Hyu Kafic

Yashin je prolazio pored kafića smeštenog na zauzetom delu sela. Kafić, na uglu zgrade s pet spratova, bio je lako uočljiv prolaznicima. Sa svojim crvenim zidovima, izdvajao se iz okoline. Nalazio se na prvom spratu, omogućavajući lak pristup svima. Yashin je bacio pogled unutra, gde su stolovi i stolice bili uredno raspoređeni, razmišljajući da svrate na osvežavajuće piće.

Yashin je hodao kroz prometne ulice sela, pažljivo osluškujući zvuke trgovaca, razgovora i svakodnevne vreve. Njegov cilj bio je kafic o kojem je čuo mnogo pohvala – mesto gde se ljudi okupljaju da se opuste, popričaju i uživaju u dobroj kafi. Kako je prilazio raskrsnici, ugledao je kafić na uglu bloka, deo visoke zgrade sa pet spratova.Kafić je imao prepoznatljive crvene zidove koji su privlačili poglede prolaznika. Ulazna vrata bila su široka i pozivala su unutra svakoga ko je prolazio. Yashin je lagano otvorio vrata i zakoračio unutra, odmah osećajući toplinu i prijatnu atmosferu mesta.

Unutrašnjost kafića bila je ugodna, sa stolovima i stolicama uredno raspoređenim po prostoru. Zidovi su bili obojeni duboko crvenom bojom, stvarajući osećaj udobnosti i intimnosti. Osvetljenje je bilo prigušeno, sa svetiljkama koje su davale mekano, toplo svetlo, idealno za opuštanje nakon napornog dana.Yashin je izabrao sto u uglu, odakle je mogao posmatrati ceo prostor. U kafiću je bilo nekoliko grupa ljudi – neki su razgovarali tiho, dok su drugi uživali u miru i čitali knjige ili radili na laptopima. Atmosfera je bila prijateljska i opuštena, kao stvorena za bežanje od svakodnevnog stresa.

Konobarica mu je brzo prišla s osmehom. „Dobar dan, šta biste želeli da naručite?“ upitala je ljubazno.„Jednu crnu kafu, molim,“ odgovorio je Yashin, vraćajući joj osmeh. „I, možda, neki kolač ako imate.“Konobarica je klimnula glavom i otišla da pripremi narudžbu. Yashin je zatim izvadio malu svesku iz džepa i počeo beležiti svoja zapažanja o mestu. Bio je fasciniran kako je jedan jednostavan kafić mogao stvoriti tako prijatnu atmosferu i postati mesto okupljanja za različite ljude.

Dok je čekao svoju narudžbu, Yashin je primetio detalje koje bi možda drugima promakli. Na zidovima su visile fotografije i umetnički radovi lokalnih umetnika, dodajući još jedan sloj topline i zajedništva. Muzika koja je svirala u pozadini bila je lagana, nenametljiva, savršeno uklopljena u ambijent.Konobarica je ubrzo donela njegovu kafu i kolač. Miris sveže skuvane kafe ispunio je njegov prostor, a prvi gutljaj bio je upravo ono što mu je trebalo. Kolač je bio savršeno pečen, sladak, ali ne previše, savršen dodatak njegovoj kafi.

Konobar prilazi Bajiju s osmijehom i pita ga: Dobar dan! Što ćeš popiti danas? Baji s blagim smiješkom odgovara: Mogu li dobiti svježe cijeđenu naranču? Konobar klimne glavom, očito zadovoljan neobičnim, ali osvježavajućim odabirom. Naravno, odmah donosim odgovori prije nego što nestane u smjeru kuhinje. Baji se opusti, znajući da je odabrao pravu stvar za današnji dan.

Konobar prilazi s posluženjem i postavlja svježe cijeđenu naranču pred Bajija s neutralnim izrazom lica. Evo vaše naranče, izgovori mirno, ne pokazujući poseban entuzijazam. Baji promatra voćnu poslasticu, a zatim s blagim izrazom zahvalnosti odgovara:
Hvala vam. Dobro, a možete li mi donijeti račun? Konobar kimne bez riječi i odlazi po račun, dok Baji ostaje sjediti, osjećajući se donekle zadovoljno zbog osvježavajućeg pića, ali istovremeno svjestan hladnog tona u usluzi.

Nakon što sam položio chunin ispit, osećao sam potrebu da proslavim ovaj važan trenutak. Uputio sam se ka kafiću koji se nalazio na uglu jedne prometne ulice vidljiv svakom prolazniku. Kafić je bio smešten u možda najvećoj zgradi samog sela.

Ušao sam unutra i odmah primetio prijatnu atmosferu. Zidovi su bili obojeni u crveno, stvarajući topao i gostoljubiv ambijent. Stolovi i stolice bili su uredno raspoređeni, a kafić je bio ispunjen žamorom ljudi koji su uživali u svojim pićima i razgovorima.

Seo sam za jedan od slobodnih stolova i ubrzo je prišao konobar. "Šta mogu da vam donesem?" upitao je ljubazno.

"Dupli viski, molim vas," odgovorio sam, osećajući kako se napetost dana polako povlači.

Dok sam čekao narudžbinu, osvrnuo sam se oko sebe, posmatrajući prolaznike kroz prozor i uživajući u atmosferi kafića. Bila je to savršena prilika da se opustim i razmislim o svemu što se dogodilo. Kroz prozor sam mogao videti ljude kako prolaze ulicama, užurbani i zaokupljeni svojim svakodnevnim poslovima.

Konobar se ubrzo vratio sa mojim pićem. Na stolu je stajala i čaša viskija, moj jedini porok koji sam često uživao u posebnim prilikama poput ove. Osećaj topline dok sam držao čašu u ruci dopunjavao je atmosferu opuštanja i zadovoljstva. Prvi gutljaj viskija je doneo poznati osjećaj smirenosti.

Dok sam sedeo u kafiću, misli su mi lutale ka budućim izazovima i prilikama koje me čekaju kao chunina. Znao sam da me čeka mnogo posla, ali bio sam spreman za sve što dolazi. Bio je to novi početak, a ja sam bio odlučan da dam sve od sebe kako bih ispunio svoje ciljeve i doprineti uspostavljanju pravde i mira u svetu.

Uz osmeh na licu, nastavio sam da uživam u svom piću, znajući da sam na pravom putu.

Nakon pete čaše viskija, osećao sam toplinu u stomaku i opuštanje u mišićima. Pogledao sam na sat i shvatio da je već vreme da krenem kući. Polako sam ustao sa stolice, zahvalio konobaru za uslugu i pozdravio se sa ostalim gostima koji su još uživali.

Izlazeći iz kafića, noćni vazduh je bio svež i prijatan. Miris prolećne noći me je okruživao dok sam se lagano kretao ulicom prema svojoj kući. Misli su mi i dalje bile okupirane budućim izazovima kao chuninu. Znao sam da će biti mnogo posla, ali sam bio spreman za sve što dolazi. Odlučnost da ispunim svoje ciljeve i doprinesem uspostavljanju pravde i mira bila je jača nego ikada.

Dok sam se približavao svojoj kući, osmeh na licu je ostao prisutan. Ovaj dan, sa svojim iskušenjima i trijumfima, bio je samo još jedan korak na mom putu. Sa svakim korakom, osećao sam kako se približavam ostvarenju svojih snova.

Koračajući užurbanim ulicama sela, vratio sam se u kafić na uglu, mesto koje sam već nekoliko puta posetio. Njegova pozicija na prvom spratu uvek me privuče, a crveni zidovi postali su poznati orijentir. Kada sam otvorio vrata, hladan povetarac sa ulice je pomogao da se osvežim. Bez mnogo razmišljanja, ušao sam unutra, tražeći malo mira u poznatom okruženju koje mi je pružalo osećaj dobrodošlice i sigurnosti.

Unutrašnjost kafića nije se promenila – drveni stolovi i stolice bili su uredno raspoređeni, a poznata prijatna atmosfera ispunjavala je prostor. Svuda oko mene čuo sam šum razgovora i smeha, dok su se zrakovi sunca provukli kroz prozore i obasjavali crvene zidove. Zauzeo sam svoje omiljeno mesto blizu prozora, odakle sam imao pogled na ulicu i na prolaznike koji su se kretali svojim putem, uživajući u trenutku mira pre nego što nastavim s obavezama.

Konobarica me brzo primetila i prišla da uzme narudžbinu. Prepoznao sam je iz prethodnih poseta, a ona je uzvratila osmehom, kao da zna koliko mi znači ovaj trenutak opuštanja. Dok je odlazila da pripremi moju kafu, osvrnuo sam se po kafiću, primetivši male detalje koji su ga činili posebnim. Osećao sam se kao kod kuće, što je dodatno pojačalo moj osećaj udobnosti i zadovoljstva.

Dok sam čekao na kafu, osvrnuo sam se po kafiću i primetio razne detalje koji su doprinosili njegovom šarmu. Iako je bio zauzet, atmosfera je bila tiha i opuštajuća, što je bilo savršeno za trenutni odmor. Bilo je nešto utešno u rutini dolaska ovde – mesto je postalo svojevrsna oaza u svakodnevnom haosu. Kada je kafa stigla, podigao sam šoljicu i uživao u njenom poznatom ukusu, dok sam razmišljao o predstojećim zadacima.

Nakon što sam popio kafu, još jednom sam pogledao kroz prozor, gledajući kako prolaznici žure svojim putem. Osećao sam da je vreme da krenem dalje. Platio sam račun i ustao od stola, osećajući se osveženo i spremno za nove izazove. Izašao sam iz kafića s osećajem zadovoljstva, znajući da će me ovaj kutak uvek čekati kada god budem želeo da se na kratko isključim iz spoljnog sveta i pronađem trenutak spokojstva.

Nakon što sam shvatio da u Kageovoj kancelariji nema nikoga, odlučio sam da promenim pravac i odem do Hyu Kafića. U ovo doba dana, kafić je bio prepun kao i obično. Zvuci razgovora, smeh i miris sveže pripremljenog čaja ispunjavali su prostor. Gledao sam oko sebe, tražeći slobodno mesto, ali svi stolovi su bili zauzeti.

Uočio sam jednog čoveka koji je sedeo sam za stolom, izgledao je zamišljeno, kao da je potpuno odsutan u svojim mislima. Prišao sam mu polako, osećajući težinu trenutka.

"Da li je slobodno?" pitao sam ga, gestikulirajući prema stolici preko puta.

I dok ja razmisljam o svom dosadnom zivotu neko me pita:
Je li slobodno?
I ja kazem : Jeste jeste
Misli mse u sebi: top, dobra prilika da steknem nekog prijatelja.
Pruzim mu ruku i predstavim se : Ja sam Akina , drago mi je.
Novi sam u selu .

Pružio sam mu ruku, stegnuvši je čvrsto, a zatim izvukao stolicu i seo naspram njega. "Yasgar," rekao sam, dozvolivši trenutak pauze pre nastavka. "Drago mi je, Akina. Dobrodošao u Selo Skriveno u Vodopadu." Dok sam se nameštao na stolici, primetio sam živahnu atmosferu oko nas. Kafić je bio ispunjen žamorom i smehom, a miris svežeg čaja i kafe ispunjavao je prostor.

"Ovde je uvek prometno u ovo doba dana," započeo sam razgovor, blago se osmehujući. "Šta te dovodi u ovo selo?" Gledao sam ga pažljivo, želeći da saznam više o novom poznanstvu.

Dok smo razmenjivali rukovanje, primetio sam da Akina izbegava direktno odgovaranje na pitanje o razlozima njegovog dolaska u selo. Možda je to bila samo slučajnost, ili možda pokušava da sačuva nešto za sebe. Shvatio sam da ću morati biti strpljiv i da ću ovaj razgovor iskoristiti da saznam više o njemu na možda malo suptilniji način.

"Zanimljivo," rekoh, dok sam posmatrao kako konobar dolazi s narudžbinom. "Nadam se da ćeš uživati u kafiću kao i ja. Ja ću šolju čaja." rekao sam konobaru koji je čekao moju porudžbinu.

Obratio sam se Akini, tražeći da nastavim razgovor: "Ako nije tajna, odakle si poreklom? Šta te dovelo baš ovde?" Dok sam čekao da me usluže skinuo sam svoj šešir i okačio na praznu stolicu desno od mene.

Odgovorio sam Yasgaru:
To ne znam ni ja ,odgajao me je jedan seljak koji me je nasao pored kaldrme, bio sam tek rodjen, odgajao me je do moje trinaeste godine dok nije umro , imao je nesto stoke i dok je cuvao srce ga je okinulo , bio je u poznim godinama i bio je samac , nekako sam ga sahranio i od tog dana lutam od sela do sela ,nisam vise mogao dojadio mi je takav zivot i ovdje sam napravio malu kolibu i sam sam tu dje jesam .

Primetio sam tugu u njegovom glasu dok je pričao o svom životu, ili mi se bar tako učinilo. Bilo kako bilo tema je postajala sumorna. Konobar se vratio s mojim čajem, nežno postavljajući šolju ispred mene. Osetio sam potrebu da promenim atmosferu, bar na trenutak.

"To je zaista težak put kojim si prošao," rekao sam, spuštajući pogled na šolju pre nego što sam podigao pogled ka njemu. "Ali sada si ovde, i to je važno. Zaslužuješ malo olakšanja nakon svega toga."

Podigao sam šolju s čajem i lagano otpuhnuo paru pre nego što sam srknuo gutljaj. "Šta kažeš da te častim nečim jačim? Ako ti prija, naručićemo nešto žestoko da podignemo raspoloženje, a imam i povoda da častim." Pružio sam mu osmeh, nadajući se da će prihvatiti moju ponudu i da ćemo moći nastaviti razgovor u pozitivnijem tonu.

Nasmejao sam se na njegov odgovor. "Razumem te potpuno. Nema potrebe da se forsiramo, svakako ne želim da završimo u nekoj nevolji."

Dok sam lagano vrtio šolju čaja u rukama, odlučio sam da mu otkrijem malo više o sebi. "U shinobi svetu sam već neko vreme, skoro godinu ili dve ovde u Selo Skriveno u Vodopadu. Pre toga sam lutao i tragao za svojim putem, baš kao i ti."

Pogledao sam ga preko ruba šolje, a zatim nastavio. "Kad nisam na misijama ili treninzima, volim da pišem haiku poeziju. Utišava mi um, daje mi neku vrstu mira." Zastao sam na trenutak, puštajući ga da obradi ono što sam rekao. "Svako od nas ima svoj način da se nosi sa svetom. Nekima pomaže piće, meni pomaže pisanje. A tebi, šta tebi donosi mir?"

Nasmešio sam se dok sam ga slušao kako priča o svojoj radionici i konju. Njegova strast prema kovanju i jahanju bila je očigledna, i bilo mi je drago što sam mogao da čujem nešto što ga istinski ispunjava.

"Iskreno, ne razumem se previše u kovanje katana," priznao sam, lagano spuštajući šolju na sto. "Ali bih voleo da vidim to tvoje delo. Nije to moj stil borbe, ja sam više tip ninje koji se oslanja na ninjutsu, ali poštujem veštinu i preciznost koja ide uz kovanje."

Oslonio sam se na naslon stolice, zamišljeno ga posmatrajući. "Sora, kažeš? Zvuči kao neverovatan konj. Kako je to putovati sa njom? Mora da imate neku posebnu vezu."