Skrivena pećina

Čekao je i čekao, strpljivo. Miris ribe koja se peče je odjeknuo manjom prostorijom i uzdigao se do njegovih nozdrva koja su zadovoljno ustanovila da je riba bila dovoljno pečena. Bio je spreman da je zagrize i on iz svoje meditacije otvori oči i odloži kamen sa vatre na kom je riba, sada već pečena, ležala. Odlomio je parče, približio ustima i zagrizao je, ukus je bio lep.

Nije žurio. Riba je ispala bolje neko što je i očekivao. Ono improvizovano koplje ga je izgleda dobro i poslužilo. Dok je jeo ribu prisećao se kako je učio da peca, znajući da će mu takva vrsta hobija možda prerasti u neki stil života. Tako se i ostvarilo. Kao neko ko je upoznat sa osnovama pecanja on je uspeo da sebi obezbedi vodu i hranu ma gde god da se nalazi.

Pojeo je ribu. U trenutku kao da je osetio u sebi neki vid blaženstva. Uprkos tome, tom blaženstvu koje mu je pružalo zadovoljstvo, nije smeo da mu se prepusti, jer iako pecar morao je da često bude na oprezu, držao je gard i u situacijama kada je potpuno sam. A i te situacije mogu biti sumnjive, jer kada čovek pomisli da je sam uvek se može desiti da nije, što je kobno po život.

Kada je pojeo ribu on dohvati svoju čuturu u kojoj je bila skladištena voda. Iako su postojali predeli pećine gde voda dopire, on je uzimao vodu van pećine, na neki čist izvor. Zahvatio bi vodu čuturom i napunio bi je do vrha, malo niže od čepa, kako mu se ne bi rasipala. Uzeo je čuturu i navrnuo je malo da okvasi grlo i pročisti ukus ribe. Voda je bila osvežavajuće hladna.

Popio je vodu. Zatvorio je čuturu i odložio je unutar prostora koji je bio izgrađen za spavanje. U čuturi je ostalo još vode, ostavio je namerno da je ima i za kasnije kada ponovo ožedni. Proračunato je odlučio koliko mu je potrebno hrane i vode za jedan dan, tim proračunima se i vodio uspešno do sada. Razmišljao je da li izaći malo na sveži vazduh.

Čutura je uveliko bila prazna. Onaj ostatak vode koji mu je ostao je odavno već popio i oseća kako mu žeđ za vodom ponovo dolazi. Vatra je i dalje gorela, bilo je toplo u prostoriji. On uze onu čuturu, podiže se i izađe iz pećine. Nadomak pećine je reka strujila. On priđe vodi i dohvati je u dlan skupivši malu količinu vode da proveri da li je voda prljava ili nije.

Nakon generalne provere kvaliteta vode i njene pitkosti, on zahvati vodu i malo po malo napuni svoju čuturu. Potom se spustio do površine vode i umio se par puta da osveži lice svoje. Peškiri mu nisu bili potrebni, na otvorenom se sve brzo suši, a kada je vatra u blizini onda još brže.

Napunjenu čuturu je približio sebi i zakačio je za sebe. Osmotrio je okolinu na nekoliko minuta da vidi da li se opasnost neka približava ili ne. Sve je bilo mirno, jedina stvar koja je divljala je bio nemirni vetar koji je nosio i obarao lišće, i talasao njegovu dugu, crnu kosu. Gledao je u daljini, u toj neprekidnoj šumi koja se protezala ko zna koliko.

Glad ga još uvek nije sustigla. Ona riba koju je ulovio je bila sasvim dovoljna za skoro ceo dan. Bilo je trenutaka kada nije okusio ništa po par dana, pa je na glad odavno već navikao. Zato je planirao šta će sutra sebi za obrok da spremi. Naravno opet je ribu izabrao. Kao neko ko je pecar i pritom lutalica uvek je morao da planira unapred čeka i koliko će da ima i koliko će mu biti potrebno.

Okrenuo je leđa reci i krenuo je ka pećini da se vrati unutra. Ušao je unutra i kretao se do one, nekada mračne, a sada vatrom osvetljene prostorije gde je položio svoje stvari. Ušao je u svoju prostoriju i odložio čuturu u predeo koji je načinjen za spavanje. U tom delu pećine je bilo jako toplo pa se nije isuviše približavao vatri, spustio se na improvizujući krevet i legao je, gledajući u osvetljenu pećinu, razmišljajući ko zna o čemu.

Probudio se. Otvorio je oči u istom položaju u kojem je i legao. Spavanje i san je takođe doveo pod disciplinu kojih se držao kao pijan plota. Tokom noći se znao par puta buditi i da malo ispije svoju vodu iz čuture koju je držao blizu sebe. Podigao se i zahvati sada već praznu čuturu. Morao je opet izaći i da je dopuni.

Vatra je bila pri kraju pa je ugasio. Kada se ugasila vatra on odbaci one cepanice koje su dogorele i baci ostatke u nekom uglu gde je bila rupa. Tu je odlagao svu vrstu đubreta. Izašao je napolje i otide do reke gde je ponovo ispitao koliko je voda čista i napunio je po ko zna koji put svoju čuturu. Poneo je i torbu u koju je odlagao ono što ulovi za obrok, spremao se da upeca i neku ribu, a za to mu je potrebna dodatna oprema kao i bolje mesto.

Krenuo je putem pećine koja je bila na par kilometara udaljenosti od njega. Nakon pešačenja od nekih dvadesetk minuta on stiže na mesto gde se pećina nalazila. Zastao je na tren, osmotrio okolinu, osetio vetar koji je duvao, prišao je reci i tu se umio. Nakon par minuta on udje u pećinu.

Pećina ga je ponovo dočekala tamna i ćutljiva. Tek po koji kap vode bi padao sa vlažnih mesta gde se vlaga znala skupljati. Zvuk kapanja je nekada znao odjekivati pre nego što se izgubi u vetru čiji zvuk je nadjačavao zvuk kapljica. Nekada kada je jako hladno, pogotovo zimi, vetar bi znao da protutnji kroz prvi deo pećine. Zato se nije ulogoravao na otvorenom prostoru unutrašnjosti, nego je gledao uglove i omanje prostorije koje su ga mogle štiti od snažnog fijukanja.

Položio je svoje stvari, načinio je svoj improvizujući krevet i odložio čuturu pored istog. Izašao je iz prostorije i ode u prolaz koji se mogao iz njegove prostorije videti. Tu je ostalo oko dvadesetak cepanica koje je koristio za potpalu vatre. Uzeo je nekoliko i vratio se u svoj kutak pećine. Razmišljao je o tome kako bi bilo najbolje da nabavi još drveta i iseče ih.

Vatru je ubrzo zapalio svojim veštinama, imao je kod sebe sve potrebne sastojke da vatru upali. Nekada je razmisljao kako je lakše onima sa Katon tehnikama koje sa lakoćom pale vatru. A sada, ni najmanje ga to nije brinulo kada se usavršio u svojim, jednom od više, hobija.
Uzeo je onog zeca i sa manjim nožem mu je odrao kožu i otkostio ga dobro. Uzeo je težak kamen ravan ko daska. Na njega je postavio sve što treba pre samog prženja i na kraju postavio raskomadanog zeca.
Meditirao je sve dok zec nije bio pečen. Uzeo je polako i pojeo je celu zečetinu, ukus je bio lep. Onda je uzeo onu čuturu i popi vodu. Ostavio je nešto vode i za kasnije.

U jednom trenutku se probudi. Pružio je svoju ruku i dohvatio je onu čuturu iz koje je pio vodu. Otvorio je prislonio usnama i ispio je ostatak. Voda je imala sada nekako bajatiji ukus pa je morao da ode i da dopuni svoju čuturu.

Krenuo je ka izlazu iz pećine. Kada je izašao on je hodao sve do rečnog kraja gde je uzeo svoju opremljenu čuturu. Otvorio je i potopio je u hladnu reku. Voda se slivala i sakupljala u čuturu. A onda je izvadio, zatvorio, opasao se njom i krenuo je nazad u pećinu.

Ušao je u pećinu. Kretao se kao i uvek ka jedinom izvoru svetlosti, njegove vatre koja je osvetljavala prostoriju u kojoj je obitavao. Došao je tamo, bilo je toplo. Izvadio je svoju čuturu i ispio malo sveže vode da osveži grlo hladnom, svežom vodom, koja je davala fin kontrast toplini.

Kada je popio vodu, on potom zatvori čuturu i odloži je na isto mesto koje je za nju već od početka pripremio, uz krevet na kom je spavao. Vatra je gorela, pucketala je u vazduhu. Seo je pored vatre i meditirao neko vreme. Prošlo je nekoliko minuta.

Voda ga je svežila iznutra, ukus je bio drugačiji od one ustajale vode koja je ostala preko noći da stoji. Vatra ga je osvetljavala a toplina vatre mu je milovala lice dok su njegove oči bile zatvorene. Meditirao je i dalje, još nekih petnaestak minuta, onda lagano otvori oči.