Ninja World

Powered by Forumotion™

Započni avanturu!
Stvori legendarnog karaktera kog će igrači pamtiti godinama i postani najjači ninja u igri.
Tvoja avantura počinje sada!


RegisterJoin Discord
Ninja WorldLog in
new_releasesView posts since last visit account_boxView your posts chat_bubble_outlineView unanswered posts done_allassessment Top Users of the Dayassistant_photoTop Users of the Game deleteDelete Cookies

Stepenice

Stepenice 2c79c3bca243c2db3cb5fc5e7ead7072

Stepenice, ukrašene mahovinom i s procvetalim drvećem duž puta, vode u srce sela. Njihova kamena lepota svedoči o vekovima putovanja. Ljudi se penju, dele priče, smeh i tugu, stvarajući vezu između svetova na vrhu stepenica i stvarnosti u centru sela.

Krkela koraća uz stepenice koje svedoče o vremenu. Svaki korak podseća na uspon kroz život. Drveće krošnji pruža mu senku, a vrh stepenica otkriva pogled na šaroliko selo. Njegovi koraci postaju deo priče, dok se približava srcu sela sa svakim usponom.






Ajr ide uz Stepenice dok ide uz stepenice vidi svoju senku iza sebe.Nastavio je da hoda.Stepenicama nema kraja.On ide sve brže i brže uz stepenice da bi mogao uživati u pogledu na selo.Polako se približava kraju.Ajr je stigao na cilj i uživa u sjajnom pogledu.

Pogledah stepenice i nisam im video kraja,vec pada mrak morao bih poci kuci ali sutracu imati obaveze i necu znati gde vode,mora istraziti ovo selo do maksimuma,sto vise znam o selu to bolje za mene

Šetao je, šetao i šetao. U ovakvoj regiji, krajolik je uvek bio isti, zelenilo je bilo na sve strane. Nije hteo da se suviše udaljava od kampa pa je krenuo putem koji ga je vodio do stepenica koje vode u sam kamp. Kada je stigao do tog mesta on se pope na stepenice i udje nazad u kamp.

Dan kao i svaki drugi, dok je bio u jednoj od svojih setnji naisao je na mesto gdje je izvor informacija bio ogroman. To su bile bas te, glavne stepenice ukrasene carom prirode koje su se nalazile pri samom srcu sela. Nije trebalo puno da zastane i malo odahne, to vrijeme koje je na izgled ostalima odmarao, Shohei je ustvari koristio kako bi od slucajnih prolaznika cuo ili video neku novu informaciju, po mogucnosti cuo za neku novu lokaciju koju moze posetiti.

Ispružiš čoveku dlan, a on hoće ćitavu ruku. Bio je svestan šta mu dajem, samo nije dovoljno cenio moj trud, moje reči. Šta je pola miliona ryoa manje. E sad kako dedi da objasnim, ma lagaću. Ućutkan sam šetao unaokolo, smišljajući dalju taktiku šta i kako.

Izlaskom iz bara - prva prepreka do njegove kuće su mu bile stepenice. Crni Esau, pa gde posle boce ruma Esau. Naravno, čoveku moje elegnacije nije bio nikad problem držati pravu liniju i izgledati izvrsno tokom postupka. I dalje sam stojao na vrhu stepenica.

Nema ljudi ako ništa da me gledaju - unutrašnji monolog je bio jači nego želja da zapravo sidjem. Aj korak po korak - op, noga napred pa nazad. I dalje sam bio na vrhu stepenica. Ajde još jednom.. Iskorači, dozvoli da ti noga dohvati tlo i to je to.

1/20 stepenika rešeno.

'Pa nije ovo strašno, daj da-'

Iskoračio bih jednom, i sama inercija bi me povukla još više ka dole. Zatrčao bih, pokušavajući da održim balans. Stao sam negde na sred, i to jedva sam stojao na vrhu. Biće ovo teža borba nego što sam mislio.

9/20 stepenika rešeno.

'De.. Polako.. Polako ovaj put.'

Iskoračio bih i pažljivo. Da je bilo ljudi, pomislili bi da sam neki cirkusant, kombinirajući svoje akrobacione veštine i wacky izgled. Ovog puta mi je išlo bolje. Korak po korak, silazio bih dole.

'Samo tako..'

16/20 stepenika rešeno.

Ostalih nekoliko stepenika su za mene već bili istrenirani - po štablonu. Sišao bih dole, otresao bih kaput kao da sam se borio protiv repate zveri a ne protiv običnih stepenica. Proverio dal je sve na meni - materijal itd, i nakon što sam se uverio da je sve po ps-u, nastavljam do svoje drage kuće.

20/20 stepenika

Ahh te stepenice nisam video da neko brže silazi od Mujina dok je bežao kad je nekom starcu ukrao hleb bome lepo je bilo kad nismo imali za užine. Sećam se jednom prilikom sedeo sam na ovim stepenicama i razmišljao kako da zapalim pola grada nije bilo ugodno razmišljati o tome.

Ništa, krenuo sam opet ka izlazu iz hideouta. Šta ću, ovde da se po hostelima guzim ne mogu, nisam se navikao, žuljalo bi me verovatno.

Lepo ja u hot springs pa nek Armani brend pati što ja trošim po bizniz kontu. Svakako mi za ovo duguje.

Kako se uopšte usudio izbacivati stvari to mi je.. Da umre u kući, sam ne bi želeo da je iznesu iz nje. Nastavio sam zamišljeno da hodam kroz ulice, šta ću. Put sa jednog kraja sela na drugi nije bio nešto zanimljiv. Ako ništa, podne je pa su ulice malo čistije od ljudi koji trenutno ručaju.

Kad sam već kod ručka, šta ću ja? Šnicla me nije ni pozvao unutra (ne bih svakako ušao al lepo bi bilo da te rodjeni djed pozove). Prolazio sam pored nekog uličnog štanda koji je prodavao neke slatkiše, slaniše. Izvadio bi neku siću što sam imao po džepu (2000 ryoa sićaaa) i stavio na pult.

'Koliko mogu hrane da dobijem za ovo?'

Začudjena curica za štandom je gledala kao da sam joj dao pare za kiriju (verovatno i jesam), a potom je samo uzela i spakovala mi od svega po malo u papirnu kesu, sve sa poklonom kad mi je uručila. Zahvalila mi se, a potom smo se razišli, ona koja je prebrojavala pare, a ja koji sam nastavio ka ulazu.