Koga je kao i svakoga dana, posle napornih lekcija, posetio je grom svih svojih predaka. On nije pridavao važnost isključivo grobu njegove porodice ali je voleo ovde često da dolazi jer svi ljudi koji su umrli na ovom ostrvu, umro je kako bi njihov raj na ostrvu bio sačuvan. Koga razmišlja:
Pod trešnjinim grančicama, Koga Yari je gledao je prema horizontu, a vetar je lagano nosio miris trešnjinih cvetova. Njegova duša lebdela iznad ostrva Heien Kyushuua, lirski tugujući nad sudbinom svoje civilizacije: O, Heien Kyushuu, tiho je jecao, dok svestan da vreme teče poput reke, a tradicija nekako izmiče između prstiju. Misao o mogućem nestanku njegovog naroda kao tihi vetar prodirala mu je u srce. Rekao je na sav glas pred svim duhovima:
"Treba li da nestanemo neopaženi, zarobljeni u vlastitim granicama?" pitao je sebe Koga, dok je razmišljao o nepoznatom svetu izvan njegovog ostrva, u njegovim očima sjajila je želja za otkrivanjem, istraživanjem nepoznatog i donošenjem svetlosti svojoj civilizaciji ali još uvek nije postao tengen i tu su ga umarale reči njegovog učitelja Han Sore.
Svet koji je Koga znao bio je dragocen, ali je takođe shvatao da bez dodira s drugim kulturama, bez osveženja i novih saznanja, Heien narod polako kopni. Njegove misli bile su poput nežnog preliva trešnjinog cveta koji lebdi niz reku, donoseći miris prošlog vremena i strepnju za budućnost. Stajao je tamo, pod starim trešnjama, sa svestranim umom i tugom u srcu, osećajući kako duh njegove civilizacije i kulture klizi između njegovih prstiju. I u tom trenutku, odlučio je da će krenuti putem koji vodi izvan ostrva ali samo da pobedi sebe. Noseći sa sobom snove svojih predaka, jer je shvatio da je samo u susretu sa svetom moguće sačuvati plamen njihove jedinstvene vatre, zaklinje se svojoj majci da će otići sa ostrva.
