Rezidencija Hatake

Izgubila je osećaj koliko je daleko stigla i u kom pravcu je putovala. Nije ni marila za to. Nije izgovorila reci - ona je mrtva - od dana kada su joj uzeli Neliel. Ali ona jeste mrtva. I nedostaje joj. Noć je pala ranije zbog oblaka koji su prekrili nebo i vrlo brzo je zahladnelo, dok je u daljini potmulo tutnjala grmljavina.

Svaki korak padao joj je teže od prethodnog, a ostalo joj je dovolino pameti i nagona za samoočuvanjem da počne da traži gde će provesti noć. Skoro da je već pao mrak kada je pronašla dobro mesto: plitku pećinu u granitnoj litici. Brzo je nakupila dovoljno drva za vatru. Nije propustila da primeti ironiju u svemu tome. Kada bi vladala svojim elementom - potisnula je tu pomisao pre nego sto ju je završila.

Godinama nije zapalila vatru, pa je morala da pokuša nekoliko puta, ali joj je ipak uspelo, baš kada se nad njenom pećinom prolomila grmljavina i nebo otvorilo. Bila je gladna, ali je srećom nasla nešto jabuka na dnu svoje torbe, kao i malo hleba, ali je bio još jestiv, premda tvrd. Nakon što je pojela koliko je mogla, ogrnula se plaštom i ugnezdila u pećini. Nije propustila da primeti sitne svetleće oči koje su se okupile i kroz granje ili preko stenja i oko stabala provirivale ka njoj. Od one prve noći nisu joj smetali, niti prilazili bliže. Njeni nagoni, izopačeni u poslednjih nekoliko nedelja, nisu se bunili. Zato ih nije oterala i nimalo joj nije smetalo što su tu. Uz tu vatru i dobovanje kiše bilo je bezmalo udobno - nimalo nalik njenoj ledenoj sobi. Premda je bila iznurena, osećala se kao da joj je glava malo bistrija. Skoro da je opet ona stara. Pametno sto je odlučila da ode. Uradi ono što se mora, kazala joj je ta starica. Pa, morala je otići pre nego što je Rovan rasčereči u toliko komadića da više nikada ne bi mogla da se sastavi.

Sutra će početi iznova. Primetila je nešto sto joj je ličio na zaboravljeni i propali put koji bi mogao da vodi nizbrdo. Sve dok nastavlja prema ravnicama, moći će da nađe put koji će je odvesti nazad do sela. A usput će smisliti novi plan. Dobro je sto je otišla. Isrpljenost ju je pogodila toliko da je zaspala svega nekoliko trenutaka pošto je legla pored vatre, jednom rukom se držeći za svoj mač. Da, taj mač. Verovatno bi tako dremala sve do zore samo da je nije probudila iznenadna tišina.

Vatra je još pucketala, kiša još dobovala ispred ulaza u pećinu. Ali šumom je zavladao dubok muk. Skočila je na noge, u jednoj ruci držeći mač, a u drugoj kunai, pa se došunjala do uzanog pećinskog ulaza. Od vatre i kiše ništa nije mogla da razbere. Ali naskostrešila joj se svaka dlačica na telu, a iz šume se osećao sve jači vonj. Odjednom joj se učinilo da je vatra bila nešto najgluplje što je mogla da uradi. Nema vatre. To je bilo jedino njegovo pravilo dok su putovali. I držali su se dalje od puteva - potpuno se udaljavajući od zaboravljenih i zaraslih drumova. Baš kao što je put koji je ona ugledala u blizini. Muk se produbio. Zašla je u mokru šumu, saplićući se o kamenje i korenje dok su joj se oči prilagođavale mraku. Ali nastavila je dalje - silazeći niz padinu i udaljavajući se od puta.
Otišla je dovoljno daleko da se njena pećina pretvori u blagi sjaj na brdu, tek treptaj svetlosti što obasjava drveće. Pravi svetionik, bogovi ga prokleli. Postavila je mač i kunai u bolji položaj, pa je taman htela da produži, kada je sevnula munja. Tri visoka i vitka obrisa stajala su ispred njene pećine. Vešto i tiho načinila je još jedan korak, pa još jedan. I dalje su se muvali oko ulaza u pećinu.

Razna gamad vreba ovuda, upozorio ju je on prvog dana njihove obuke, tragaju za bilo kim koga bi mogli da opelješe i potom najčešće, blago rečeno - ubiju. Ti si mala zverka ovde, ne zaboravi na to. Bila je toliko ošamućena da ga ništa nije ni pitala, niti ju je to zanimalo. Ali sada - sada će zbog tog nehaja i tog samosažaljenja poginuti. Iako je godinama vežbala šunjanje, svaki korak kao da joj je bio prasak i kao da je disala preglasno. Grmljavina je tutnjala, a ona je iskoristila taj trenutak da pusti korak i poskoci nekoliko puta. Zaustavila se iza drugog drveta, dišuci sto je tiše mogla, pa je provirila da osmotri padinu iza sebe. Munja je opet sevnula. Tri prilike su nestale. Ali kiseli vonj štavijene kože sada se osećao svuda oko nje. Kupaju li se ovi nekad? Da li to neko od njih ima sensor? Nadala se da to nije istina.

Odmerila je drvo iza kojeg se sakrila. Deblo je bilo previse skliso od mahovine i kiše da bi pružilo neku vidnu zaštitu. Ostala stabla nisu bila ništa bolja. A šta joj vredi da se popne u krošnju kada sevaju munje? Otrčala je do susednog drveta, pazeći da izbegava grančice i lišće, tiho psujući što je toliko spora i... Ma neka se nosi dođavola!

Potrčala je, iako je tle prekriveno mahovinom bilo klizavo i varjivo. U mraku je razabirala drveće i krupnije stene, ali padina je bila strma. Održavala je ravnotežu, iako je žbunje i nisko rastinje sve brže i brže prštalo za njom. Nije se usudila da skrene pogled s drveća i stena dok je strmoglavo jurila niz padinu, očajnicki zeleći da naiđe na ma kakvo ravno tle. Možda se oblast u kojoj love negde završava - možda ce moći da im beži sve dok ne grane zora. Skrenula je na istok, i dalje trčeći nizbrdo, pa se uhvatila za jedno deblo kako bi zakovrnula - i skoro pala kada je naletela na nesto tvrdo i nepopustijivo. Zamahnula je da ga posece mačem - ali zgrabile su je dve ogromne šake.

Njena zapešća sevnula su od bola kada su je prsti stisli toliko snažno da nijednim oruzjem nije mogla da zakači ono sto ju je grabilo. Okrenula se, dižući nogu da njome udari napadača, pa je primetila kako zubi sevaju pre nego sto je... Zubi i srebrna kosa, koja je blistala na kiši. Rovan ju je povukao za sobom, pribijajući ih u nešto što je izgleda bilo izdubljeno drvo, dok je jednom rukom sačinio znak. Pokušavala je da smiri disanje, ali joj nije postalo ništa lakše kada ju je Rovan uhvatio za ramena i prisonio joj usta uz uvo. Oni glasni koraci se vise nisu čuli.

„Slusaj svaku reč koju ti kažem." Rovanov glas je bio tisi od kise. „Ako želiš da živiš. Da li ti je jasno?" Klimnula je. Pustio ju je - samo da bi isukao mac i opaku bradvu. „Da li ćes preživeti u potpunosti zavisi od tebe. Moraš ovladati tehnikom koju smo juče vežbali i to smesta, shumpo ti neće biti dovoljan. Mislim da je jedan među njima tenin.“

Naježila se na spomen titule. Da je imala vremena, pitala bi se šta takav nindža radi među običnim razbojnicima. Njih dvoje ni blizu nisu dorasli za ovaj zadatak. „Bežaćemo?“, pitala je to kao da nije bilo nimalo logično. On ju je pogledao u neverici. „Bežaćeš, da, a ja ću im zavarati trag. Izabrala si pogrešan dan kad ćeš da glumiš odmetnika... Nešto se dešava.“ Da je znala da on ume biti zabrinut, njegovo lice bi verovatno izgledalo baš kao što i jeste u tom trenutku.