Neko vreme provela sam sa svojom ekipom. Nisam očekivala ništa posebno od njih, ali su se svi za sad činili podnošljivi. Niko me nije iznervirao. Da li je to bilo zato što sam prethodno upoznala ovog malog, kako mu je ime, Taisei, pa se opustila, ili su svi bili druželjubivi, ne znam. Malko mi se popravilo raspoloženje u proteklim danima putovanja. Odraz me je pratio, ali je bio iznenađujuće tih. Zašto je tako, nisam znala. Trudila sam se da komuniciram s njim samo preko misli, da je ne bih slučajno odala.
Najzad smo stigli do prvog zaustavljanja. To beše ulaz u nekakve ruševine. Naš kapetan, jak i prav, učinio je da se osećamo sigurno. Cenila sam to.
Spremna kao zapeta puška, kapetane Caesar.
Zastala sam pored Caesara i sačekala njegovu prvu komandu.
-Još nije kasno da se povučeš.
Ignorisala sam ono što mi je rekla ona. Bila sam previše zauzeta osmotravajući ulaz i sve oko njega. Pre nego što smo ušli zapalila sam cigaretu. Kako je dobra!!
