Sveti Hram

Hram posvećen mudrim žabama gde se shinobiji dolaze da mole za mudrost ili moć. Unutra se nalaze ogromni kipovi drevnih žaba, dok svici sa tajnim tehnikama leže sakriveni u zidovima. U njemu boravi Gamamaru, poznat i kao Velika mudra žaba prorok, najstarija je i najmudrija žaba na planini Myoboku. On je drevno biće koje je živelo vekovima, sakupljajući znanje i iskustvo daleko duže od bilo koga drugog.

Jedna od njegovih najpoznatijih sposobnosti je moć proricanja. Ima sposobnost da vidi vizije budućnosti, iako su one ponekad nejasne i teško razumljive. Iako ga često prati zaboravnost zbog njegovih godina, njegove reči nose veliku težinu i poštovanje.

Retko razgovara sa posetiocima, osim kada je njegov savet ili proročanstvo neophodno, i često je okružen malim mudrim žabama koje mu pomažu i prate njegove uputstva. Uprkos svojoj starosti, njegov um ostaje oštar, a njegovo prisustvo na planini Myoboku simbolizuje stabilnost i drevnu mudrost koja traje generacijama.

Odlučuje o tome ko će biti pozvan i treniran na ovoj planini kako bi izučio Sage. Ovo mesto takodje služi i za prijem odabranih od strane Gamamaru-a, kako bi lično procenio da li je vredan obuke.

Niotkuda se stvorio u ogromnom, drevnom hramu. Nije imao ni sekunde sekundarne da se pripremi, niti je mogao da nasluti šta će se dogoditi. Oči su mu se polako privikavale na polumrak hrama, dok je srce ubrzano kucalo, a misli su mu bile konfuzne. Masivni kipovi žaba iz daleke prošlosti stajali su uklesani u zidovima, njihova lica puna neprolazne mudrosti i starih tajni. Osećao je njihov stalan pogled, kao da ga procenjuju i mere njegovu vrednost, iako su bili samo kamen.

Prostorija je bila ispunjena nekim drevnim, gotovo zaboravljenim mirisom tamjana. Njegov pogled prelazio je preko zidova, gde su bili urezani drevni svici, skrivajući tajne tehnike koje su shinobi mogli samo da sanjaju da nauče. Osetio je duboko poštovanje prema tom mestu, ali i osećaj nelagode. Nije znao kako se našao ovde, niti zašto.

Pred njim, na uzdignutom kamenom postolju, sedeo je neki matori zabac, koja je izgledao kao da je starija od vremena. Njegovo staro telo delovalo je krhko, ali njegova prisutnost ispunjavala je prostoriju. U njegovim očima sijalo je nešto neobjašnjivo, nešto daleko starije od samog života. Njegovo prisustvo bilo je poput senke koja je pala na Raiha, kao da ga tera da se preispita u svakom pogledu.

Oko matorog, kao njegovi pratioci i zaštitnici, nalazile su se tri žabe koje je dobro poznavao: Kōsuke, Gamahiro, i Gamaken. Oni su ga gledali bez reči, kao da čekaju da nešto kaže ili uradi, ali i kao da razumeju njegovu zbunjenost. Pored njih, tu su bile i nekoliko manjih žaba, tihih i fokusiranih na mudrog proroka, ali sa osećajem nepogrešive važnosti.

Nije mogao da sakrije osećaj da je zatecen. Njegove ruke su instinktivno krenule ka bokovima, spremne za odbranu, ali nije bilo pretnje. Osećao je da je ovde iz nekog drugog razloga. Srce mu se polako smirivalo, ali je um i dalje bio u haosu.

Pre nego što je mogao da sastavi misli, obratio se glasom koji je odzvanjao u tom tihom hramu.

“Šta se dešava ovde? Zašto sam doveden na ovo mesto?“


Njegov pogled prešao je sa matorog zabca na njegove poznate saputnike. Kōsuke, Gamahiro i Gamaken su ga posmatrali, kao da čekaju nešto. Nije bio siguran da li će dobiti odgovore odmah, ali osetio je da je ovo mesto, ovo okupljanje, daleko važnije nego što je mogao da shvati.

"Zašto sam ovde?"


Ponovio je, ovaj put glasnije, ali sa notom poštovanja. Osećao je da se nalazio pred nekom velikom prekretnicom, ali je još uvek tražio smisao iza ovog misterioznog okupljanja.

Njegov unutrašnji nemir rastao je, a u isto vreme, tinjala je i nada.

Cekao je odgovor, napetost u vazduhu bila je opipljiva, ali matora žaba nije žurila da progovori. Njegove oči, teške i poluzatvorene, polako su se okrenule prema Raihu, kao da su hiljadama godina sakupljale mudrost pre nego što će izustiti bilo koju reč. Starac je polako otvorio usta, a njegov glas bio je tih, dubok i isprekidan, kao šapat vremena.

“Ahh... ti... ti si... onaj... mladi shinobi... ili je to bilo... pre nekoliko vekova?“


Glas mu je bio ispunjen zaboravom, a reči su izlazile nejasno, kao da se seća nečega što više nema čvrstu formu.

“Došao si... ili si možda otišao... Gamahiro... Gamaken... Kōsuke... oh, da, zašto su ovde?“


Pokušavao je da shvati šta tačno želi da kaže. Njegove reči su zvučale poput odlomaka iz snova, izmešanih sa trenutnim mislima i zaboravljenim dogadjajima. U tom trenutku, bilo je jasno da starac luta mislima.

„Pozvan si... ovde... jer... hmmm... zašto si ti ovde? Ah, da! Zaboravio sam... ili možda nisam?“

Matorac je nastavio, njegovo lice ispunjeno konfuzijom.

"Ti treba da... hmm... oni... oni će ti reći..."


Kada je konačno izgovorio poslednje reči, činilo se kao da je došao do nekog  zaključka. Matorac je pogledao u Gamahira, Gamakena i Kōsukea, klimnuvši glavom, kao da daje neku vrstu odobrenja. Žabe su se pogledale medju sobom, kao da su sve vreme čekale ovaj trenutak.

„Ah... da, sad se sećam... nisam im dao dozvolu... hm... da ti kažu.“


Prošaptao je matorac, blago klimajući glavom, kao da je došao do nečeg važnog, iako je izgledalo da to nije do kraja jasno ni njemu samom.

Gamahiro, koji je stajao najbliže Raihu, lagano je uzdahnuo, kao da je konačno skinuo težak teret sa svojih ramena. Njegova ogromna figura se pomerila, a njegovi mačevi na ledjima zveckali su tiho dok je stajao pred njim.

“Mudri Prorok Gamamaru je konačno dao dozvolu.“


Rekao je ozbiljno.

„Da ti objasnimo zašto si ovde. Do sada smo ćutali iz poštovanja prema njemu, jer nismo smeli da progovorimo bez njegove saglasnosti.“


Gamaken i Kōsuke su tiho klimnuli glavama, potvrđujući Gamahirove reči. Osećao je kako mu se napetost iz grudi polako povlači, ali radoznalost je sada počela da raste.

Gamahiro je nastavio.

„Pozvan si ovde da bi se donela konacna odluka, Raiho. Gamamaru je pratio tvoje postupke, tvoje borbe, i odlučio da je da ti da priluku, a sada ti otkrijemo svrhu ovog okupljanja.“

Pažljivo je slušao, a u glavi mu je odjekivao govor od matore zabe za koju je saznao da se zove Gamamaru. Stara žaba je možda bila zaboravna i nejasna, ali je jasno bilo da je njegov dolazak ovde bio deo nečega mnogo većeg nego što je mogao zamisliti.

Gamahiro je pogledao Raiha ozbiljno, dok su njegove reči nosile težinu odluke koja je već bila doneta.

„Raiho.“

Započeo je dubokim glasom.

"Ti si izabran da treniraš na ovoj planini. Nisi ovde slučajno. Gamamaru je prepoznao tvoju snagu, tvoje sposobnosti, ali i tvoju potrebu za daljim razvojem. Ovo mesto, Planina Myoboku, nije samo svetište mudrosti i proricanja... ono je dom najmoćnijih tehnika koje mi žabe čuvamo već vekovima."

Gamahiro je kratko zastao, kao da bira svaku narednu reč.

“Sage Mode, tehnika koja omogućava da koristiš energiju prirode i tako nadmašiš svoje dosadašnje granice. Ali ovaj put nije lak, zahteva ogromnu koncentraciju, strpljenje i volju. Trening na ovoj planini nije za svakoga, mnogi su pokušali, ali nisu svi uspeli.“

Gamaken je klimnuo glavom, dok je Kōsuke stajao po strani, tiho posmatrajući. Upijao je svaku reč, svestan da je poziv da razvije Sage Mode bio čast, ali i veliki izazov.

„Ovo je tvoja prilika da postaneš jači nego ikada pre“,

Zaključio je Gamahiro.

“Ali sve zavisi od tebe.“

Stajao je nepomično dok su reči Gamahira odjekivale kroz hram. Osećao je kako mu se srce ubrzava, ali ne od straha, već od uzbuđenja. Sage Mode... tehnika koju su koristili samo najmoćniji shinobiji, tehnika koja bi mu omogućila da prevazidje sve dosadašnje granice. Bio je ponosan. Nije bilo lako impresionirati drevne žabe s Planine Myoboku, a sada je stajao pred njima, izabran da ovlada jednim od najtežih i najcenjenijih tehnika.

Kada je Gamahiro završio, podigao je pogled, gledajući u očigledno staru, ali mudru žabu. Njegova snaga i volja su sada bile nepokolebljive. Bio je svestan da ovo nije običan trening, već prilika da postane mnogo više od onoga što je dosad bio.

"Razumem."


Progovorio je konačno, glasom punim odlučnosti.

"Ako je ovo moj put, ako me je Gamamaru odabrao... prihvatam izazov. Uradiću sve što je potrebno. Neću se povući, ovo je prilika koju ne mogu da propustim."

Njegove oči su sijale od samopouzdanja, dok je stajao čvrsto, spreman da krene na ovaj put. Bio je svestan težine zadatka, ali ga to nije plašilo. Naprotiv, bio je spreman da pokaže svetu, i sebi, da zaslužuje ovu čast.