Rezidencija Hatake

Porodična kuća Hatake u kojoj živi sve osim funkcionalne porodice uklopila se, srasla sa svojim okruženjem, sa jednostavnvim, ravnim linijama i suptilnim detaljima. Njena fasada, kao i svaka druga u komšiluku, blago popucala na par mesta usled čestih zemljotresa, u nijansama zelene i bele, trudi se da se diskretno stopi u pejzaž. Krov ni nalik tipičnim japanskim, terasa kao obor; i vrt koji se prostire, dalje od znatiželjnih pogleda, poput produžetka unutrašnjeg prostora, pozivajući prirodu da postane deo svakodnevnog života - neuspešno. Pa dobrodošli.

Mei  se postepeno budila u svojoj sobi u Selu skrivenom u Vodopadima. Nevoljni zraci tek izišlog zubatog sunca su je i ovo jutro sretno dočekali. Na izraženim podočnjacima i u omamljenom pogledu osećala se težina sna, čije poslednje obrise je mahom ruke ispred lica pokušala da otera. Šuma, puna senki, odsjaj mesečine u potoku kraj kog se nalazila, izobličena nasmejana lica. Osmehnula im se, takođe, pre nego što su u potpunosti isčezli.
Tišina i tek primetna izmaglica koja dolazi s vodopada u daljini, činila je to jutro posebnim koliko i svaki prethodni. Pogled joj je prešao po prostoriji dok se uzdizala i dodirivala hladan pod nogama. Odlazi do malog umivaonika, gde hladnom vodom u potpunosti bistri um. Njeni pokreti su mirni, rutinski, ali pomalo i oprezni, kao da oseća da nešto neće biti sasvim uobičajeno danas. Gleda se u ogledalo, na brzinu popravljajući kosu. Potom se obukla, pa zastala i pogledala kroz prozor. Selo počinje da se budi, ispunjava zvucima ptica i po kojim prigušenim glasom prolaznika. Danas se tačno navršava pet godina kako je pristigla.
Bilo kako bilo, pos'o neće da čeka. Obula se i izašla napolje hitrim koracima.