Ninja World

Powered by Forumotion™

Ninja World | Ushiwakamaru - Roleplay u prošlosti

Započni avanturu!
Stvori legendarnog karaktera kog će igrači pamtiti godinama i postani najjači ninja u igri.
Tvoja avantura počinje sada!


Info
Uputsvo
RegisterJoin Discord
Ninja WorldLog in

Ninja World - Roleplay Card Game

new_releasesView posts since last visit account_boxView your posts chat_bubble_outlineView unanswered posts done_allassessment Top Users of the Dayassistant_photoTop Users of the Game deleteDelete Cookies

Ushiwakamaru - Roleplay u prošlosti

Sunce se popelo iznad brdišta i krša u daljini najavljujući novi dan. Priroda je bila pokrivena snegom koji je napadao preko noći. Šporet u kući i dalje je bio topao, poslednji žar i dalje je goreo. Ushiwakamaru usta iz kreveta da dopuni peć i započne novi dan. Otišao je iza kolibe u kojoj je sam živeo i uzeo podpalu i ogrev u ruke. Kada je uspešno naložio vatru, nastavio je svoju jutarnju rutinu i krenuo da skuva kafu. Otvorio je teglicu koja bi inače bila puna mlevene kafe, no ipak danas je bila pri kraju. Zakuvao je u bronzanoj džezvici kafu sa ono malo kafe što mu je ostalo. Seo je kraj prozora i gledao u daljinu. Izvadio je tabakeru sa sinoć smotanim cigaretama i zapalio jednu. Uz kafu i cigaru sada ispunio je potrebe na koje ga je telo već naviknuto na te poroke vuklo. Razmišljao je o svojim obavezama za danas. Trebao bi kupiti hranu za narednu nedelju, kafu, otići do oglasne table da vidi da li postoji neka misija koja bi mu privukla pažnju i bila relativno laka za izvršiti. Nije mu trebalo puno novca, ipak stoička učenja su došla do njega kad je bio dete. Znao je da je put do sreće u smanjivanju želje za većim i boljim i uživanje u trenutku, u onome što sada ima.

Pospremao bi za sobom nakon bilo kojeg delanja. Zato mu je kuća uvek bila čista. Obukao se za zimsko vreme i zaputio se u centar grada na glavni trg. Na trgu se moglo naći sve, bio je velik, prostran, pun hodajućih tezgi trgovaca iz različitih krajeva sveta. Na trgu je danas video kao i svakog pijačnog dana Yunko, ćerku jednog poštenog čoveka Ryua. Ryu je bio seljak koji je obrađivao svoju zemlju i živeo od nje, a ćerka bi prodavala plodove njegovog rada. Prišao je tezgi i ušao u razgovor sa Yunko. Ona ga je dočekala sa osmehom. Osećao je nešto nalik na porodičnu toplinu kad bi pričao sa njom. To je lečilo njegovo usamljeničko srce.


Y: Zdravoo! Kako si? I danas kao i obično; dva kila krtole, pola kile mrkve, kilo luka...
(prekinuo je)
U: Dobro sam, kako je Ryu? A što se namirnica tiče sve isto osim mrkve. Nju neću uzimati imam je dovoljno.
(pakovala je robu)
Y: Ostario je, svako malo ga nešto boli. Znaš i sam kako se stari žale na sve, malo je postao džangrizav ali nema veze.
U: Treba vam neka pomoć oko placa možda?
Y: Paaaa... mislim da ne treba, sve je u najboljem redu. Hvala na ponudi.
U: Šteta, moraću da nađem drugi način da provedem više vremena sa tobom.
(zacrvenela se, možda zbog neprijatnosti, možda iz nekog drugog razloga)
(gurnula mu je pune kese u ruke i uzela vrećicu novca sa spremljenom tačnom cifrom)
Y: Ćaoooo!
(odgurnula ga je i praktično oterala)
(nasmešila se)


Ushiwakamaru je otišao od tezge i nastavio da luta trgom. Nije znao da li ima šanse kod nje, bio je manje socijalne inteligencije, pa nije znao da se snalazi u odnosu sa lepšim polom. I ovaj komentar danas je bio spontan i nepromišljen, omaklo mu se da isključi mozak i pusti emocije da govore. Gajio je simpatije prema njoj. Divio se njenoj posvećenosti i radu.

Nastavio je sa svojim lutanjem trgom na pijačni dan. Namirnice je zapečatio u skrol osnovnom tehnikom da ih ne vucara u njihovom izvornom obliku. Stavio je skrol u unutrašnji džep na kimonou. Bilo je vreme da nađe nekog sa dobrom kafom ili još bolje da trgovac nađe njega. Mnogi trgovci su se praktično borili reklamama da bi prodali svoje proizvode. Neretko kad jedan krene da deli besplatne uzorke svi krenu to da rade što se danas i desilo. Krenulo je nadmetanje robom i naravno pored svakog štanda je sa zadovoljstvom prolazio, uživajući u mezetlucima koji su mu se nudili. Danas je po prvi put probao meso bizona, buđavi sir i kavijar. Naravno ništa nije kupio kao da je škrt čovek, ne samo nije osećao osećaj potrebe da kupi proizvod nakon što dobije malo za džabe. Za pola sata lutanja napunio je stomak tako da neće morati da kuva sebi danas.

U besumučnom lutanju prekinuo ga je trgovac sa posebnom reklamom. Majmun koji žonglira zrnima kafe, dok u isto vreme vozi nešto nalik na monocikl. Naravno da je morao da priđe i kupi tu kafu. Dobra reklama je prodavala proizvod, a on svkakako nije osećao razlike u notama ukusa ili tako nešto. Nije je pio iz uživanja već potrebe. Prišao je i pitao pošto je kafa na šta je dobio odgovor kojim i nije bio zadovoljan, bio je zaprepašćen. Trideset hiljada ryo. Te pare ni u ludilu ne bi dao na sto grama kafe makar da svako zdno ručno po pet majmuna svojim suzama pere. Samo se okrenuo i otišao na najjeftiniju tezgu sa kafom, najmanju, najsiromašniju da oporavi um od one astronomske cene za koju inače može da se uzme kvalitetna borbena oprema. Kada je završio sa kupovinom zaputio se kući.

Stao je pokraj oglasne table da bi video da se ništa novo nije objavljeno. Nastavio je laganim korakom ka svojoj ulici. Uživao je u zimskim čarolijama. Stao je pokraj puta blizu mesta na kom je stanovao i grudvao se sa decom. On jeste već bio čovek u dvadesetim godinama života, ali ga je vuklo na igru i zabavu u slobodno vreme da skrene misli sa svakodnevnice i misija koje je morao da izvršava na poslu. Sada je nadoknađivao detinjstvo koje nije ni imao. Detinjstvo je proveo u sirotištima dok nije upisao shinobi akadmeiju jako mlad. Tamo su pronašli iz kog je klana i našli mu senseija koji ga je učio osnovama njegovih genetskih moći. Taro se zvao taj čovek i gledao je na njega kao na očinsku figuru do njegove smrti. Svakog proleća je posećivao njegov grob. Taj čovek ga je naučio poštovanju, disciplini i pravednosti.

Ostatak dana mu je bio monoton ali lep. Pošto nije imao šta da radi spremio je sebi putnu hranu koju je popakovao pečaćenjem po skrolovima da ima šta da jede na putovanjima. Uskoro će biti dve nedelje od poslednje misije na kojoj je bio, a i ona nije bila na zavidnom nivou. Iako je bio sposoban za borbu i dalje bio unajmljivan samo da skida mačke sa krovova ili raznosi pisma po gradu. Svaki drugi posao uzeli bi mu višerangirani šinobiji. Morao je da polaže ispite za veće rangiranje da bi konačno imao posla i veće prihode. Pored šinobi poslova obavljao je i manje sezonske poslove. Jednom komšiji je cepao drva za pare i procenat u metrima jer ovaj nije imao vremena da sam to nacepa. Jednom bogatom čoveku je jednom mesečno sređivao ostavu. Posećivao je sirotište i tamo volonterski ponekad odradio neki poslić da li birokratski ili fizikaliju nije važno. Svakako nije bežao od posla i bio je vredan. Sunce je zašlo, a sa njim je i Ushiwagakaru legao u krevet i zaspao.

KRAJ OVOG ROLEPLAYA

Prvi dan je na nindža akademiji, a on u pocepanoj odeći dolazi iz doma neuhranjen prljav. Primaju ga takvog i počinje njegov prvi dan. Neurednu kosu mu ošišaše na ćelavo, dadoše mu uniformu u kojoj će dolaziti na nastavu i ključ od sobe u internatu koji se nalazio u blizini. Na prvom času upoznaje se sa Joninom koji je bio zadužen za njegovu klasu. Njegov govor bio je očekivan i monoton. Sami časovi ipak bili su koliko teorijski toliko i praktični i uživao je u svom prvom danu. Na odmorima su ga svi ignorisali jer iako je ošišan i uniformisan i dalje bio prljav i neuhranjen, tek će se sutra pojaviti u punom svetlu posle tuširanja i dobrog jela u kantini. Drugog dana kao zadatak vežbali su gađanje. On nekim čudom, talentom, uz Božiju pomoć izlazi kao četvrtorangiran na nivou generacije za tu vežbu i dobija pažnju i dozu poštovanja od kolega iz klase. Tada je njegov socijalni život na akademiji i počeo. Sprijateljio se sa svakim sa kim je stupio u kontakt, iako je podigao mentalni blok na produbljivanje emotivnog odnosa sa njima. To će se popraviti i polako će zidovi padati kako dani provedeni u akademiji akumulirjau.

Tokom svog školovanja imao je jako velike poteškoće sa kontrolom čakre i jako je teško skupljao i koristio. Mora da je bilo i do njegove genetike koju mu je na jednoj od katedri medic shinobi testirao. Ispostavilo se da nije običan, već da ima u sebi krvi jednog od klana koji nosi kekkei genkai sa sobom. Bio je Kaguya. Ubrzo akademija je kontaktirala Taroa, starca iz Kaguya klana koji je dolazio tu jednom nedeljno da ga podučava o istoriji i moćima klana. Već u prvih nekoliko nedelja je uspe oda pomera svoje kosti i namešta ih po svojoj želji. Taro iako blag imao je autoritet zbog svoje pravednosti i metodičnosti. Jednostavno bio je čovek za poštovati neko umeren i fin neko ko daje ljubav kroz podučavanje.

Taro ga je do kraja semestra naučio kako da pravi kosti i koristi ih kao oružje. Ubrzo nakon toga je preminuo. Tada se nad njegovim grobom Ushiwakamaru zakleo da će koristiti tehnike klana i sam razviti i otkrivati nove tehnike do kraja života. Samim tim pošto je Kaguya imala moći pogodne za blisku borbu više je posvetio svoje školovanje izučavanju bliske borbe nego ninjutsua. To mu se obilo o glavu kada je došao kraj prve godine ninja akademije gde je kao finalni test bila tehnika zamene. On je do tada sve moguće prepreke izbegavao brzim pomeranjem bez potrošnje čakre na koju je može se reći bio alergičan. Pao je na Avgust i tamo nekako izveo svoju prvu tehniku zamene uspešno pred komisijom i prošao godinu. To je bio jedan trenutak kada je život mogao da mu se preokrene na gore, ali nije čistom srećom. Čak je i znake rukama za tu zamenu zamalo loše uradio iako je bilo samo dva najjednostavnija znaka rukama.

Druga godina ninja akademije je počela i to je bilo vreme konstantnih praksi i sparinga. Tada je on krenuo da sija zbog svojih klanskih sposobnosti. Ostala deca koja su pohađala akademiju jednostanvo nisu mogla da se nose sa iznenadnim napadima kostiju koje su izbijale iz njegovog tela prilikom bliske borbe, a niko i dalje nije znao da koristi ninjutsu napade. Te godine na taijutsu i kenjutsu je dobio najviše moguće ocene,  a kontrolu i korišćenje čakre je poboljšao konstantnim menjanjem strukture svog tela, pravljenjem novih kostiju što je njemu postala prirodna stvar. Kada bi ga žuljala stolica na kojoj je sedeo umesto da je pomeri ili nešto on bi lenjo promenio strukturu svoje karlice i kičme i prilogodio stolici.

Treća godina ninja akademije bila je posvećena genjutsu tehnikama i nije bilo makar u njihovoj klasi oni kojima je to trebala da bude specijalnost. Kroz celu godinu mogli su da očekuju tokom nekog dosadnog teorijskog predavanja genjutsu napad poji bi ih uspavao. Onda bi propustili predavanje i samim tim bi bili uskraćeni za teorijsko znanje i kasnije imali manju ocenu. Da ove godine su samo bubali napamet ono što im je predavano i što bolje uradili test to im je veća ocena iz odbrane od genjutsua. U ovom periodu je Ushiwakamaru sebe samopovređivao da ne bi potpao pod genjutsu, ali mu je to crpelo energiju pa je dosta jeo. Ugojio se podosta tokom ove godine na akademiji. Kada bi stao pored Akimichi kolege iz klase bio bi tu negde sa njegovom masom što mu se nije dopadalo i smetalo mu je pri kretanju. Ipak on nije mogao kao oni da se pretvori u lopticu i silinom tela napada, njemu je više odgovarala sloboda kretanja i precizni napadi.

Četvrta godina ninja akademije je počela. Poslednja godina. Ninjutsu je bio glavna tema ove godine. Izučavali su teoriju o čakri, učili su i bezbroj tehnika po slikama iz udžbenika i načine odbrane od njih. Svo to teorijsko znanje trebalo je da im donese edge u pravoj borbi u nekoj nepredviđenoj sitauaciji. Ushiwakamaru je ove godine konačno savladao sve osnovne tehnike a upisao se i na kurs za tehnike pečaćenja. Kada je naučio da pečati u skrolove rekao je dosta ovih hiroglifa i ispisao se. U ostatku školovanje išao je na kenjutsu katedru u slobodno vreme gde je glavni učitelj bio samuraj. Tu je izučavao Bušido i tehnike disanja sa njim na dodatnoj nastavi. Ova godina je prošla produktivno i na kraju je dobio diplomu u redu sa najuspešnijim učenicima akademije. Od grada u kom je živeo najbolji učenici su dobijali kuće na obodu grada za stanovanje sa rokom za vraćanje ključa od deset godina. To je bila tradicija i te kuće su se prenosile sa generacije na generaciju. To je bio mali vetar u leđa koji mu je pomogao da finansijski stane na noge i nastavi sa usavršavanjem u svojim ninja umetnostima.

Nakon završetka akademije krenuo je da živi, opet sam. Mnogo su mu nedostajali ljudi sa kojima je proveo četiri godine svog života, bolela ga je samoća. Finansije su isto postale problem sada kada se više nije vukao po sirotištima i nije imao staratelja. Morao je sam da zaradi. U početku je prihvatao svakakve misije koliko god one bile glupe i po njemu samo gubljenje vremena. Ipak je nekako morao da zaradi novac.

Prva misija koju je ikad obavio je bilo spašavanje mačka sa drveta jednoj bogatoj gospođi i vraćanje istog u njenu vilu. Tu je dobio i napojnicu od gospođe, a on kakav je mlad i neiskusan nije pročitao između redova da se nakićenoj gospođi sviđao. Hvala Bogu nije samo je otišao posle uspešno završene misije i nikada je više nije video u životu.

Meseci su prolazili mirno u narednom periodu. Dosta je radio i konačno je imao i neku ušteđevinu i sigurnost. Finansijski je bio odgovoran na granici sa tim da postane cicija. Od prve malo veće zarađene cifre je izveo sebe u restoran. Tamo se ponašao kao u kantini što je rezultovalo time da ga izbace iz restorana i zabrane ulaz u taj restoran doživotno. To ga je navelo na duboko razmišljanje o svom ponašanju i izgledu. Pustio je kosu i kupio kimonoe koje će da nosi kada nije na nekoj misiji umesto šinobi uniforme. Imao je kliker ali je morao da udari glavom o neki zid da bi se taj kliker u njegovoj glavi aktivirao i počeo da razmišlja.

Prošlo je već nekoliko godina od završetka studija. Proleće je opet stiglo. Ushiwakamaru došao je kao i svake godine na grob svog učitelja da mu oda počast. Prve godine je započeo tradiciju gde bi ostavio neku kreaciju od kostiju na grobu. Znao je da bi njegov učitelj bio ponosan da kako njegova manipulacija kostima napreduje iz dana u dan. U međuvremenu je počeo da puši i bila bi srećna okolnost da ima na nešto da se vadi kao razlog njegovih početaka sa tim poganim porokom. Ne! On je jednostavno ušao u prodavnicu jednog dana i samo kupio cigare ne zna ni sam zašto. Sada je motao cigarete nije više kupovao gotove jednostavno se više isplati. Smotao je jednu i zapalio na grobu učiteljevom dok je pričao sa njim. Suze su bile neizbežne, pustio ih je da liju iako nije bio dobar dan za kišu.

Mnoge usamljene večernje časove proveo bi uz knjige. U njima je tražio odgovore na pitanja koja su ga mučila. Smrt je bila jedna od njegovih najvećih muka. Šta se dešava sa ljudima kada umru? Da li njihov duh ostaje da tumara ulicama ili pak pazi na voljene? Došao je kroz razne knjige do verovanja da je svaka duša povezana sa ostalim i da se veza između dve duše ne prekida čak i nakon smrti. To uverenje mu je donelo mir. Jednostavno ga je njegovo srce obgrlilo i ljubavlju mrtvih mu roditelja kojih se nije ni sećao i učitelja Taro-a. Čovek mora da pronađe snagu i utehu da okrutan svet u kom živi prilagodi sebi koliko može i učini ga lepim.

Jedna od aktivnosti koju bi upražnjavao jednom do dva put nedeljno je bila briga o okućnici. Imao je viseću baštu u dvorištu koju bi zimi sklanjao unutra da bi mu cveće koje je uzgajao opstalo. Imao je najmanje pedesetak različih vrsta cvetova koje je godinama sakupljao od raznih trgovaca koji su dolazili iz dalekih zemlja. Omiljeni cvet bio je mu je božur i njemu je davao poseban tretman sa većom saksijom i boljim suplementima samoj zemlji u kojoj je on rastao. Nije voleo ruže. Nije ih ni imao. Nije znao zašto, samo ih jednostavno nije voleo.

Jednom mesečno imao je običaj da detaljno pospremi kuću. Tada bi napravio novi raspored knjiga, oružja, skrolova, sve je tumbao na mesečnom nivou. U sirotištu je upoznao dosta pljačkaša delinkvenata pa je od njih slušao priče kako se krade iz kuća. Znao je da skrolove sigurno neće videti kad se vrati u opljačkan stan zato ih je stavljao što dalje jedan od drugog, isto tako novac nikad nije ostavljao u kući kao ni najvažnije skrolove, to je uvek bilo uz njega. Cela kuća bila je uređena skromno ali je sa ukusom. Tepisi su bili bordo kao i zavese, dok je nameštaj bio od punog drveta. To je većinski ostalo od predhodnig stanara a Ushiwakamaru se navikao na taj prostor i zavoleo ga. 

Ponekad bi seo i krenuo da piše svoje memoare po ko zna koji put. Pošto je bio jako veliki perfekcionista nervirao se kada bi video svoj rukopis i sveska bi nakon pisanja izgledala uništeno. Iscepao bi prvu stranicu koju je jedva popunio svojim za budućnost beznačajnim mislima i bacio dok bi ostavio svesku praznih stranica savršenu u svom prirodnom obliku. Zato nikad nije imao ništa zapisano vezano za njega niti svoj život. Neko ko ga nije poznavao ne bi imao nikakav napismen trag ko je on bio. Čak ni dokumente nije posedovao, sve birokratske probleme je rešavao sa lažnim identitetom.

Prošao si.

Sad kad se vidi da možeš nešto razumno napisati postuj opet u temi post. kao da gledaš ponovo storynote koji vam je bio zadat.