Luka Maglovite zemlje

#card1406
Kreiram strukturu od  leda i u nju ložim 40 čakre. (4 puta po 150)
Ova struktura ima 600 healtha i brani me od tvog napada.
Nakon tvog napada struktura i dalje stoji sa 340 healtha.

#card1418
Stvaram i bacam ledene šiljke,ponovo ložim max 30 čakre i koristim onaj ice stack koji sam dobio od Yuki pasivne kada sam napravio strukturu i dodajem je u napad što joj daje dodatnih 200 dmg-a napad daje ukupno 800 dmg-a ako te pogodi(što vrv hoće zato što si botara teška)

Izbjegni ovo idiote!

Tomohiro je stajao na pristaništu luke Maglovite Zemlje, gde gusta magla obavija sve oko sebe, skrivajući horizonte i stvarajući zlokobnu atmosferu. Luka je bila poznata po svojoj misterioznosti i nepredvidivosti, sa maglom koja je delovala kao da skriva mračne tajne. Zvukovi su bili prigušeni, a mirisi mora i soli mešali su se sa vlagom koja je prožimala vazduh.

Dok je prolazio pored starih skladišta i napuštenih brodova, Tomohiro je pažljivo tražio tragove minerala. Njegovo iskustvo i znanje o kristalima vodili su ga kroz maglovite ulice i dokove, gde je svaki kamen i svaka stena mogli skrivati vredne kristale.

Pele je kročio na tlo Luke maglovite zemlje, a hladan vetar mu je prolazio kroz kosti. Tišina je bila gotovo opipljiva, prekidana samo šumom talasa koji su udarali o stari, zarđali most. Pogledao je oko sebe, upijajući prizor. Magla je obavijala mesto, a miris truleži i zaborava ispunjavao vazduh. Na trenutak, osećao je težinu prošlosti. Svaka senka koja se kretala u magli delovala je kao duhovi onih koji su nekada koračali ovim mestom. Pitanje se nametnulo: šta se ovde zaista dogodilo? Osetio je uzbuđenje u stomaku, željan da istraži.

Pele se popio na stari most, metal je škripao pod njegovim nogama. Ispod njega, talasi su se sudarali s kamenjem, stvarajući mračne melodije. Pogledao je u daljinu, gde se horizont stapao s maglom, a sve je izgledalo nestvarno. Svaki deo mosta bio je prekriven rđom, kao da se bori protiv propadanja. Osetio je jezu, ali nije se povukao. „Koje tajne skrivaš?“ pomislio je, pretražujući svaki deo pogleda. Magla je obavijala krajolik, stvarajući osećaj misterije i opasnosti. Odjednom, čuo je tihi šaptao vetar koji je nosio priče zaboravljenih duša.

Pele se spustio s mosta, šetajući uz obalu. Svaki korak je bio oprezan, kao da je tlo pod njim ispod njega. Magla se skupljala, stvarajući iluziju da se sve kreće. Pogledao je prema napred, gde su stari drveni čamci ležali napola potopljeni. Njihova pojave su izgledale kao uspavani čuvari prošlosti. „Šta se ovde desilo?“ ponovo se zapitao, osećajući da ga misterija privlači. Okrenuo se prema obali, gde su tamni obronci izgledali kao oči koje ga posmatraju. Tišina je bila opasna, ali i privlačna, kao magnet koji ga vuče dublje u nepoznato.

Dok je tumarao, Pele je naišao na staru olupinu broda. Gvožđe je bilo zarđalo, a drvo je trulilo. Osećao je hladan zrak kako prolazi kroz rupe u trupu. U tom trenutku, prošlost ga je obavila. „Kakve se priče kriju u ovim zidovima?“ pomislio je, oslanjajući se na olupinu. Osetio je potrebu da dodirne drvo, kao da će ga povezati s onim koji je nekada plovio ovim vodama. Svaka čestica ovog mesta pričala je priču o izgubljenim snovima i tajnama. Dok je osluškivao tišinu, činilo se da magla šapće. Bilo je vreme da krene dalje.

Pele je odlučio da napusti luku, srce mu je kucalo od uzbuđenja i straha. Gledajući u maglu koja se polako podizala, osetio je kako ga vuče napred, u nepoznato. „Sve što sam video, nosiću sa sobom“, pomislio je, dok se okretao prema mostu. Napustio je olupinu i krenuo ka izlazu, svaka stopa lagano klizila kroz tihu maglu. Ispod njega, voda je šumila, kao da se oprašta s njim. Sa svakim korakom, osećao je da se distancira od prošlosti, spreman da istraži nove horizonte. Luka je ostala za njim, ali se njene senke vraćale u mislima.