Jezero Refleksije

Skriveno u srcu planine Myoboku, daleko od glavnih staza, u okruženju visokih stabala i gustog lišća koje prigušuje svaki zvuk. Površina vode je savršeno mirna, kao ogledalo, odražavajući nebo i okolinu sa zapanjujućom jasnoćom.

Oni koji se usude da se približe i pogledaju u jezero videće ne samo svoj odraz, već i skrivene misli, emocije i istine koje možda pokušavaju da potisnu. Jezero razotkriva sve strahove, sumnje, kajanja, ali i snagu, odlučnost i pravu prirodu duše. Nije retkost da shinobiji dožive duboku unutrašnju krizu kada se suoče sa sopstvenim refleksijama, ali je i to deo puta ka istinskoj mudrosti.

Ovo mesto koristi se za meditaciju, naročito za one koji žele da poboljšaju svoje sposobnosti senjutsua.

Svi koji posećuju jezero moraju doći s punim poštovanjem, jer je ovo mesto test i dar planine Myoboku. Samo oni koji prihvate istinu o sebi mogu iskoristiti mudrost koju ovo jezero pruža.

Stajao je na ivici tajanstvenog jezera, skrivenog duboko u planini Myoboku. Okolina je bila obavijena tišinom, jedino što se moglo čuti bio je tihi šum lišća koji su povremeno nosili vetrovi sa visina. Osećao je tenziju ovog mesta, osećaj da se nalazi pred nečim što nadmašuje obične izazove na koje je navikao. Površina vode je bila mirna, toliko čista da je izgledala kao prozirno staklo, odražavajući savršeno plavetnilo neba i okolne krošnje stabala. Iako ga je to prizor ispunjavao spokojem, u dubini sebe osećao je nemir, kao da je intuicija upozoravala na ono što ga čeka.

Fukasaku je stajao pored njega, tiho posmatrajući jezero, kao da mu i samo prisustvo ovde donosi duboko poštovanje. Pogledao je Raiha ozbiljnim očima, pre nego što je progovorio.

"Ovo nije obična voda, Raiho. Ispred tebe je jezero koje otkriva istinu o duši svakog ko se usudi da se zagleda u njega. Kada se suočiš sa svojim odrazom ovde, nećeš videti samo ono što je na površini. Videćeš sve ono što pokušavaš da potisneš ili ignorišeš. Bićeš suočen sa svim strahovima, kajanjima i sumnjama koje nosiš, kao i sa svojom pravom snagom i odlučnošću."

Lice mu je ostalo ozbiljno dok je slušao, osećajući ozbiljnost Fukasakuovih reči. Na planini Myoboku, naučio je da poštuje mesta koja su nosila dublje značenje i moć, ali je znao da ga ovo mesto stavlja na potpuno novi ispit.

"I zašto je ovo toliko važno za moj trening?"

Fukasaku je klimnuo glavom, kao da je i sam preživeo ono što ga sada čeka.

"Da bi neko zaista postao majstor Senjutsu-a, mora biti u skladu sa sobom, bez okova sumnje ili straha. Jedino oni koji su spremni da prihvate sve delove sebe, čak i one najmračnije, mogu da udju u pravi Sage Mode. Ovo je mesto gde možeš videti ko zaista jesi i prihvatiti to bez straha."

Duboko u sebi, je osećao blagu tremu, ali nije da je prikaže.

"Kako treba da se pripremim za ovo ili samo da pogledam?”

Upitao je, zadržavajući smiren izraz lica, ali sa pogledom koji je jasno pokazivao odlučnost. Nije bio ovde da bi se povukao pred izazovom.


Fukasaku se lagano osmehuo, prepoznajući tu odlučnost.

"Prvo moraš meditirati, da bi smirio um i usmerio svoju energiju. Mentalna priprema je ključna, jer suočavanje sa ovim mestom bez jasnog uma može biti opasno. Na jezeru se lako može izgubiti granica izmedju onoga što jesi i onoga što misliš da bi trebao biti, izmedju tvojih želja i strahova. Moraš biti u stanju da vidiš sve to i da ne dopustiš da te uzdrma.”

Radoznalost i uzbudjenje su lagano ustupili mesto ozbiljnosti dok su ga Fukasakuove reči upozoravale na ono što ga čeka. Seo je na zemlju ispred jezera, sklopio oči i polako udahnuo, pokušavajući da smiri svoje misli. Znao je da mora biti potpuno usredsredjen, da ukloni sve nepožljene stvari iz uma kako bi mogao prihvatiti sve što će videti.

Zvukovi prirode oko njega postajali su sve tiši dok je tonuo u meditaciju, osećajući miris sveže trave i povetarac koji mu je povremeno donosio mirise borova i mahovine. Fukasaku je stajao sa strane, čuvajući tišinu, kao da mu je prisustvo dalo dodatni oslonac. Duboko u sebi, osećao je kako se njegovi nemiri polako smiruju, kao talasi koji se povlače pred velikom tišinom.

Dok je ulazio dublje u meditaciju, sećanja su počela da naviru, slike prošlih borbi, trenutaka samodokazivanja, susreta sa neprijateljima i momentima kada se osećao osamljenim u svetu shinobija. Sa svakim uzdahom, puštao je sve te emocije, dopuštajući da prodju kroz njega bez otpora. Bio je svestan svake nesigurnosti, svakog trenutka sumnje koji je potiskivao, ali ih je prihvatio kao deo svog puta.

Fukasaku je posmatrao sa strane, zadovoljan što Raiho pokazuje disciplinu i prirodnu sposobnost da zadrži fokus. Nakon odredjenog vremena, kada je primetio da se njegov um smirio, tiho je progovorio.

"Dobro je, Raiho. Ovo je zaista važno, jer mnogi nisu u stanju da se izbore sa samim sobom, sami su sebi najveci protivnik. Tvoj um je na pravom mestu, a to je ključno za svaki dalji korak. Moraš imati mir i odlučnost kada se suočiš sa sobom.”

Polako je  otvorio oči, osetivši unutrašnji mir koji ga je ispunio. Njegov um je bio bistar, a osećaj nemira koji ga je pratio od početka puta zamenila je odlučnost. Znao je da je spreman za sledeći korak, da pogleda u jezero i suoči se sa svojom pravom prirodom, bez obzira na to šta će videti.

Fukasaku je klimnuo, prepoznajući njegovu spremnost.

"Sada, kada si uskladio misli, možeš pristupiti jezeru. Ali zapamti, ono što ćeš videti može biti uznemirujuće. Potrebna ti je snaga da ne skreneš pogled, da ne bežiš od onoga što će se desiti."

Uspravio se, usmeravajući pogled ka savršenoj, mirnoj površini vode. Srce mu je lagano kucalo, dok je osećao mešavinu radoznalosti i odlučnosti. Znao je da ga ovaj korak vodi ka pravoj moći, ali i dubljem razumevanju samog sebe, trenutak pre nego što pogleda prodje fa neka kratka jeza, ali je brzo nestala, pomislio je da je to samo loš osecaj i da nema povoda za strahom.

Prvih nekoliko trenutaka voda je ostala potpuno mirna. Mnogi tu odustanu misleći da se ništa neće dogoditi ili ih pak neka viša sila odvrati od nje, ali ubrzo njena površina bi počela da talasa. Slike, previše mutne da bi se razaznale, pojavile bi se onome koji je za to pripremio svoj um i telo. Uprkos naizgled beskorisnim pokušavanjima da se prepozna šta voda pokušava da prikaže, ona je neprekidno držala pažnju svima koji dospeju do ovog koraka.

Odjednom uz oštar kratak bol u glavi te slike postale su jasne pred očima. Raiho je mogao videti lik svojih roditelja dok je još imao jedva nekoliko godina. Stereotipna srećna porodica koja provodi većinu vremena zajedno, neočekivano za njegovu trenutnu ličnost. Brzo je prošao tih par godina gde su sva sećanja bila jasna. Memorije su mu se prikazivale jedna za drugom bez ikakvih poteškoća sve do jednog specifičnog momenta. Ponovo isti onaj oštar bol prošao mu je kroz mozak kada mu se pred očima pojavila slika porođaja njegove majke. To je bio trenutak kada je dobio mlađeg brata.

Od tada, sva sećanja su mu bila mutna i isprekidana, praćena neugodnim osećajem. Kao da je već tada počeo da gubi delove pamćenja. Ostatak sećanja video je kroz maglu i zvukovi su pomalo odjekivali. Od rođenja, brat mu je imao velike zdravstvene probleme, a Raiho redovne bolove u glavi. Svaki naredni trenutak kog se seća sadržao je njegovog brata u bolovima. U tom periodu, njihovi roditelju su im pružali znatno manje pažnje. Nekoliko godina, njegovom umu jedva povezanih događaja, je u tome prošlo bez naznaka nade i tu počinje njegovo poslednje pravo sećanje.

Otac ga je bez žurbe nosio u naručiju do nepoznate male ordinacije, zajedno sa majkom koja mu je držala onesvešćenog brata. Njegov problem se tada već jako pogoršao, kao i mnoge tegobe njegovog brata. Većinu stvari nije mogao biti svestan niti ih se mogao setiti. Neprestani bolovi su ga mučili već mesecima i jecaji su bili konstanti u njegovoj kući. Ušli su u ordinaciju gde ih je dočekao doktor neprikladno nasmejan. Nosio je okrugle naočare i imao neku jezivu atmosferu oko sebe. Nasuprot tome, po celoj ordinaciji i oko doktora su se vrtele mnogo životinje, najviše pasa i mačaka. Ravnodušno, roditelji su ih predali doktoru. Jedine reči koje je uspeo da razume kroz blagi odjek bile su "...Doktore Shikigeki..."  Otac i majka su ubrzo izašli i to je bilo njihovo poslednje viđenje.
Dok je Raiho bio vezan za stolicu za operacije mogao je videti svog brata kako leži na bolničkom krevetu bez znakova života i doktora koji se priprema. Doktor je usput stavio prste na bratov vrat ne bi li mu proverio puls i samo je slegnuo ramenima, potpuno zanemarivši njegovo stanje. S' injekciom u ruci prišao je Raihu.

Ovo su sva sećanja koja su bila potisnuta duboko u Raihovom umu. Voda se raščistila i vratila na svoje redovno stanje mirovanja.

Trznuo se unazad, osećajući ubrzane otkucaje svog srca, kao da mu neko steže grudni koš nevidljivom silom. Ruke su mu se blago tresle dok su mu slike koje je video u vodi još uvek letele kroz um, jedna za drugom, bez reda, svaka od njih oštra poput sečiva koje se zariva u njegovo pamćenje. Znao je da ništa od toga što je video ne postoji u njegovim sećanjima, nije bilo ni traga toj porodici, toj ljubavi, ni trenutku kada je brat stigao u njihov život. Njegova verzija prošlosti bila je potpuno drugačija, ispunjena trenucima usamljenosti i praznine, borbe i prolivenih krvi. Šta je ovo što je jezero sada prikazalo? Bilo je ono sto smu se vrtelo po glavi.

Osećaj zbunjenosti u jednom trenutku prevazisao u bes, preplavio ga je, kao talas koji odnosi sve pred sobom. Zašto bi mu se pokazalo nešto toliko iskrivljeno, toliko drugacije o svemu što zna o sebi? . Njegove oči bile su pune zbunjenosti, a bol u grudima sve jači. Stisnuo je šake, osećajući kako ga bes sve više obuzima.



"Šta je ovo?"


Prošaptao je sebi, još uvek ne verujući prizorima koji su mu se odvijali pred očima u vodi. Prvi osećaj sreće kada je video roditelje kako ga drže, kako se smeju zajedno s njim, sve je delovalo toliko živo i realno da nije mogao odmah da shvati šta se dogadja, sve je bilo kao neki lepi san koji uopste ne postoji u njegovim trenutnim secanjima. Ali, u trenutku kada su slike prešle na brata i doktora Shikigekija, njegov um nije mogao da podnese razaranje koje je ova vizija donela.

Presekao ga je taj trenutak, slika doktora s tim jezivim osmehom, njegove hladne oči iza okruglih naočara, a zatim brat na bolničkom krevetu bez znakova života. I ta poslednja scena, njegov brat napušten, dok mu roditelji ravnodušno izlaze iz ordinacije. Taj trenutak je bio najgori, momenat kada je video kako doktor podiže injekciju i prilazi njemu, potpuno nezainteresovan za bol kroz koji je prolazio. Srce mu je divlje lupalo, gotovo kao da se svaka scena ponovo odigravala u njegovoj glavi.

"Neeee!"



Zaurlao je, još uvek pokušavajući da uhvati dah. Povukao se još dalje od jezera, kao da može da pobegne od slika koje su se urezale u njegov um.

"Ovo… ovo nije moguće! Moje sećanja… oni nikada nisu… ne! Ovo ne moze biti istinito!"

Kroz sužen pogled, s mukom je uspeo da usmeri pogled ka Fukasaku. Stari žabac je mirno stajao, posmatrajući ga sa dubokom ozbiljnošću, ali bez osudjivanja. Na njegovom licu mogla se videti suzdržana tuga, kao da je već video kolika se muka nalazi pred onima koji se usude da pridju jezeru i suoče se sa sobom.

"Fukasaku…"


Glas je bio okrutan, gotovo prepun besa.

"Šta je ovo? Da li je ovo moguće…? Da li ovo jezero može da laže? Da li ovo prikazuje pravu prošlost?"


Glas mu je drhtao, u njemu se mešalo toliko emocija, strah, neverica, ali najviše besa.

"Ovo… ovo ne može biti istina! Moja proslost nije bila ovakva! Sve je bilo drugačije!"

Fukasaku ga je pažljivo posmatrao, spuštajući glavu kao da razmatra svaki detalj situacije.

”Raiho.”


Počeo je smireno, kao da pokušava da ublaži sve ono što se sada desavalo u njegovoj glavi.

"Ovo jezero nikada ne laže. Ono ne prikazuje obične slike, već uspomene koje su duboko ukorenjene, često potisnute, zatrpane daleko u podsvesti…"


Raihova frustracija i gnev su se povećali pri svakoj Fukasakuovoj reči.

"Ali ovo ne može biti istina!”


Vikao je, još uvek u neverici, kao da pokušava da nadje način da pobegne od prizora koji su ga progonili.

"Zašto bih se ja sećao nečega što nikada nisam proživeo? Šta je sve ovo, neka vrsta kazne? Šta hoćeš da mi kažeš time?"

Fukasaku ga je gledao s razumevanjem, ali i ozbiljnošću koja nije dozvoljavala ignorisanje istine.

"Ponekad, Raiho, postoje sećanja koja potiskujemo toliko duboko da čak i sami počnemo verovati u ono što smo sami izgradili, nešto što nam je lakše da prihvatimo. Ali suočiti se s pravim sećanjima, to je ključ mudrosti i oslobađanja u planini Myoboku. Ova sećanja nisu ona koja želiš da vidiš, već ona koja su ti potrebna."

"Onda mi reci, da li su ovo prave uspomene ili samo neki test?”

Hteo je odgovore, ali je sve u njemu gorelo. Nije mogao da podnese pomisao da su mu roditelji mogli učiniti nešto takvo, da je zapravo možda gledao istinu o sopstvenoj prošlosti, istinu koju je negde duboko u sebi zaboravio ili odbio da prihvati. Njegove oči su se suzile, lice mu je bilo u grču besa, dok se borio da pronadje logiku u svemu ovome.

Fukasaku mu je prišao, spuštajući ruku na njegovo rame, kao da želi da mu pruži oslonac u ovom trenutku previranja.

"Ne mogu ti reći šta je istina, Raiho. Ono što si video je nešto što samo ti možeš razumeti, nešto što moraš da prihvatiš ili odbaciš. Jezero otkriva ono što je skriveno, ali istinu uvek moraš tražiti u sebi."

Disanje se polako smirivalo, ali su ga emocije i dalje opsedale. Gledao je u jezero kao da u njemu leži odgovor, ali nije osećao mir. Telo mu je drhtalo, i osećao je kao da su mu ove slike duboko poremetile balans. Da li je stvarno moguće da je sve što je znao o svojoj prošlosti laž? Da je svaki trenutak sreće koji je osećao zapravo bio zasnovan na neznanju, a ne na stvarnoj istini?

Povukao se korak unazad, spuštajući pogled. Osećao se izgubljeno, kao da više ne poznaje ni sebe ni svoju prošlost. Ispod njega, jezero je bilo ponovo mirno, spokojno kao i pre, kao da nije otkrilo strašne tajne koje su mu sada u glavi. Kroz um su mu se neprekidno provlačili isti prizori, kao da ga podsećaju na ono što je video i na ono što mora da sazna.

Znao je samo jedno, ništa više neće biti isto.

Stajao je uz jezero, usmerenog pogleda i duboko promišljajući o svemu što je upravo video. Njegovo telo, koje je do pre nekoliko trenutaka bilo napeto od besa i očaja, sada je polako počelo da se opušta. Iako mu je um bio ispunjen vrtlogom osećanja, znao je da mora da se sabere, mora da pronadje način da prihvati istinu, ma koliko ona bolna bila. Fukasakuova rečena mudrost odjekivala je u njegovoj glavi, da bi mogao da nastavi, morao je najpre da otvori oči prema svojoj pravoj prošlosti.

Nakon nekoliko dubokih uzdaha, shvatio je da će se morati pomiriti sa činjenicom da su ta sećanja, koliko god delovala kao san ili prevara, možda zaista deo njegovog života. Ta mogućnost bila je teška za prihvatanje, ali nije imao drugog izbora. Da bi išao dalje, da bi istinski napredovao, morao je da prihvati svoje poreklo, čak i ako mu ono nije donelo utehu, već dodatne sumnje. U njemu se polako oblikovao odlučan osećaj, ako je ono što je video istina, onda se nije završilo time. Znao je da mu je prikazano samo jedno poglavlje iz prošlosti, ali sada mu je bio potreban ceo odgovor.

Dok je gledao u odraz svog lica u vodi, tiho je sebi obećao:

”Kada ovo završim… kada savladam sve što je predamnom… pronaći ću tog doktora. ”


Njegove misli su sada su bile fokusirane, ali istovremeno i teške. Učinilo mu se kao da na ledjma nosi teret prošlosti koji je do sada bio zakopan duboko u njegovoj podsvesti. Medjutim, znao je da je ovo deo njegovog puta ka istinskoj mudrosti i snazi. Sve što je naučio u planini Myoboku, svaki trenutak meditacije i treninga senjutsua, sada je dobio novo značenje. Ovo nije bio samo put za usavršavanje moći, već i put na kome je morao da oslobodi ono što je bilo zarobljeno u njemu, njegovu prošlost, njegove strahove, i, pre svega, njegovu istinsku prirodu.

S tom odlučnošću, podigao je glavu i pogledao prema Fukasaku. Njegov mentor je stajao mirno, posmatrajući ga sa razumevanjem i tiho čekajući. Osetio je zahvalnost prema starom mudrom žapcu koji mu je pružio podršku u trenutku kada je bio na ivici da odbaci sve. Pomisao na to da je planina Myoboku do sada otkrivala sve njegove najdublje tajne ispunila ga je novim poštovanjem prema ovom mestu i njegovim učiteljima.

”Fukasaku.”


Rekao je tiho.

”Zahvalan sam vam na svemu. Znam da je moj put ovde tek počeo, ali sada osećam da mi je cilj jasan. Moram da pronadjem doktora koji je bio uz moju porodicu… on možda zna celu istinu.”

Fukasaku je klimnuo glavom, duboko razumevajući šta ovo znači za Raiha.

”Mudro zboriš, mladiću. Ovo mesto ti je pokazalo ono što je dugo bilo skriveno, ali ono što ćeš učiniti sa tim znanjem zavisi samo od tebe. Završi svoj trening ovde, a kada budeš bio spreman, put će ti sam postati jasan.”

Jos jednom je duboko udahnuo, smireniji nego ikada pre. Sada je bio spreman da nastavi sa učenjem sage veština i preuzme svoj teret kao shinobi. Svaka sledeća prepreka bila je samo stepenik ka konačnom suočavanju sa prošlošću i otkrivanju istine.

”Spreman?”

Upita ga Fukasaku s blagim osmehom, kao da zna da će ovaj mladi shinobi sada ići napred, uprkos svemu.

Klimnuo je glavom.

”Da. Vreme je da se vratimo. Moram da nastavim sa treningom, ali moram i da budem dovoljno jak za sve što dolazi.”


Okrenuo se ka stazi koja je vodila nazad ka Shiminoj kući, osećajući umor, ali i osećaj mira. U njegovom srcu sada je bila nova odlučnost, plamen koji je palio put prema otkrivanju istine. Shvatio je da će tek kad bude završio sa učenjem sage moći da se suoči sa svetom van planine, sa svim njegovim tajnama, opasnostima, i istinama koje čekaju da budu otkrivene.