Yanushima Šuma

U ovoj šetnji osećam se kao da sam deo nečeg većeg, povezan s prirodom i univerzumom na način koji reči ne mogu opisati. Gubitak pojma o vremenu nije samo fizički osećaj, već i duhovno oslobađanje. Svaki trenutak postaje večnost, a svaki korak vodi ka dubljem razumevanju sebe i sveta oko mene.

Izgubio sam se, izgleda. Odlično... Sad moram pronaći neki orijentir u blizini. Ipak, bio sam najbolji iz geografije u mom razredu! Da vidimo... Mahovina raste na severnoj strani, ili možda južnoj? U ovom trenutku, geografija mi je manje bitna. Snaći ću se!

Ova situacija podseća na životne putanje. Koliko puta se osećamo izgubljeno, pokušavajući da se oslonimo na znanje i logiku, a ipak, pravo snalaženje dolazi iz unutrašnje mudrosti? Ponekad, orijentiri koje tražimo nisu u spoljnjem svetu, već u nama samima. Svaka zabluda i svaki pogrešan korak deo su putovanja ka dubljem razumevanju sebe.

Možda je istinska veština života u sposobnosti da se prilagodimo i pronađemo put čak i kada su svi znaci nejasni. Kada prestanemo da se oslanjamo na spoljne reference i oslušnemo unutrašnji kompas, otkrićemo da je putovanje samo po sebi cilj. Gubitak u fizičkom prostoru može biti prilika za pronalaženje duhovne staze koju nismo ni znali da tražimo.

Ovo iskustvo podseća me na cikličnost života. Koliko puta nam se čini da se vrtimo u krug, da smo zarobljeni u obrascima koji se stalno ponavljaju? Možda je to način na koji univerzum testira našu izdržljivost i spremnost da se suočimo sa izazovima. Šuma, sa svojim ponavljajućim pejzažima, može biti metafora za unutrašnje prepreke koje stalno izranjaju.

Suočavanje s ovom prividnom beskonačnošću nije samo fizički izazov, već i mentalni i duhovni. Možda nas sama šuma uči strpljenju i ustrajnosti, podsećajući nas da prave promene dolaze iznutra. Kada prihvatimo ponavljanja kao deo našeg putovanja, otkrićemo da svaki krug nosi sa sobom novu lekciju i priliku za rast.

Nadam se da neću morati da provedem noć u ovoj dosadnoj šumi.
*ljutito šutiram mali kamenčić ispred sebe i pitam se*
Da li da uzmem mali odmor? Ma neka, dok ja odmorim, noć će pasti, a ako zaspim, ko zna šta će se desiti. Nisam očekivao da je šuma zapravo ovako velika. Nadam se da se bližim kraju... Već jako dugo hodam, još od jutros, i kraj se ne nazire.

Ovo me podseća na trenutke u životu kada se čini da naši napori ne vode nikuda, kada se suočavamo sa beskrajnim izazovima bez nagrade na vidiku. Koliko često osećamo iskušenje da se zaustavimo, da odustanemo, jer ne vidimo svetlo na kraju tunela? Možda je prava lekcija u ovim trenucima učenja da prihvatimo neizvesnost i nastavimo dalje, uprkos sumnjama.

Šuma, sa svojom beskonačnošću, predstavlja životne prepreke koje testiraju našu odlučnost i izdržljivost. Kroz neprestano koračanje, čak i kada se čini besmisleno, otkrivamo unutrašnju snagu i sposobnost da se suočimo sa nepoznatim. Možda je istina da cilj nije uvek jasan, ali svako putovanje ima svoju svrhu, čak i ako je ona skrivena u trenutku.

Noć je pala, a ja i dalje koračam...
UUUH! Ne mogu da verujem da je šuma ovako velika...
*Dok sam hodao još par minuta, ugledao sam drugačiji prizor.*
Čekaj malo, mislim da vidim izlaz! Ćorak... Mislio sam da je izlaz, ali to je samo deo šume pun drveća sa tanko rozim laticama...

Ovo mi deluje na trenutke kada nam se čini da smo na pragu rešenja ili cilja, samo da bismo shvatili da smo još uvek usred putovanja. Svaki novi prizor, ma koliko bio zavaravajući, nosi sa sobom lepotu i nove uvide. Roze latice na drveću predstavljaju neočekivane darove koje pronalazimo čak i u trenucima razočaranja.

Dok koračam kroz ovu beskrajnu šumu, prepoznajem da čak i zablude nose sa sobom lekcije. Svaki korak, svaka lažna nada, deo su veće slike koja se polako otkriva. Kroz te trenutke, učimo da vrednujemo putovanje samo po sebi, jer upravo u njemu otkrivamo skrivene lepote koje nam pomažu da rastemo i napredujemo. Možda nije važno stići do kraja, već naučiti da cenim svaki korak i da je svaki trenutak deo veće avanture

Prošlo je nekoliko vremena od kad smo Susetsu i ja krenuli od guste krvave šume ali smo napokon stigli i došetali do ovog predivnog i očaravajućeg mjesta.
Mada dok smo stojali tu i čekali moglo smo primjetiti da naš domaćin malo kasni što bi ljudi rekli. Ali svejedno čekao sam zajedno sa Susetsuom tu dok su mi ruke bile u leđima.
"Trebalo bi da dođe uskoro...nadam se da nemaš ništa protiv čekanja."

Pogledao sam u Susetsua nakon što je izrekao to neko svoje predstavljanje,zatim sam zatvorio oči na sekundu i naslonio se na drvo.
"Drago mi je da se već počinjete slagati...",rekao sam dok sam krijuške gledao u oko iza Susetsua,očigledno je Ryona bila iznenađena, dotom i nekako je i moja krivica jer joj nisam ništa javio prethodno. Ali onda sam mu se okrenuo da mu odgovorim na tu drugu stvar što je rekao.
"Da...moja greška. Izvini zbog toga gospodine luksuzni.",rekao sam sarkastično...kao da čovjek nije sijao od kako se stilizovao.
"Iskreno ja mislim da izgledaš sasvim šarmantno pred gospođom Ryonom, sa time što i sam izgledaš ko neka cura...",pogledao sam u Ryona nakon toga.
"Inače,oprosti mi što sam doveo nepozvanog gosta. Nadam se da ti ne smeta. Nekako sam...ga samo našao u divljini kako luta tražeći svoje imanje.,zatim sam joj joj prišao i šapnuo.
"Momak je malo zaboravan...nemoj mu škoditi."

Video kako je naka mala živuljka izašla iz Ryoninog prsluka. Nedugo zatim začuo je reči malde gospođice i podigao je svoju desnu obrvu kao znak sablažnjavanja. "Nisam znao da su žene alkoholičari." Rekao je u sebi Susestu. Nisam očekivao to od dame poput tebe Ryona, obično je alkohol rezevisan za drtine poput Rikuta. Za tebe je neko blaže piće poput čaja ili vina. Rekao je Susetsu Ryoni. Zatim je pogledao u nebo i rekao. Ja sam rado za piće, posebno sad kad sam u društvu tako lepe dame.  Rekao je Sustesu, bilo mu je dosadno u zadnjih par dana pa je morao malo da se glupira.

Čuo sam Susetsov ne potreban komentar,momak se bsaš nešto sad probudio izgleda.
"Poštedi se tih muka Susetsu.,poznajem ovog lika manje od dana a već me malo nervira.
Shvatio sam da moram odgoviriti na Ryonino pitanje te sam popravio šešir i zatvorio oči,polko sam otvorio usta i rekao:"Iskreno ja sam za piće isto...".
Sa razlogom sam izabrao piće, nisam htio puno da zezam Ryonu a inisam bio puno gladan. Sad sa samo čekao odgovor.

Samo od jednom, kao naručen perfektan kroše je pao na Susetsuovu facu. Osetio se bes koji je Ryona ispoljavala prema mladom Sakaiu. Izvrsna snaga, za jednu damu. Malo se nasmejao. Čuo je reči Ryone kako je rekla da već ima nekog i idmah je popustio sa daljim akcijama. Khm, treba li pomoć Ryona? Ne mari za udarac, ja sam malo preterao. Nadao se da će to biti dovoljno za izvinjenje. Pogledao je u Rikuta i rekao. Očemol da pomognemo Ryoni.

"Ahhhh....?",gledam ovo dvoje kako se međusobno svađaju i ne mogu da pomislim da nisam nešto pogrešno uradio u svom životu, možda je otac bio u pravu...trebao sam ja na fakultet za medicinske ninje.
Susetsuovo pitanje me je trglo iz moje mašte te sam pogledao nazad u njega.
"Meni je svejedno...",rekao sam usporeno,razmišljajući o svojim sljedećim riječima:"ali da nemaš ti možda posla nekog..".
Zatim sam pogledao nazad u Ryonu koja se polako smirivala,ali sam mogao osjetiti tu ivicu agresije koja je i dalje bila u njenim riječima..zbpg čega me je prošla baš velika jeza...veća jeza nego kad sam se suočio protiv Abura i njegovih INTALIGENTNIH NINJUTSU TEHNIKA.
"Mhm,ja sam za. Rado ću ti pomoći Ryona."

Video je da od čekanja nema ništa, prošlo jepuno vremena od kako su Rikuto i Ryona otišli. Malo se uzvrdteo i odlučio je da ode iz ove šume. Ostavio je Rikutu i Ryoni poruku ako se vrate. Ostavio je to parče papira i krenuo je dalje na zadarak za koji se prijavio."Nadam se da će ovo dvoje da shvate moje namere." Pomislio je u sebi Susetsu.

Pogledom sam skrenuo na sad zgužvan papir, izgledalo je kao da Ryona nije bila srećna...mada i razumijem zašto i odakle dolazi. Cura je pripremila svu ovu hranu samo da bi lik kojeg sam ja doveo pobjegao negdje.
"Opušteno....ajde da prvo pročitamo šta je u pism-",Ryona je već počela da pije sake iz frustracije sa Susetsuom,ali ja sam htio da vidim šta piše na papiru.
"Mhm....",pogledao sam u Ryonu a zatim sjeo preko puta nje za stolom:"Pogledaj ovo...",rekao sam i predao joj papirić, zatim počeo da pijem sake.

Pogledao sam u Ryonu dok sam pio sake i izdahnuo.
"Ti me i vjerovatno ne bi pustila da sam rekao ne,zar ne?",polako sam dovršio sake u dva poslednja gutljaja,nakon toga sam ustao i prstom pokazao na nju.

"Shvataš da idemo sa svojim životima u ruci sudbine,ne mogu garantovati da ćemo se oboje izvući živi ako odemo.",ali čuvši da je Ryona pouzdana u svoj talenat nisam mogao a da se ne nasmijem,  bila je bolja osoba nego ja....nisam htio da pokažem tu negodicu i strah za smrti koju sam i dalje imao u sebi.
"Ja sam za...hoću da postanem jači, hoću da se kockam sa sudbinom...možda je i Gekko tamo."
Čekao sam Ryonu da završi dok sam držao njenu torbu u ruci.

Nasmijao sam se na Ryonine riječi,njena čakra od ranije sada je bila ispunjena hrabrošću i samopouzdanjem...ni ivica straha u njoj,veoma čista čakra. Polako sam stavio torbu na sto i okrenuo se ka njoj.
"Hm...Susetsu kaže da je misija locirana u zemlji šume, ili ne..radije mjesto gdje ćemo dobiti misiju je u zemlji šume.",pogledao sam oko sebe a zatim oko skrenuo ka istoku...istok.
"Krećemo se ka istoku..tamo su vjerovatno svi ostali.",polako sam krenuo hodati zajedno sa Ryonom.

"Da vidimo šta možemo..."

Toplota oko njegovih čula je dolazila nazad, polako su njegove misli postajale sve jače i jače. Trenutci bola, trnci, potom opekline su osjecaji koji su se rotirali po njegovim čulima. Divus je dolazio sebi ali je i tako polako imao osjećaj da tone u duboki san, jer je pred njim bila beskonačna tama u svim pravcima, ali nije bila hladna i oštra kao pustinja u kojoj su pronašli Jasaku iz nekog razloga. To je ustvari bilo ono čega se sjetio, zadnja vizija i zadnje misli su bili o njegovom prvom ali ogromnom životnom neuspjehu. Čuo je kako njegovo srce kuca i pumpa krv ponovo kroz njegove arterije. Malo jači odor krvi je bio prisutan u zraku ali on i dalje nije vidio šta je u pitanju. Kada su trnci po njegovom tijelu prestali skupio je momenat snage da opipa oko sebe gdje se nalazi. Primjetio je na dodir da je u pitanju zemlja ali na duži dodir shvatio je da je nek tip sanduka. Zatim kao iz vedra neba dreknuo sa svim atomima snage koje je imao i počeo da polako pridiže svoj abdomen.

Aaaaa pa šta je ovo, hiljadu mu gromova!

Sada već svjestan da je živ ali bez očiju prodrao se u nadi da će ga neko čuti. Nije znao da li su mladi shinobiji koje je poveo sa sobom i dalje živi. Također u njegovim mislima je sada bio veliki upitnik, ko je tačno izvadio njegove oči, ali go kod da je bolje da bude spreman na duži monolog ako ga ikad pronađe.

Tišinu ove lokacije i crvkut ptica je prekinuo tih i isprekidan glas, na prvi pogled nije prepoznao ko je pa mu je onda sinulo da je to jedna od osoba koje je poveo sa sobom na misiju u kojoj je doživio svoj do sada najveći poraz. Na trenutak se i on trznuo, potom je opipao i svoju glavu i shvatio da je jedno oko samo nateklo dok drugo nije bilo postojano tu. Malo je škiljio na ono podbuhlo oko i kao kroz maglu da je vidio figuru neke osobe i neko šarenilo oko nje malo dalje od sanduka, ali također i dodatni sanduk koji se nalazio pored njega.

Ma kakvi, samo ti se čini.... zatim je zastao, blagi osmjeh se pojavio na licu jer je bio svjestan da nije mrtav Opusti se Ryona, ne vidim baš dobro ali mislim da si to ti??

Zatim je blago počeo da izlazi iz sanduka do zemlje, dok se pridržavao za stranice kako se ne bi totalno obrušio.

Mlada kunoichi koju je Divus poveo zajedno sa drugim mladim shinobijem je zvučala u isto vrijeme razdragano ali opet veoma uplašeno. Dobro mu je došla mala pomoć pri pokretanju svoga tijela ponovno. Gledao je polako oko sebe dok se jedno oko blago otvaralo ali slika i dalje veoma zamagljena. Nije još vidio kristalno čisto gdje se nalaze ali je po nekoj njegovoj predpostavci u pitanju bila neka šuma. Saslušao je šta mu govori, definitivno mu je prijao neki glas da razbije tišinu i monotoniju u kojoj se nalazio pre nekoliko momenata.

Ma kakva dezinfekcija, samo malo vode da isperem ovo oko.....Nego onda predpostavljam da si ti odgovorna za rupu u mojoj glavi gdje se nalazilo Sharingan oko?! ....  a i ovo krzno mi fali oko vrata na plaštu.

Osjetio je da je oko njegovo vrata bilo lakše jer očigledno nije bilo crnog krzna na njegovom okovratniku. Stajao je mirno bez naglih pokreta čekajući odgovor od Ryone.

Gledao je direktno u Ryonino oko sa svojim jednim okom koje je koliko toliko funkcionisalo. Slušao je dok se objašnjava i na momente je izgledao kao da pokušava da kaže da nije ništa uradila, ali eto morala je pa je uradila. I dalje onako prljav od transporta i dalje je čekao da mu doda vodu jer je na njeno prvo pitanje prije nego je održala monolog samo klimnuo glavom. Nakon što je završila, tišina je nastala sa njegove strane. Nije ništa govorio samo je gledao u njenom pravcu, pa je potom laganim pokretom glave i gestikulacijom face, pokazao prema drugom sanduku koji je bio pored njegovog u iščekivanju da i za to dobije objašnjenje, jer je i dalje bilo par rupa u njegovom sjećanju.

Čitavo vrijeme dok je govorila njegovo tijelo je bilo bez i jedne trunke pokreta, bio je fiksiran svim svojim čulima a najviše sluhom na ono što će dalje izgovoriti.

Brzim pokretom ruke je zamahnuo u pravcu njene figure da uzme malu flašicu sa vodom koju je držala, zatim je zabacio svoju glavu i počeo da polako lije vodu malo po malo u svoje oko i da ga polako ali sigurno otvara. Malo ga je peckalo ali izgleda je funkcionisalo sasvim normalno jer je nakon nekoliko trenutaka ona magla kroz koju je gledao počela da nestaje, samim tim vidio je sve oko sebe što se nalazilo kristalno jasno.

Uhhhh fino godi ova hladna voda. Hvala ti mnogo Ryona!

Zatim je ustao blago se naklonio u znak zahvalnosti, potom se sagnuo da zategne svoju opremu počevši od čizmi pa nadalje prema gore. Dok je popravljao i zatezao sitnice na sebi pomno je slušao Ryonu kako mu koliko toliko detaljno objašnjava situaciju i ono sve što se dogodilo prije par dana kada su se susreli sa Jasakom Fujinom. Nije imao neke veće reakcije kada bi pogledao Rikutovo mrtvo tijelo i kada ga je ona spominjala, jer nije nešto ni imao neke povezanosti sa njih dvoje ali je vidio da oni imaju međusobno, i da su proputovali dosta toga dok je ona počela da ispušta suze svaki put kada spomene njegovo ime. Zatim kada je završila prišao je bliže, stavio ruku na rame i veoma blagim tonalitetom izgovorio.

Vidi iskren da ti budem ne znam kako je izgubiti nekoga tako bitnog, jer sam čitav život čuvao samo sebe i nisam niti imao niti želio nekog da čuvam, ali vidim da ti je značio...Suze ti neće pomoći da Rikuta vratiš, nego budi jaka i sposobna za njega. Za bolje sutra kada ti budeš odgovorna kao što sam bio ja sa vas dvoje nemoj dozvoliti da ti se ovako nešto desi. I memoriju na Rikuta drži uvijek blizu srca tako ti je najbolje.

Zatim je zastao na momenat odmaknuo se i dao joj prostora da razmisli, sjeo je na jedan od panjeva pored zemljanih kovčega i pregledao svoj ranac da provjeri šta mu tačno fali.

Kada se malo smiriš, dodaj mi to što si sa mene i iz mene uzela. A što se njega tiče pomoći ću ako ti neštoi treba.

Potom je gledao u pravcu Rikutovog leša u iščekivanju na njen sljedeći korak.

Divus je pomno pratio sve što radi, njene pokrete i slično. Vratio je crno krzno oko svoga plašta a potom malu boćicu sa očima zapakovao u svoj ranac, nije ga baš to brinulo trenutno jer je osjetio da sasvim normalno i dovoljno vidi i sa svojim jednim okom, i da ono nije imalo nekih većih oštećenja osim te male šljive koja je očigledno bila rezultat razbacivanja njegovog tijela dok je bilo onesvješćeno. Kao da je se malo zbunila kada je tražio svoje stvari nazad ali u tome nije vidio nikakvu malignu namjeru nego je očito bio ovo njen prvi susret sa mrtvim lešom i na njenu nesreću to je bio leš nekoga sa kim je očigledno imala veoma dobar odnos. Dok je okrenula da bere cvijeće koje joj je ispalo iz ruku, Divus je odlučio da malo pripomogne oko pravljenja rupe. Makar je toliko mogao učiti jer ih je ipak on poveo na misiju sa sobom. U trenutcima kada je brala cvijeće sa poda Divus je laganim tonalitetom samo upozorio da se ne okreće naglo unazad.

Pazi samo na tren, sad ću ti napraviti grob za Rikuta pa ga možeš i odma ukopati!

#card1090
Oblik Kocke

Zatim je pokretima svoje ruke napravio kocku koja je bila do pola u zemlji, te nakon malo blaže eksplozije i dima napravio je rupu 2 metra duboku i dugačku  kao i 1 metar široku. Sve što se nalazilo na površini, nisko rastinje, mali panj je nestalo u trenu, kao i zemlja koja se tu nalazila i sada se ukazala čista rupa kao da je iskopana koristeći alate za preciznosti.

Izvoli, eto sada možeš da ubaciš to cvijeće i odaš mu počast kako misliš da treba i da zaslužuje.

Bez neke prevelike emocije ali sa dozom poštovanja slušao je šta izgovara kunoichi koja je već po ko zna koji put bila u suzama, Divus nije volio da se ponavlja pa je i samim tim zanemario tu sitnicu. Onaj grob koji je bio namjenjen za njega odnosno sanduk od zemlje je raznjeo također uz samoj eksploziji. Sačekao je da obavi sve što je željela da uradi, bez nekog specijalnog govora sagnuo se, uzeo šaku zemlje u svoju ruku, smrvio je i onda laganim pokretom zasuo po zemlji. To je bio njegov neki znak poštovanja i respekta za mrtve, ništa više od toga.

Naravno nemoj da brineš, neće niko njegove gene uzimati sad kad je 2 metra pod zemljom. A svega ostalog što se tiče....želim ti svu sreću dalje, možda se ponovo nekad putevi presretnu u ovom ninja svetu, nikad ne znaš šta nosi novi dan.

Zatim se i Divus počeo lagano pakovati da odluči gdje će dalje da nastavi svoje pustolovine nakon što je povratio koliko toliko svoju snagu.