Shin je napustio sobu, osjećajući pod nogama topli dodir drvenih stepenica koje su vodile prema vratima. Kad je otvorio vrata, dvorište ga je dočekalo svojom tišinom i zelenilom. Drveće koje je nekad bio tek izdanka sada pružalo hladnu senku, a cvrkut ptica dopunjavao je tišinu. Shin je koračao kamenitim stazama, dodirujući lišće koje je nekad bio samo grančica. U tom trenutku, dvorište mu je bilo poput vremenske kapsule koja je čuvala svaki dragoceni trenutak