim na finalno mesto tvog treninga.”

Oči su se polako otvorile, još pospane, ali čim su se Fukasakuove reči probile do njegove svesti, osetio je kako mu srce brže lupa.

”Finalno mesto?”


”Tako je. Tamo ćeš upoznati jednog od najopasnijih likova u celom Myobokuu. Veruj mi, taj ima poseban način treninga,”


Dodao je Fukasaku s blagim, ali ozbiljnim osmehom, kao da ga već unapred priprema za ono što ga čeka.

Brzo se podigao na noge, svestan da je svaki trenutak od sada bitan.

"Spreman sam. Vodite me."