Vetar lagano mazi po licu dok se približavaš Shoheijevom skrivenom domu u mirnom delu sela. Kuća je skrivena među gustim granama velikog stabla, delujući gotovo neprimetno u prirodnom okruženju. Šum lišća pod stopalima prigušuje zvuke, čineći atmosferu gotovo nestvarnom. Vrata kuće su drvena, sa starinskim zatvaračem koji lagano škripi pri otvaranju. Unutrašnjost odiše mirnošću, a svetlost sramežljivo prolazi kroz raznobojne zavese, stvarajući igru senki po podu.



U jednom delu glavne prostorije je niski sto prekriven starinskim pergamentima, a pored njega se nalazi mapa sela, prekrivena označenim mestima i detaljima koje Shohei detaljno proučava. U uglovima sobe nalaze se različite vrste oružja, od katana do raznih ninja alatki, svi pažljivo očišćeni i postavljeni s preciznošću.

S leve strane se nalazi niska polica s knjigama koje sežu od poda do plafona, ljubav prema literaturi očigledna je i u trenucima kada nije posvećen obuci. Na književnoj polici nalazi se nekoliko svezaka posvećenih borilačkim veštinama i strategijama.

Prostorija ima miris svežih biljaka i tamjana, što doprinosi atmosferi smirenosti. U jednom ćošku sobe, nalazi se mala fontana sa tekućom vodom koja stvara umirujući zvuk. Na prozorskom oknu stoje male bonsai biljke, koje Shohei pažljivo održava, simbolizujući snagu i spokoj. Pod je prekriven tamamijem kako bi on sa veoma retkim ali potencijalnim gostom mogao sjediti na istom nivou bez da bilo ko oseća nadmoćnost!

Ova kuća je mesto gde se sreću prošlost, sadašnjost i budućnost ovog misterioznog shinobija.

Jutarnji sati ovog obicnog dana ispunjenog zadatim aktivnostima kroz koje je svaki dan prolazi su protekli kao vetar, lagani povetarac sve je islo svojim tokom. Od jutarnje gimnastike do mentalnog razgibavanja, malo po malo aktivnosti su se zavrsavale u regularnom i optimalnom vremnu za njegove standarde.

Ali kao sto svaki obrok ne moze da bude isti tako su se u zadnjih par dana pocele desavati na prvu veoma neobicne ali i veoma glupe situacije u kojima je on iako nije zeleo morao ucestvovati. Bilo je negde oko podneva, trenutno je bio u citanju neke od svojih knjiga po 2. ili 3. put kada kao iz vedra neba neko ili nesto prekida njegov zen momenat u koje je uneo citavo svoje bice dok je citao jednu od knjiga vezanih za "hand to hand" borbe.

OTVORI!!! - se začulo ispred vrata u momentima poslje jakog udarca koji je bio tu negde da razvali ova zatvorena vrata. Kosa na glavi mu se podigla kao da je elektricitet od tok udraca usao u negovo telo i svaka dlaka mu se najezila. Nije voleo neocekivane posetitelje a pogotovo one koji nisu marili za osnovni nivo bontona.

Posto ocigledno ova osoba ispred vrata poseduje manji nivo inteligencije od tebe dozvoli mi da resim ovo pa da nastavimo sa opustajucom i relaksirajucom atmosferom - rekao je u svojoj glavi gledajuci u male bonsai biljke koje su stajale pored jednog od prozora.

"Izvoli, sta si, koga si trebao?" - uzviknuo je dok je polako zakljucavao vrata jer je bio jedna od onih osoba koja uvek voli biti 3 do 4 poteza ispred protivnika na sahovskoj tabli - "Ako trazis prenociste, mesta nema! Ako si gladna, tek posle idem u nabavku! Ako si zedan, cesma se pokvarila! A ako je bilo sta drugo ne mogu ti pomoci!" - dodao je Shohei u nadi da ce osoba ipred negovih vrata odustati.

Nakon nekog veoma cudnog odgovora kojeg je dobio sa druge strane nije zeleo vise da ulazi u dublju konverzaciju sa shinobiem koji je stajao ispred njegovih vrata. Nije imao vremena za peglanje i caskanje u nedogled.

U momentu je osetio kako se temperatura dize sto je bilo veoma cudno, ne bi trebalo da bude tako osim ako to nije neka vestina od sinobia koji je stajao ispred. Kako bi izbegao vecu katastrofu povukao se malo od vrata i tisim, veoma delikatnim tonom izgovorio - "Ne znam koga ovde trazis? Nisam rasplozen za bilo kakvo kockanje, mozda nekom drugom prilikom! Ugodan ostatak dana ti zelim."

Potom se okrenuo i sjeo na suprotnu stranu svoje kuce i uzeo lulu koju je koristio samo u stresnim situacijama, zapalio je i uzivao u aromi i dimu koji je proizvodila.

Shohei se budi u znoju, veoma naglo i veoma drcno. Nije mogao da podnese konstantan pritisak koji je sa vremena na vreme dolazio u negove snove. Zasto ti? Zasto to nisam mogao biti ja? - pitao se svakog jutra dok je bio pod tusem onako sasvim opustenog tela ali preteskog srca. Jutro je protelko sasvim normalno, nista specijalno, opet ispunjeno aktivnostima koje je on veoma metodicno isplanirao.

Oko podne se sprema, kao da je vec obavio vecinu stvari koje je trebao. Pregleda da li je sve na svome mestu i zbog urednosti i zbog potencijalnih provalnika kada se vrati. Mozda sretnem onu osobu koja je bila ispred mojih vrata negde u selu? pitao se i razmisljao dok se spremao u svoju klasicnu odecu. Dok je vezao kravatu razmislio je gdje prvo da krene, mozda bar, mozda neka hrana da pocastim svoj zeludac nekad koji je vecinu vremena bio na konstantnom rezimu ishrane.


Uzeo je svoj kaput, zatvorio sve prozore, potom vrata i uputio se u dnevne avanture koje su ga sledile....

Shohei je sedeći za niskim stolom, pažljivo proučavao stare pergamente koji su bili prekriveni sitnim detaljima o selu. Mirna atmosfera u kući je samo povremeno bila prekidana škripanjem vrata prilikom vetra koji povremeno ulazi. U blizini stola, na podu, ležala je rasprostrta mapa sela. Shohei je pratio svaku konturu, svako brdo i svaku reku, pritom proveravajući beleške koje je napravio. Na trenutke bi zastao, duboko u mislima, kao da je pokušavao proniknuti u tajne koje su se krijele iza svake linije na papiru.

Shohei je sedeo za šahovskim stolom, a pred njim je bila prazna tabla. Bez protivnika, igrao je sam protiv sebe, a svaki potez je planirao pažljivo birati kako bi razvio svoje razmišljanje o ambicioznosti i postizanju jačine.

"Kada si sam svoj protivnik, ambicija postaje lični izazov", naratirao je sam sebi dok je postavljao figure na tablu. "Kako postaviti svoje ciljeve tako da budu izazovni, ali dostižni? Kao šahovske figure, ambicija mora biti postavljena na pravim mestima."

Dok je pomerao figure prema napred, Shohei je razmišljao o postizanju ličnog uspeha. Svaka figura je bila životna odluka a svaki potez životna stepenica koju treba preći. "Svaki potez je prilika da se razvijam, da rastem", govorio je sebi. "Ali, kao u šahu, potrebno je predvideti moguće poteze, razmišljati unapred i imati jasnu strategiju."

Dok je postavljao svoje "protivničke" figure, Shohei je uočavao izazove koje sam sebi postavlja. Kao da je pravio balans između jave i sna. "Ambicija ne sme biti preterana ili nedovoljna", razmišljao je. "Svaki potez mora biti promišljen. Postavljanje ciljeva i koraci ka njihovom ostvarivanju trebaju biti usklađeni."

U sredini igre, kao moment prosvetlenja ili izlazak žarkog sunca nakon kiše Shohei je shvatao da je sam protiv sebe najveći izazov. "Ambicija je poput večne partije sa samim sobom", govoreći smirivao je svoje misli. "Ali, u tom izazovu nalazi se prilika za lični rast i jačanje. Svaki potez je korak ka sopstvenom usavršavanju."

Na kraju partije koju je igrao sam protiv sebe, Shohei je shvatio vrednost balansa između ambicije i razumnosti. "Samo kroz pažljivo postavljanje svojih unutrašnjih ciljeva i strategija možemo postići pravu ravnotežu", zaključio je dok je završavao igru. Potom je spakovao sve figure na svoje mesto i odlucio da pređe na čitanje neke od knjiga koje su bile složene veoma blizu stola za šah.

Shohei je sedeo u mirnom kutku svoje kuće, okružen zidovima sa starim oružjem, zatvoren u svet svojih misli. Bio je čovek metodičnih navika, svaki korak pažljivo planiran, svaka odluka doneta nakon detaljnog promišljanja. Kroz prozor je dopiralo blago svetlo meseca, dodirujući stranice otvorenih knjiga koje su bile raspoređene po stolu.

Dok je listao stare tekstove o shinobi veštinama, Shohei je razmišljao o lestvici uspeha u svetu shinobia. Za njega, svaki korak na toj lestvici je trebao biti pažljivo osmišljen. Bio je svestan važnosti uspinjanja, ali je shvatao da brzina nije ključ. Bilo je potrebno vreme, trud i doslednost kako bi se postigao vrh.

Uzima pauzu od čitanja i pridružuje se svojim bonsai biljkama.

Posmatra ih s pažnjom dok ih zaliva, pažljivo održavajući njihovu ravnotežu. Upoređuje svoj pristup brigom o biljkama sa svojim putem ka vrhu shinobi lestvice. "Svaki detalj je važan," govoreo je dok ih je zalevao. "Slično kao što svaki korak ka uspehu zahteva pažnju i posvećenost."

Nakon zalivanja, Shohei se okreće oružju koje je pažljivo postavljeno na stolu.

Počinje sa brisanjem prašine s njega, ne dozvoljavajući ni najmanjoj nepravilnosti da mu promakne. Svaka komponenta oružja bila je deo njegove veštine, a brisanje prašine simbolizovalo je očuvanje perfekcije.

Dok je brišao oružje, Shohei je razmišljao o izazovima koje donosi penjanje na lestvici shinobia. "Svaki trenutak je prilika za učenje," mislio je. "Bilo da je to borba, obuka ili samo svakodnevne obaveze, svaki trenutak doprinosi mom napretku."

Vraća se svojim knjigama, zaronjen u svet drevnih tekstova i strategija. Za Shoheia, svaki dan bio je nova prilika da usavrši svoje veštine, a svaki korak na lestvici bio je korak ka ličnom usavršavanju. Svestan je da je put dug i zahtevan, ali upravo u tom izazovu pronalazi svoju motivaciju. Spreman da se posveti svakom aspektu svog života, Shohei je bio shinobi čija se snaga kretala u korak s njegovom metodičnom prirodom.

Dok je razmišljao o svom životnom putu i svetu shinobia, Shohei je odlučio da posveti trenutak održavanju svoje kuće. Uzeo je krpu i počeo s čišćenjem prostorije. Svaki ugao, svaka površina bila je predmet njegove pažnje. "Red i čistoća su osnova stabilnosti," mislio je te rekao sam sebi dok je to radio "Slično kao i u shinobi veštinama, gde svaki detalj može napraviti razliku."

Zatim se obratio prema prozoru koji je primetio da pušta malo jači vetar jer su očigledno neki šarafi popustili. Odlučio je popraviti prozor i malo ga uredi, pažljivo pridržavajući svaki deo dok ga skida sa baglama te ponovno postavlja. "Stabilnost u domu odražava stabilnost u životu," razmišljao je. "Kao shinobi, moram ojačati svoje temelje pre nego što krenem napred."

Nakon što je završio s popravkom prozora, Shohei je odlučio pripremiti jedno ukusno jelo. Uzeo je sveže namirnice i sa pažnjom ih pripremao. Kuvanje je za njega bilo još jedna veština koja zahteva preciznost i fokus. "Balans u svemu što radim je ključ," mislio je dok je pažljivo dozirao začine. "Slično kao što se borim u shinobi svetu, trebam pravilno i u pravo vreme i mesto dozirati svoje napore."

Dok je miris hrane ispunjavao kuću, Shohei je završio objed s osećajem zadovoljstva. Svestan je da svaki aspekt njegovog života doprinosi njegovom napretku na lestvici shinobia. Njegova metodičnost nije se ogledala samo u borbama, već i u svakodnevnim aktivnostima koje su oblikovale njegov karakter. Spreman da se posveti svakom segmentu svog života, Shohei je bio shinobi čija je snaga proizlazila iz pažljivog balansa između metodičnosti i borbenog duha.

Shohei je uživao u miru svog doma, udubljen u tišinu koja je obavijala prostoriju. Samo je šuštanje peska pod njegovim prstima razbijalo tišinu. Osećao je koji je nosio vetar u selu, kako se harmonično meša sa zemljanom notom kuće, stvarajući gotovo mističnu atmosferu. Njegove ruke su pažljivo oblikovale pesak, svaki pokret bio je poput neme melodije koja je odjekivala u prostoru, stvarajući umetničko delo pod njegovim prstima.

Dok je oblikovao žensku skulpturu, Shohei je bio prožet prisustvom svoje sestre bliznakinje, Emiko, koja je preminula dok su bili deca. Sećanja na srećne trenutke provedene zajedno bila su duboko usađena u njegovoj duši, kao dragoceni biseri u pesku vremena. Pesak koji je oblikovao postao je most koji ga je povezivao sa svojom prošlošću, svaki dodir podsećao ga je na njihove igre i smeh koji su delili. Osjećao je kako se prisustvo Emiko provlači kroz svaki pokret njegovih prstiju, donoseći toplinu i suptilnu tugu koja je ostala urezana u njegovo srce. U svakom delu skulpture, Shohei je oslikavao ne samo svoju veštinu, već i ljubav i sećanje prema sestri koja je zauvek ostala deo njega.

Njegove ruke su s ljubavlju oblikovale figuru koja je nežno podsećala na Emiko. Dok je stvarao, Shohei je osećao kako pesak postaje živ pod njegovim prstima, kao da je Emikina duša privremeno ozarila svet svojim prisustvom u njegovom stvaralaštvu.

Svaki oblik i reljef na skulpturi bio je poput priče koja je prenosila uspomene na njihove igre iz detinjstva, šapćući o trenucima sreće i bezbrižnosti koje su delili. Lice figure odražavalo je toplinu Emikinog osmeha.

Dok je Shohei pažljivo oblikovao skulpturu, osećao je kako Emiko ponovno postaje prisutna u njegovom životu, makar na trenutak. Bio je to magičan trenutak transcendentne povezanosti između stvarnosti i uspomena, gde je pesak postao suptilni most između svetova. U njegovim rukama, pesak nije bio samo materijal za oblikovanje, već je postao kanal kroz koji je ljubav iz prošlosti prožimala sadašnjost.

Kada je skulptura bila konačno gotova, Shohei je pažljivo posmatrao stvorenje koje je oživelo pod njegovim rukama. Bio je to nežan podsjetnik na Emiko, na njenu prisutnost koja je i dalje živela u njegovom srcu i u umetničkom izrazu koji je stvorio. Njegove oči su bile zaljubljene u svaki detalj, u svaki izrezan oblik koji je odražavao ne samo njegovu veštinu, već i dubinu ljubavi prema sestri koja je otišla prerano.

Shohei je s pažnjom postavio akvarijum na čist i stabilan sto u dnevnoj sobi. Bio je odlučan da sve bude savršeno za njegove nove vodene prijatelje koji su trebala ubiti malo monotonije u njegovom domu u kojem je sam živio. Prvo je pažljivo sipao vodu u akvarijum, pazeći da je temperatura optimalna za ribe koje je odabrao.

Nakon što je postavio akvarijum, Shohei je dodao sitne ukrase i kamenčiće na dno kako bi stvorio prirodno okruženje. Pažljivo je rasporedio biljke koje će ne samo pružiti lep estetski dodatak, već će i služiti kao sklonište za ribe. Kada je završio s postavljanjem osnovnog okruženja, pažljivo je prilagodio svetlo tako da pruža dovoljno svetlosti, ali ne previše.

Nakon što je akvarijum bio postavljen, Shohei je veoma metodično dodavao ribe jednu po jednu. Bio je oprezan da ih polako pušta u vodu, promatrajući kako istražuju svoj novi dom. Uživao je u raznobojnim šarama riba koje su plivale oko kamenčića i biljaka, stvarajući predivan prizor.

Dok je sedeo ispred svog akvarijuma, Shohei je osećao mir i spokoj. Bio je srećan što je odlučio uneti ovo malo čuda prirode u svoj dom. Ponekad se opuštao se gledajući svoje ribe kako mirno plivaju u svom malom carstvu. S vremenom, akvarijum je postao ne samo ukras u njegovom domu, već i mesto gde je pronalazio tišinu i opuštanje.

"Trebao sam ovo i ranije da nabavim..."

Govorio je sam sebi dok je sa vremena na vreme posmatrao citav ekosistem akvarijuma dok je citao jednu od svojih knjiga. Razmisljao je da li ima mozda neka specifična ili egzotična vrsta koji bu mogao dodati u svoj akvarijum ili možda čak ako se bude selio da napravi novi....

Shohei je zakoračio u svoju prostranu kuću, udahnuvši miris svježeg drveta i mira koji je uvijek vladao njegovim domom. Njegova kuća, mjesto gdje je pronalazio inspiraciju i smiraj duše, čekala je da bude oblikovana novim umjetničkim dodacima koje je nedavno nabavio. Bio je sam u svom domu, ali to mu nije smetalo - naprotiv, to mu je pružalo prostor za izražavanje vlastite estetike.

U rukama je nosio paletu boja i različite četkice, spreman da dodirne svoj dom s umjetničkim čarolijama. Prvo je odlučio urediti dnevni boravak. Na jednom zidu postavio je apstraktnu sliku koja je odavao dojam pokreta i dinamike. Boje su se stapanje poput plesa na platnu, odražavajući Shoheijevu želju za slobodom i izrazom.

Dok je pažljivo postavljao sliku, primijetio je kako svjetlo ulazi kroz prozor i dodiruje umjetničko djelo, stvarajući igru sjena i svjetla. Nasmiješio se zadovoljno, osjećajući da je uspio uhvatiti duh svoje umjetnosti. Nakon što je završio s dnevnim boravkom, Shohei se uputio prema svojoj radnoj sobi.

Odlučio je postaviti skulpturu koja je izazivala promišljanje. Skladna kombinacija metalnih oblika stvarala je dojam ravnoteže i harmonije, savršeno se uklapajući s tonovima zidova. Kako bi dodatno istaknuo skulpturu, postavio je male jednobojne mirisne sveće koje su stvarale zagonetne sjene na podu.

Odlučio je postaviti skulpturu koja je izazivala promišljanje. Skladna kombinacija metalnih oblika stvarala je dojam ravnoteže i harmonije, savršeno se uklapajući s tonovima zidova. Kako bi dodatno istaknuo skulpturu, postavio je male jednobojne mirisne sveće koje su stvarale zagonetne sjene na podu.

Dok je završavao s radnom sobom, Shohei je odlučio posvetiti posebnu pažnju svojoj spavaćoj sobi. Postavio je veliko platno s prikazom zalaska sunca, stvarajući atmosferu opuštanja i mira. Osvježio je posteljinu i dodao nekoliko mekih jastuka koji su stvarali ugodan kontrast s bojama na zidu.

Sada je Shohei stajao usred svog preuređenog doma, promatrajući svaki detalj s ponosom. Njegova kuća postala je živa galerija njegovih emocija i inspiracija, mjesto gdje je umjetnost odražavala njegov unutarnji svijet. Sada, kad je završio s uređenjem, mogao je uživati u svojoj privatnoj oazi koja je odjekivala s osobnim pečatom kreativnosti i ljubavi prema umjetnosti.

Shohei je započeo svoje jutro sa knjigom koja mu je bila omiljena - duboko filozofskim delom koje ga je podsticalo na razmišljanje. Sedenje pored prozora, sa toplim sunčevim zracima koji prolaze kroz zavese, uronio je u svet misli i ideja koje su se širile između redova. Razmišljao je o konceptima slobode, ljubavi i smisla života, dopuštajući da ga reči vode na duboko putovanje uma. Nakon što je zadovoljio svoj um filozofskim razmatranjima, Shohei je osetio poziv iz kuhinje jer su mu creva počela lagano da kvrče.

Shohei je stajao ispred šporeta, pokušavajući ravnomerno naseckati povrće za omlet. U tom trenutku, osećao je iznenadni ubod na prstu koji je prouzrokovao nekoliko kapljica krvi. Odmah je prekinuo s seckanjem i pogledao ranu na prstu, a crvena kapljica je počela kliziti niz njegovu kožu. Osetivši miris svoje krvi, Shohei je osećao kako mu se puls ubrzava. Bio je obuzet čudnom mešavinom osećanja - uzbuđenja i neke vrste neobjašnjive radosti. To ga je podsećalo na trenutke ludila koji su se ponekad pojavljivali u njegovom životu od onog dana kada je izgubio ono najdragocenije.

Umesto da odmah pritisne papirnatu maramicu i stavi flaster na ranu, Shohei je nekako zastao, gledajući kapljice krvi kako se šire. U tom trenutku je osetio neku čudnu euforiju, kao da je otkrio tajanstvenu dimenziju između stvarnosti i njegove sopstvene svesti.

Povukao se nazad, sada s osmehom na licu, dok su mu misli počele lutati u neobičnim pravcima. Osećao se živim na način koji nije mogao racionalno objasniti. Mozaični uzorci na pločicama kuhinje postali su mu fascinantni. A miris hrane i pića koje je pravio uz mirisnu notu krvi su postali veoma interesantni za njegova čula.

"Ovo mi se nije desilo veoma dugo...zanimljivo..." - rekao je sam sebi dok je svatio šta se dešava.

Svestan svoje neobične reakcije, Shohei se polako vratio realnosti. Prvo je zatvorio ranu i završio pripremu doručka. Bio je svestan da je ovaj trenutak bio prolazan, ali da ovakve stavri mora malo kontrolirati. Tako je, sa svojim omletom na tanjiru, Shohei seo za sto sa smeškom na licu, spremnošću za dan koji će sigurno biti neobičan i nezaboravan.

Tada, s naglim trzajem, Shohei se probudio. Znoj mu je bio na čelu, a srce je kucalo brže nego ikad. Disao je duboko, pokušavajući se osloboditi utiska noćne more koja ga je držala u svojim kandžama. Shvatio je da je to samo san, ali osećaj straha i tuge ostao je sa njim, ostavljajući ga s nelagodom dok je ponovno uranjao u stvarni svet.

"Posle ovakve noćne more stvarno mi treba svježeg zraka..." - govorio je sam sebi dok je doručkovao i pripremao se za svoje dnevne aktivnosti koje je generalno malo slabije pripremio za današnji dan.

U tom momentu na prozoru kroz zavesu na okvir sleće mala ptica koja ima omot i mali papirić svezan na svoju levu kandžu. Shohei je uzima te potom odmotava i čita kako je neka skupina pod nazivom "Kageboshi Ronin" zauzela neko selo čistom silom.

"Opet misija na koju idem sam...doduše svako društvo bi mi sada smetalo." - rekao je dok se pakovao i spremao da krene.

Istraživajući i ono malo informacija koje su mu bile dostupne shvatio je da ide u region koji je bio poznat po toj nekoj "Paklenoj rijeci". Van te informacije imao je napomenu da su iako manjeg ranka nego on sam dosta spretni jer imaju istrenirane i iskombinovane napadate kao jedinica.

"Hmmm samo me zanima da li će popadati kao i oni reketari sa prošle misije?!" - izgovorio je na glas dok je pakovao svoju torbu te potom zatvorio i zaključao kuću te izašao.

Konačno je stigao kući. Umoran i znojan veoma, što od misije toliko ako ne i više od putovanja koje je prešao. Veoma sporog i umornog hoda se dovukao do toaleta gdje se oprao i krenuo umjesto u kuhinlju direktno u spavaću sobi bez ikakvog razmišljanja.

"Dosta od mene, poželio sam svoj krevet i svoj mir!" - rekao je Shohei iako se osjećao veoma ispunjeno i zadovoljno zbog dobrog čina koji je uradio za koji je također bio i plaćen, spojiti dobro sa korisnim.

Prošla je veoma dosadna sedmica od posljedne misije. Nije bilo nekih bitnih i zanimljivih dešavanja u njegovom životu. Jutro trenutnog dana je počelo također veoma monotono iako je sunce bilo vani, taj odmori i nedostatak neke vrste akcije je falilo da malo upale i ubrzaju krv u njegovim venama. To se u jednom momentu promjenilo jer se na njegovom prozoru kao da gleda flashback od prošle sedmice pojavljuje mali orao koji ima smotuljak na svojim kandžama na kojem je poslje otvaranja pisalo ono što je najviše očekivao.

"Pa konačno više, dosadila mi je ova monotonija maksimalno!"

Izgovorio je čitajući detalje misije, nakon čega se spremio i svoj ranac te nakon zatvaranja svih prozora i zaključavanja vrata krenuo na put ka određenoj lokaciji.

"Huh al me smorila ova zadnja misija malo je reći!"

Gledao je u svoj netaknuti dom koji je bio malo prašnjav ali je i dalje imao onaj miris sigurnosti i spokoja na koji je on navikao. Sjeo je na fotelju i dok je razmišlja od čega prvo da počne sa čišćenjem sjetio se da bi trebao nešto i spremiti kao mali vid dobrodošlice ljudima koje je pozvao da mu se pridruže na predstojećoj misiji. Bolje i brže je izvadio iz kuhinje par aromatičnih svijeća koje je upalio u dnevnom boravku sobe kako bi intenzivirao miris kuće.

"Valjda imaju oči pa će znati prepoznati gdje se nalazim, mislim da sam korektno opisao gdje treba da dođu!"  uvjeravao je sam sebe dok je brisao prašinu sa polica, potom sa bodeža i na kraju sa akvarijuma. Nakon toga je uzeo da složi knjige i pomjeri ih sa vidokruga jer nije bio baš raspoložen da objašnjava kakvo štivo voli da čita.