Fishing Pond

Mirno, zabačeno jezerce nedaleko od Keona i terena za treniranje. Nije toliko poznato po gradu, ali u uskom krugu iskusnih pecaroša jeste po raznovrsnim ribama koje ovde borave. Dovoljno je udaljeno da se ne čuje čovečja buka, te je prikladno mesto za nekoga ko žudi za malo tišine i mira.

Nakon što sam umalo bio žrtvovan sa onim momkom Taiseijem odlučio sam da poršetam krajem reke. Nadao sam se da ću možda naići na neko mesto na kom mogu da se odmorim od one male avanture. Otišao bih kod Rivlo-a, ali što ne bih malo video i ostatak periferije Keon-a. Došao sam do malog dela jezera u kom je bilo dozvoljeno pecanje. Bacio sam pogled u vodu i video raznolike ribe meni potpuno nepoznate. Seo sam kraj reke i posmatrao okolinu.

Trenirao sam hamon neko vreme tajno na ovom mestu. Beše tiho, bez ikakve smetnje. Društvo su mi bile malene ribice, ptice i po koji stari pecaroš. Naslonjen na drvo, odmarao sam se nakon popodnevnog treninga, dremajući.

...

Nekih pola sata je prošlo, čuo sam lom grančica na nekom rastojanju i tapkanje stopala. Okrenuo bih se, kad ono onaj maskirani lik. Naslonio bih se nazad, podigao ruku, mahajući

"Otkud ti?"

Vratio bih ruke iza glave, gledajući njihajuće krošnje.

Polako sam mu prišao, pokušavajući da izgledam prijateljski zbog našeg prošlog viđanja, koliko god je moguće sa ovom maskom.

"Mirnije od ovoga ne može biti"

Nisam ustajao, nije mi iskreno bilo do toga, spuštenog garda i punih pluća uživao bih u prirodi koja me je okruživala. Hteo sam iskoristiti ovih nekoliko dana koliko imam za preparaciju maksimalno na treniranje i odmor, što mu je ovo mesto pružalo.

"Iskreno nisam očekivao nikoga ovde, mesto je baš baš zabačeno, treniram ovde poslednjih nekoliko dana"

Idalje sam malo po malo okretao glavu gledajući sve detalje ovog mesta. Stvarno ne bi pomislio da se ovako čista priroda nalazi kod ovolikog grada. Bilo je veoma dobro očuvano. Takodja sam obratio pažnju na to da li ga oni ljudi posmatraju čak i ovde.

Stojao sam i čekao da mi odgovori.

"Nisam ni ja očekivao iskreno, najbolje se upoznaš sa sobom kad si u ovakvoj prirodi"

Nisam bio neki vuk samotnjak, uvek mi je prijalo društvo, inače se sigurno ne bi javio maskiranom nego bih iskulirao njegovo prisustvo u potpunosti. Da se nisam registrovao za Rimora sigurno bih traćio svoje vreme negde drugde, ovako sam ga barem malo više cenio i koristio da bi se unapredio.

"Nisam ih vidjao ovih dana, a do ovog mesta me sigurno ne bi pratili"

Okrenuo bih se ka njemu na njegovo malo neobično pitanje, osmehnuo bi se

"Što da ne"

Polako sam se i ja naslonio na isto drvo na koje je i Caesar. Bilo bi glupo da stojim dok razgovaramo, a hteo sam da budem što više prijateljski najstrojen zbog problema koje sam mu napravio.

"Jesam, glavom i bradom!"

Kiselo se nasmejao, i dalje nisam verovao da sam uspeo da se registrujem i da za koji dan idem čak na misiju. Umalo zaboravih da bih trebao zapravo da okupim nekoliko ljudi za to. Nisam ga poznavao toliko dobro al iskreno nisam poznavao dosta ljudi u Keonu, kud pukne nek pukne.

"Nego dal si možda raspoložen da mi se pridružiš na misiji van Keona? Rečeno mi je da mogu da povedem nekoliko ljudi"

Iznenadilo me je da su ga regrutovali a tek je skoro došao u Avorld.

Postavio sam mu par pitanja pošto nisam ništa znao o tim Rimorima i njihovim misijama. Par puta su ih pomenuli u krčmi, ali tamo ne vole puno da pričaju o njima.

"Grazzie"

I dalje nije znao njegovo ime, nit nije znao kako da mu se oglasi. Nisam želeo da ga smaram, naglasio je prošli put nešto da ne želi bla bla.

"Zovu više rimora naravno, te s tim više ljudi"

Vuleta su sigurno zvali, inače da nisu verovatno bih išao sam sa njim. Misija je bila valjda rescue tipa. Nisam imao sve detalje al trebalo je otići nas dosta da povratimo jednom izgubljenog rivera, što nije zvučalo toliko teško, barem ne sa dvadesetak ljude.

"Ko zna kad će se ukazati sledeća prilika, baš to. Iskreno uzbudjen sam, ovih mesec dana što boravim ovde dodje ko karantin"

Kad je rekao da zovu više rimora, setio sam se pisama koje sam pripremio za jake ratnike koji su skoro došli u Avorld. Ako su tako brzo dobili titulu rimora sigurno nisu slabi.

Iz unutrašnjeg džepa svog odela izvadio sam 2 potpuno bele koverte i pružio ih Caesar-u.

Eh, konačno se otvorio? Nema veze i to se konačno desilo. Beše nekako počastvovan, budući da prošla dva puta nije hteo ni da gukne o njegovom imenu

"Drago mi je, Yuki"

Zatim je počeo o nekim rimorima, pismima da besedi. Znao sam samo vulu a nisam se nešto interesovao da upoznajem ostale

"Poznajem samo jednog, tako da ako nije problem uzeo bih samo jedno pismo"

Nije me zanimao content pisama, te bih nastavio

"Neka, nek bude iznenadjenje kad Vule bude otvarao"

Nisam višeo želeo da ga smaram. Video sam da je uživao ovde dok je bio sam. Ustao sam sa zemlje i pozdravio ga te krenuo ka gradu u nadi da ću pronaći još nekog rimora.

"Kako kažeš."

Uzeo je njegovo pismo, i stavio ga u svoj levi džep. Budući da nisam imao više šta da radim, vreme je bilo da krenem kući.

"Vidimo se u svakom slučaju uskoro, vidimo se Yuki!"

Nastavio je nazak ka svojoj kući.

Zbog prizvanih sećanja koja mu mrkli mrak na očima postave nije mogao da ide bilo kuda pa mu je idealno mesto za razbistrivanje takvih negativnih misli bilo mesto koje je bilo zabačeno negde kod periferije. Mesto je inače bilo poznato po mirnim, prirodnim zvucima i što je služilo za pecanje ribe. Video ga je jednom u daljini, pitajući se da li je tamo zaista tako mirno što je mogao čuti od pojedinih ljudi.

Nije se prevario, mesto je moglo odisati prirodom, dok su se građevine grada mogle videti sa jedne udaljene distance od ovog mesta. Ovo mu je itekako trebalo, mir i tišina. Takođe se ovaj teren mogao koristiti i za treniranje ali će ostaviti to za sada, trebala mu je mirna glava. Tako je seo na travu tačno pored tog jezera dok se omanja šuma mogla protezati iza njega, imao je mira, za sada.

U umu treniranome da unosi u sebe prirodne zvuke koje mu davaše potreban, donekle dobar mir mu nadođe osećaj da čuje neke korake u daljini. Ne obraćajući pažnju na njih on je nastavio sa svojim meditiranjem i smirivanjem svog duha tako što se koncentrisao na disanje koje mu odjednom postade drugačije. Osetio je miris cigare negde u vazduhu koji je iako odlazio u drugim pravcima, barem malo dopro do njega, to ga natera da otvori oči i pogleda levo-desno, nije bio sam.

Zatvori oči malo jače, udahne i izdahne vazduh kao da su odatle bežali duhovi prošlosti. Otvorio ih je i pažljivije osmotri osobu koja je tu isto bila, malo udaljenija od njega. Imala je plavu kosu, svetliju od njegove koja je bila jača i polako išla ka njemu. Odatle je sigurno dolazio taj dim cigaret kojeg je sada sve slabije osećao. Ubrzo je cigareta došla do kraja i ona je baci negde dalje. Povetarac je ponekad duvao, noseći tu njegovu dužu kosu, terajući je da se vijori poput barjaka. Zatvori oči i oseti vetar kako se unosi na njegovom licu, u trenutku kada ih je otvorio ta ženska osoba mu je prišla sa jednostavnim pitanjem.

Nema nikog drugog ovde, slobodno je. - pređe prstima po čelu.

Sela je na travu pored njega na jedan metar udaljenosti. Okrete se ka njoj polako i pogleda je u lice pažljivije, njen lik mu beše poznat. Viđao ju je kod kapije kada su svi imali onu spasilačku misiju pre nekoliko dana kao i kod onih puteva i prečica u daljini kada je odlazio sa kapije, primetio ju je, ali se nije tada obazirao na to.

Da... - odgovori potvrdno- ...Sećam se, ti si ili Hitomi ili Ines. Samo ta dva ženska imena sam čuo i zapamtio od svih ostalih imena tada. - prisećajući se tih trenutaka kada su trebali krenuti.

Onda joj reče.

Možeš slobodno da pređeš na 'ti'. 'Vi' sam se dosta naslušao.

Svakako, zovem se Genjo, sećaš se sada? - pogledao je još pažljivije u oči.

Sećao se kada su trebali krenuti na tu spasilačku misiju, one gužve, svih onih hramova i pećina iz kojih je uspešno preživeo i nadvladao svaku prepreku koja je njemu i njegovom timu bila na putu.

Hvala, takođe. Mada....ima i onih koji nisu uspeli da se izvuku.

Sećao se svojih saboraca koji su morali dati svoje živote. Sandokan je iglama bio izrešetan a Zeeke je potonuo, dva su života tamo ugašena. Tada je ona izvadila paklu cigareta i ponudila ga je, a on je odbio govoreći.

Hvala, ali ne pušim cigarete.

S obzirom na to da je tražio mira i tišine kada je dolazio ipak mu je i neko društvo prijalo, samo što nije očekivao da će biti neka ženska osoba. Mir na ovakvom mestu je i tokom njihovog razgovora trajao da se jednostavno nije osećao tmurnim sa pomrčenim očima, što je bio slučaj kada je onaj trg napuštao kada su mu mračna sećanja prizvana, ovo mu je došlo kao prava svežina. Ubrzo se razgovor prebacio na spasilačku misiju koja je pre nekoliko dana uspešno završena.

Imali smo gubitke, dva člana iz tima se nisu izvukla, ali smo imali sreće da stignemo do kraja.

Onda je upita.

A šta je sa tvojim timom, kako ste vi prošli?

Pa, hvala. - nadovezao se na njene reči, pa je dodao - Može se reći, nisam ni ja toliko uživao, pogotovo zbog tih gubitaka i dosadnosti spasilačke misije. Kada ih odradiš na stotine puta onda postaje dosadno, barem mi je drago što se Veljko vratio živ i zdrav.

Zatvorio je oči na tren i u toj tami su se prizivala sećanja na prošli život koji ga nije do sada napuštao. Više je morao da se nosi sa činjenicom da je sve moralo da se završi, ponajviše taj svet čijem kraju je bio živi svedok.

Ništa posebno... - odgovori normalnim glasom dok je otvarao oči, pa nastavi - ...Doline, šume, brda, planine, kao i u svakom svetu. Takav mi je prvi utisak, da bih ga dobro upoznao morao bih više putovati nego što bih bio u ovom gradu

Ozbiljno? To nisam znao. Možda mu je ta zarobljenost nešto pokušavala reći a da je on jednostavno sedeo na ušima. - podiže jednu obrvu u znak čuđenja.

Njene oči koje je pomno posmatrao kao da su nešto govorile. Poznavao je takve poglede i na regrutima, vojnicima, čak i na onim generalima sa kojima je dolazio u sukob. Tokom svog vremena u vojsci i kasnije u generalštabu je stalno viđao besove i pokušaje njihove kontrole, pogledi koji su odražavali trenutno stanje ljudskih emocija. Reče je ukratko kada je onaj kamen koji je bacila u jezero potonuo.

Dobro bacanje.

Po njenim rečima kao da je bila bliska sa tamom, jer kako kaže, privlači je. Dok je u njemu njegova lična tama buktila u taman plamen spreman da se suprotstavi neprijatelju istih osobina, prokletoj tami koja donosi razaranje svetova. Prema onome što kaže u njemu se nadvio unutrašnji glas koji kao da ga je upozoravao.

Oprez. - čuo je glas u sebi koji kao da ga je dozivao, kao da je nezavisan od njega.

Delimo isto mišljenje, moramo biti oprezni.

Nije mogao a da se ne seti onih uništenja koja je pred svoj kraj a i kraj samog sveta video. To ga natera da obori svoj pogled sa njenog lica malo na dole, pokušavajući da se vrati u kolosek.

Rizik? - upita ravnodušno dok je podigao pogled ka njenim očima i češkao se po čelu - Otkako znam da se tama nalazi u ovome svetu, kao da mi nešto iznutra govori da izađem odavde i da se nađem na udaru oluja. Ili mi to govori moja petlja ili kao da mi se razvija unutrašnja ličnost koja ne mari za sebe, već da opet ugleda tu tamu, oči u oči, ako je uopšte i ima.

Zastane na tren i dozvoli sebi da pogleda u dubini sebe preispitajući sva ona pitanja koja mu dopreše na površinu iz tog njegovog novog izvora.

Čuo sam kako neki ljudi govore da je neko već krenuo van zidina grada.

Onda imamo nešto zajedničko, ja se sa tamom družim a i u sukobu sam, dva života mene ona prati i na oba fronta.

Njen osmeh koji je brzo uočio ga natera da se i on nasmeje malo duže i lakše, pitajući se u sebi smekšao li je malo, nije mu bilo bitno na koji način se on izmamio iako se već dugo vremena nije vodio smehom.
Njene reči koje izgovaraju nemogućnost oproštaja bi na neki način trebale da ga dovoljno uhvate i povežu sa njegovom situacijom iz prethodnog života. Iako se mogao prisetiti toga, na neki način se lakše mogao braniti od tuge koja je i dalje bila prisutna, a da li se ona videla u njegovim očima, i da li je Ines to mogla videti?
Preusmerio se sa tuge na nju i upita je.

A ti, jesi li ti razmišljala da odeš odavde?

Njihova dva duha kao da su se spajala posredstvom tame koja je boravila u onim ličnostima i skoro pa postajala deo njih, suočavajući se sa istom na neki svoj način. Njene oči uhvate let jata ptica koji lete u drugim pravcima sveta, pa i on pogleda u istom tom pravcu. Pitao se kako je to biti kao ptica, slobodan i bezbrižan. Gledao ih je kako lete sve dok nisu nestali iza gora. To ga je podsetilo na svog orla kojeg je u mladosti imao i sa kojim se družio stalno, sve dok nije morao da se prijavi u vojsku da služi državi i narodu i na kraju dogura do čina generala. Kada bi samo ponovo mogao videti svog orla, ali ti su dani sada prošli. Vratio se u stvarnost i koncentrisao se na Ines, pogleda je u oči gde se mogla neka vrsta tuge naći i odgovorio joj.

Nikad se ne zna, ne otpisuj mogućnosti tek tako. Možda ćeš takvu osobu već sresti, a možda si je već i srela.

Sunce se polako udaljavalo i ka horizontu je hrlilo da ovaj dan dočeka noć i zemlja bude obasjana zvezdama sa nebeskog svoda.

Povremeno bi se usmeravao ka prošlosti i ka ovoj sadašnjosti, kao da se njegov duh nalazio u dva vremenska perioda i dva različita sveta, jedan nekadašnji a drugi sadašnji, pored Ines. U umu mu se nalazila pitanja na koja je podsećan tokom njegovog pogleda na njenu žutu kosu koju je zabacila iza uši. Da li je to poslednja faza, da li će izgledati tako? Njegov balans se usmeri na moć i odmah se vratio na onaj trenutak koji je bio u sadašnjosti, malo je bacio pogled negde pored nje, sa strane, ni on sam nije znao zašto. Vratio je pogled na nju i odgovorio joj.

Nemam ni ja. - malo zastade - Može se reći dobar, solidan. A ti?

Nije znao zašto, sa njom je mogao lako da priča a da se dobro nosi sa svojom prošlošću iako je u trenutku izgubio sve svoje voljene. Kao da je njeno društvo i razgovor sa njom na neki način malo više potisnuo tu tugu koja ga kao nož bode u duši, samo što se ovaj put nosio dosta lakše sa takvim bolom, tugom i teretima, a možda je i u pitanju vreme. Odjednom njeno disanje postade malo drugačije, u oči je gledao i video da oseća neku vrstu olakšanja, donekle ju je razumeo. A onda je zapalila cigaretu i povukla dim.

Veruj mi da se isto tako i ja osećam, ni prema meni nije bio fer. Takve iskre koje uspevamo da nađemo moramo čuvati i koji će nam pomoći da se nosimo sa svojim teskobama koje nas prate. Čovek neće uspeti kao jedinka, imao sam takvih prilika da upoznam.

Njegove reči ga podsetiše na rastanke koje su se desile skoro i na slobodu koju želi da opipa i da se upusti u putešestvije van ovog grada. Otkad je stigao ništa sem spasilačke misije se nije dešavalo, bez obzira kakav je utisak ta misija imala na njega. Želeo je da ode u svet ali sa kim, u trenutku mu se da nagoveštaj da mu je odgovor tačno pred očima i htede da je upita, ali ga ona pretekla u tome što mu pade to sa iznenađujućim olakšanjem, u njenim očima kao da vidi borbu.

Gle slučajnosti, to sam i ja tebe isto hteo da pitam, naravno da sam slobodan.

Pružio joj ruku i čekao da i ona učini isto, da ih spoje i oforme partnerstvo.

Zbog njenog osmeha se i on nasmejao blago, čak i dovoljno zvučno da prija ušima, da situacija bude više prijatnija. Oba stiska ruke su bila jaka, da i odnos partnerski među njima bude isti. Partnerstvo je oformljeno, dobio je novog prijatelja i saborca, i jedno drugom će čuvati leđa. Slične stvari je doživljavao i u prošlosti s obzirom na to kakva je ona bila.

I ja bih isto voleo, kada budemo spremni, krećemo.

Uvukla je dim cigare za koji je primetio da joj mnogo više prija nego do sada.

Iznenadio se onome što je ona rekla, nije to očekivao bez obzira na neki čudan osećaj koji mu je govorio da ima nešto duboko što je malo prepoznavao. Prošlo je više od 20 godina a da je čuo da neko ima alter ego. Poznavao je jednu osobu koja je isto imala alter ego, viđao ga je često u mladosti a i posle toga. Šteta je bila ta da se njihovo poznanstvo brzo završilo kada je morao da se preseli u eksklavu države, od tada nije bio u kontaktu sa njime. Poslednje što je čuo za njega je to što je uspeo da odbije napade neprijateljskih država kada je izbio Dvogodišnji rat, nakon toga je eksklava bila učvršćenija i uspela da rat okrene u svoju korist.

Neverovatno, ovo je drugi put da čujem tako nešto. I ne brini ništa što se tiče toga, prihvatam te takvu kakva jesi. - vrlo dobro je znao zašto to govori, bio je upoznat sa takvim ljudima, onda se pokušao obratiti toj misterioznoj osobi - Hej, zdravo, jesi li tu... - onda se vrati na Ines - ...Čuje me, jel da?