Bar Jadashumi

Stigao je u kafanu i video da je Miksi već bio tu i napravio fin oblak dima. Seo je kraj njega i pozdravio ga, a zatim i upalio svoju cigaretu. U tom trenutku dolazi konobar i obojica naručuju sake, te uz neke usputne teme čekaju dolazak pića.

"Čime se baviš, Miksi?"

Franklin čak ni na silu nije mogao da se nasmeši ovoj lošoj fori, pa samo spusti pogled prema čašici koja je kao spas stigla u tom trenutku. Brzo ju je eksirao ne bi li izbegao tu neprijatnost, ali znao je da mora da odgovori.

"Težak je to posao, a i skup."

Bio je iskren Franklin. On je dosta svog vremena provodio po kafanama i birtijama.

Nekako se nadao da će Miksi zaboraviti i da ga neće pitati to pitanje. Franklinova zarada se svodila na niz malih i sitnih kriminalnih dela. Krao je sitne stvari i prodavao ih za sitne pare. Radio je to od malena i sada je to gotovo usavršio, ali nikada nije hteo da ceo život živi i zarađuje od toga. Ili će prestati ili će preći na neka mnogo veća dela.

"Pa Miksi...kako bih ti rekao-snalazim se. Malo vamo, malo tamo. Ima dovoljno za život. U to ime..."
Podigao je čašicu u znak nazdravlje i ponovo eksirao čašicu.

Franklinu se Miksijev odgovor svideo. Da li je i on živeo na taj isti način? Franklinu su odmah na pamet pale pljačke koje bi bile dosta jednostavnije da se urade u paru.

"Da li ti živiš takav život Miksi? Leva ruka-desni džep?"

Pitao je i gledao u cigaretu koja mu je stajala među prstima. Veza između cigarete i čoveka je najdirektnija i najstrastvenija. Ona izgori za njega, a on umire zbog nje.

Franklin je sada na licu imao drugačiji izraz. Morao je da bude obazriv, stvari o kojima su pričali nije za svačije uši. Polako se nagnuo prema Miksiju i zadržao jak kontakt očima.

"Ti mi reci Miksi."

Rekao je Miksiju i pogledom ga uputio prema njegovom unutršnjem džepu u kojem stoji novčanik, a potom mu se na licu pojavi mali zlobni osmeh.

Samo ako ti plaćaš, Miksi.

Rekao je Franklin dok je između svog kažiprsta i srednjeg prsta držao lepu količinu izgužvanih novčanica. Čim ih je Miksi uzeo, Franklin ga upita.

Reci mi, kakvu vrstu dela radiš? Veća, manja, ljude, prodavnice, šta?

Shvatio je da on i Miksi što se tog dela tiče i nisu toliko različiti. To i nije bilo toliko neočekivano, ovo područje je bilo puno bandita i bitangi poput njih dvojice. Naizgled dva potpuno različita tipa su stupili u kontak i počeli da razgovaraju o poslu koji će promeniti, ne samo njihove živote, već i mnogo, mnogo šire.

"Želim da uradim veliki posao i odmorim neko vreme. Dosadile su mi sitne krađe. Rizik je veliki, a skoro nikakav život mi nije pružen."

"Mogli bi tako nešto da organizujemo već sutra."

Dogovorili su se da već sutra odrade takav dogovor u Miksijevoj rezidenciji. Ostatak večeri je prošao u nekom sličnom tonu. Sedeli su, pili, pušili i gledali žene sumnjivog morala. Dvoumio se da li da priđe jednoj ili ne, ali je odlučio da ipak to ne uradi. Nakon nekog vremena, bilo je vreme za krenuti kući. Tada su se pozdravili i otišli svako na svoju stranu.

Baji dolazi u bar kada se završila njegova misija da patrolira hodnicima.Baji ulazi u bar i sa malo jačim tonom kaže konobaru.

Konobar mu je rekao

Kada je Baji naručio pivo naslonio se na šank i smekao devojke.

Baji ispija svoje pivo te naručuje jod jedno i govori svojim prijateljima

Baji to govori i načinje drugo pivo.

Baji eksira svoje pivo te uzima drugo i pali cigaretu I govori Riku

Baji ksd je to rekao okreće se i gleda Kazukija

Baji eksira svoje pivo te pijan govori riku i kazukiju

Čim je Baji to rekao zagrlio je Kazukija te je krenuo pevati

Baji sav srećan vidi još jedno pivo ispred sebe ali i vidi da nema Rika.Te Baji pogleda u Kazukija ali tu je problem Baji umesto da vidi 1 Kazukija on ih vidi više te mu rece.

Baji zubima trga čep od piva te uzima guc i gleda u Kazukija kako pije te mu Baji sa pijanim osmehom na licu govori.

Baji gleda kroz Kazukija ali je razumeo sta mu je rekao ali Baji je bio u nekom svom svetu te rekao Kazukiju

Baji prvi izlazi iz bara te se saplece i pada te govori

Sa nekoliko obojanih hartija, ušao sam u bar i seo na dogovoreno mesto uoči bitnog sastanka

'Ah, gospodine Yaga! Po vašim parametrima, pripremio sam sledeće komade.'

"Nadam se da jesi, Esau. Moj stil zahteva nešto novo, nešto što niko pre mene nije nosio." - Rekao je starac

'Za vas, samo najbolje. Pripremio sam ovo za sad, većina su najbolji komadi iz mog ličnog notesa.'

Ispred njega, poredjao bih nekoliko 'prototipa' u vidu crteža, skica. Svaka unikatna, nikad vidjena. Gospodin Yaga je klimao glavnom, bio je tracionalniji lik, te nije baš dobro shvatio moju viziju koju je on zapravo zamislio.

Pogled mu je pokušavao zamaskirati nelagodnost, gadjenje, ali sam bio dovoljno vešt da pročitam.

'Ja sam hteo neš-'

Samo sam ustao sa stola. Bio sam spreman da čoveka uvućem u tlo bara i da ga zemlja proguta uz pomoć jednog sand coffina. Čovek koji nije video moju viziju, nije ni bio čovek za mene.

Kako je video da odlazim, rekao je

'Ali Es-'

Prekinula ga je moja ruka, koja je ispruženim dlanom pokazivala da me ne zanima. Nek priča te priče nekome drugome, ja sam mu izašao u susret, a on nek se na dalje snalazi sa drugim krojačem.

'Naša saradnja ovde prestaje, dovidjenja.'

Izlazim iz bara.

Nakon uspešne transakcije, umem i ja da se počastim kad tad. Ušao sam u bar, već su me znali, najskuplji rum pa nek se zavrti ringišpil. Prošetao bih se do separea u ćošku, kad je bal nek je bal, i čekao bih svoje isčekivano piće, ma šta piće, čitavu flašu

'Flaaaša konobar!'

Dreknuo bih, malo bi mi puko glas, al razumeli su oni mene.

'A valja se ponekad.'

Rekao sam nepoznatom, ali lepo obučenom momku. Visilo mu je dugme jedno pola metra dole sa sakoa, al bože moj. Imao je ukusa, al je i dalje bio slep za neke detalje. Pokretom ruke nagovestio bih mu da je mesto slobodno

'Taman da je podelim sa novim prijateljem!'

'Esau. Esau Armani'

Izgovorio bih to pun sebe, kao da sam upravo osvojio čitav svet a ne načeo novcijatu flašu najskupljeg ruma (ipak je bar pomalo seljački, nije bog zna koliko skup al opet). A sad, zašto sam ga ja uopšte ovde zvao. Nije bilo samo da bi mu se nahvalio imenom, već i da bih mu pokazao svoje veštine. Ipak, nije delovao kao mamin skin kojeg sve dočeka oprano, osušeno, opeglano i ušiveno.

Dlan svoj bih sakrio iza krila sakoa, što bi propratio blag zvuk cepanja nečega. Ispružio sam ruku i uhvatio sam te za konac dugmeta koje je već daleko otpalo, te povukao ka sebi. Čitavih nekoliko sekundi je prošlo, a sad, umesto trulog, izlizanog drvenog dugmeta, našao se metalik srebrni emblem moga klana u vidu dugmeta.

'Još bolje izgleda nego što sam zamislio'

Rekao bih na skroz novi Shoheiev imidž. U isto vreme je izgledao isto, al drugačije.

'Dugme smatraj kao mali znak pažnje. Predstavlja simbol prestiža. Kao i ovo'

Pokazao bih na svoju dugmad, koji su se redjali ko stonoga.

'Dugmad - Armani!'

Potom pokazao bih košulju

'Košulja - Armani!'

Okrenuo bih mu ledja, gde bi na poledjini moje zadnjice u predelu kaiša pisao - dobro si pogodio

'ARMANI!!'

Malo mi je falilo da skinem pantalone i da mu pokažem male simbolčiće ušivene u svilene bokserice. Valjda je do sad skontao poentu. Svakako, simbol mog klana nisu nosili samo članovi (Dragan Šnicla i ja jedini živi ostali), nego i naše mušterije, koje u većini slučajeva nisu živeli po hideoutovima već u uglednim državama, gradovima, selima.