Taisei je osetio da je vreme za rastanak, pošto se previše zadržao na planini. Dok su stajali na vrhu planine, gledao je Shira s posebnom zahvalnošću. Ruka mu je nežno klizila niz belu dlaku medveda, a pogled mu je bio pun dubokog poštovanja.
"Shiro, prijatelju, došlo je vreme da krenem dalje, ali obećavam da ću se vratiti. Tvoje društvo mi je donelo mnogo, i hvala ti na svemu", izgovorio je Taisei s toplinom u glasu.
Medved, kao da je razumeo, njuškom je dodirnuo Taiseijevu ruku, pružajući mu izraze neke vrste oproštaja. Bio je to trenutak tišine, gde su prirodni elementi oko njih svedočili o snažnoj vezi između čoveka i medveda.
Taisei je počeo spuštati planinu, a Shiro ga je pratio još nekoliko koraka. Bez okretanja, Taisei je još jednom pozvao svojeg vernog prijatelja, "Shiro, čekaj me."
U njegovom srcu, Taisei je znao da je ovo rastanak, ali takođe je osećao da će se ponovno sresti s ovim posebnim bićem. Sa zahvalnošću i odlučnošću u koracima, spuštao se niz planinu, ostavljajući Shira na vrhu, ali nosioći uspomene na njihovu avanturu u svojoj duši.