Nakon dorucka stalozeno i usamljeno gledao je u prozor koji bi mu na jugu pokazivao sarene ravnicarske, a na severu planinske krajeve. Odjednom njegov um dobijao je depresivne i nerazumne misli, kao sto su i njegove mozdane niti tako se i njegovo lice snuzdilo. ,,Da li je ovo bila sudbina?'', ,,Da li su stvari morale biti takve kakve jesu?'' bila su cesta pitanja u njegovoj glavi. Bez porodice, bez prijatelja, bez podrske je svo ovo vreme prezivljavao ali sada kada su mu se mracne misli o proslosti vratile u glavi nije vise mogao da ih ignorise. ,,Sta je sudbina, da li ona odredjuje nas zivot ili ona odredjuje kako cemo mi odrediti nas zivot?'', ,,Ako me je sudbina dovela do ovde onda mora da je nekoga dovela negde gde je okruzen srecom prijateljima i porodicom, onima sto ja nikad' nisam imao''. Njegove reci bile su ostre i duboke, a njegov glas strujao je kroz vetar koji je zvizdao napolju. ,,Ko odredjuje sudbinu?'' ,,Zasto sam ja bio nemocan da je odredim sam sebi? Ko je odredio sudbinu u kojoj sam bio nemocan, sada ovde ponovo stojim bez cilja ili konrektne zelje koju hocu da izrazim, a sudbina je to odredila.
Odjednom neko je zakucao na vrata ali to ga nije ni malo ometalo, nastavio je da gleda u prozor ignorisajuci vrata koja su svo vreme bila iskalavljena i razlamata od strane stranca koji je kucao na njih. Yuichi bejase rastuzen i zbunjen, koliko god razmisljao nije mogao shvatiti i razotkriti odgovor koja mu sudbina sada ponovo krije, namrstenim pogledom udari u drveni stolic blizu prozora te rece: ,,Ja sam sudbina''
-Ovo bi mu barem jos malo manipulisalo i smirilo radoznali ali i nemiran um.
