Hitogashima

Dobrodošli na Hitogashimu, malo i misteriozno ostrvo smješteno usred otvorenog mora. Ostrvo je okruženo tamnim vodama koje se protežu dokle god oko može videti, stvarajući jezivu i preteću atmosferu. Samo ostrvo je stenovito i neplodno, sa oštrim liticama koje se ističu iz obale i gustom maglom koja lebdi nad zemljom.

Tog jutra probudio se nešto ranije nego obično. Obavivši sve svoje jutranje rutine, od ustajanja preko treninga i doručka pa sve do kupanja u moru rešio je da se vrati nazad u kuću i sačeka Rea da ustane.

"Poštovanje gospodine." - otpozdravi ga jedan od meštana malog sela u kojem su živeli već godinama unazad.

Uvek doteran, obučen u odelo, vojničkog držanja samo klimanjem glavom uzvrati pozdrav i produži ka kući koja se nalazila na kraju sela. Nadao se da je Reo, njegov brat i njegova sušta suprotnost, uspeo da digne svoje lenje dupe iz kreveta.

Vrativši se u kuću odmah je otišao do kuhinje ne bi li popio nešto osvežavajuće, sam trening i plivanje u moru dosta su ga umarali. Po ispomeranim stvarima po kući zaključio je da je Reo ustao. Poznavajući njega i njegove navike znao je da će ovaj odmah da traži nešto za jelo pa se bacio u spremanje doručka. Razmutivši par jaja servirao je omlet na sto. Nije voleo to da radi, ali to je bio način na koji su njih dvojica funkcionisali.

"Najzdraviji doručak." - odgovori kratko uz gestikulativno negodovanje zbog udarca po leđima.

Reo je uvek bio tako šaljiviji tip, pun fora i fazona što njemu u principu nije ni smetalo toliko. Jedino nekada nije umeo da se zaustavi i onda je preterivao više nego što je trebalo.

"Šta ćemo za one postere?" - upita kratko, aludirajući na temu o kojoj su pričali pre par dana.

Vraćajući se sa jedne od pustolovina počeli su da na svakih nekoliko kilometra viđaju postere koji su najavljivali neki veliki događaj u jednom od gradova.

Sedevši za stolom čekao je da Reo završi ili napravi pauzu kako bi mogli da razrade detalje i plan te misije.

"Ne misliš da bi to mogla da bude zamka ili nešto slično?" - upitao je kad ovaj progunu zalogaj.

Uvek je bio ultra oprezan i trudio se da bude dva koraka ispred svojih protivnika. Borba koju je vodio na slepo nikada mu nije donela ništa dobro sem par ožiljaka koje je nosio kao podsetnik.

Na njegove reči da se raspita ustao je od stola i krenuo ka vratima.

"Tamo ti je." - reče mu kratko i pokaza rukom ka mestu gde se nalazi.

"Vratiću se ubrzo, odoh da vidim da li neko u selu zna nešto o tome."

Uze jedan od postera koji su skinuli sa bandere kada su se vraćali kući i izgubi se iza žive ograde koja je ograđivala jedan deo dvorišta.

Izašavši opet na svež i prijatan vazduh zapljusnu ga toplota sunčevih zraka koja se probijala kroz par oblaka i krošnji drveća. Držeći ruku na balčaku svog mača koračao je uspravne kičme kroz celo selo.

"Da li znate nešto o ovome?" - Klimnu glavom u znak pozdrava i odmah pređe na stvar.

Već par ljudi koje je pitao su mu samo pomenuli da su taj poster viđali na par mesta, ali je to sve što znaju. Nije hteo lako da odustane pa je nastavio potragu za osobom koja će nešto znati.

Jedno od mesta gde su se okupljali ljudi tog malog naselja bila je krčma pod nazivom Dilema. Ušavši unutra odmah ga je zapljusnuo užegao vazduh prepun duvanskog dima pomešanog sa alkoholom i znojem. Nije voleo tu da izlazi, ali posao je posao.

"Da ne znaš nešto o ovome?" - upita šankericu nakon što mu donese njegovo piće.

Kako mu ni ovde nisu bili od prevelike pomoći ni šankerica ni ostali ljudi ispio je svoje piće i zautio se nazad ka kući.

"Moraćemo sami da istražimo, u selu niko ništa ne zna." - reče kratko i jasno i baci papir na sto.

Krenuo je ka sobi ne bi li se pripremio za tu avanturu.

Ogrnuo je svoju jaknu, proverio mač i spakovao par stvari za poneti pre nego što je izašao iz sobe.

"Čuo sam te i prvi put. Možemo krenuti." - reče zatvorivši vrata kuće iza sebe.

Konačno je došlo vreme da se zapute u novu avantruru, nije znao šta ih očekuje ali bio je siguran da će biti zanimljivo.

"Brod stiže uskoro, treba da požurimo."

Iako su polasci iz luke bili česti, ipak je bilo bolje da ne zakasne.

"Imaćeš vremena za te gluposti kada se vratimo." - prekori ga dok su išli ka luci.

"Bolje je da tamo stignemo pre ostalih i izvidimo situaciju, bićemo u boljem položaju tako i sam znaš."

Iako je bio svestan da je Reo bio i više nego inteligentan i da razume sve to, ali njegova priroda je sputavala njegov pun potencijal. Ubrzo su se našli na dokovima, a nedugo posle toga i na palubi jednog od brodova koji je napuštao luku.

Došao je na Hitogashimu, malo i misteriozno ostrvo smešteno usred otvorenog mora. Tomohiro je stupio na obalu ostrva, osećajući kako ga obuzima jeziva i preteća atmosfera. Tamne vode koje okružuju ostrvo protezale su se dokle god oko može da vidi, stvarajući osećaj izolacije i tihe opasnosti.

Samo ostrvo je bilo stenovito i neplodno, sa oštrim liticama koje su se dramatično izdizale iz obale. Gusti slojevi magle lebdeli su nad zemljom, skrivajući detalje i čineći svaki korak neizvesnim.

Tomohiro je znao da su mnogi pokušavali da razotkriju tajne ovog ostrva, ali malo ko se vratio sa odgovorima.

"Šta li krije Hitogashima?"

Zapitao se dok je nastavljao da istražuje, pažljivo promatrajući svaki detalj oko sebe. Ovo mesto je bilo više od samo još jednog pustog ostrva; bilo je to mesto gde se prepliću prošlost i sadašnjost, stvarajući veo misterije koji je čekao da bude razotkriven.

Dobrodošli na Hitogashimu, malo i misteriozno ostrvo smešteno usred otvorenog mora. Tamne vode ga okružuju, protežući se dokle god oko može videti, stvarajući jezivu i preteću atmosferu. Samo ostrvo je stenovito i neplodno, sa oštrim liticama koje se ističu iz obale i gustom maglom koja lebdi nad zemljom.

Divus je kročio na surovu obalu Hitogashime, osećajući hladan dah mora kako prodire kroz njegovu odeću. Oštro kamenje pod njegovim stopalima podsećalo je na opasnost ovog mesta, dok su se litice iznad njega uzdizale kao tihi stražari. Magla je stvarala gust veo preko ostrva, skrivajući njegove tajne i čineći svaki korak neizvesnim.

Dok je istraživao stene i obale, Divus je osećao kako se tamne vode prostiru do beskraja, kao da ga pozivaju u nepoznato. Jeziva tišina bila je povremeno prekinuta zvucima vetra i talasa koji su udarali o stene, pojačavajući osećaj izolacije. Uprkos pretećem okruženju, Divus je bio odlučan da otkrije tajne koje je ovo ostrvo skrivalo.

Gusta magla mu je otežavala kretanje, ali je Divus ostao fokusiran, prateći svaki trag i znak koji bi ga mogao odvesti do odgovora koje je tražio. Njegova hrabrost i upornost bile su njegove najveće saveznice dok se suočavao sa nepoznatim, na ovom misterioznom i zagonetnom ostrvu.

Držeći Ryujija u naručju, pratila sam Ryonu kroz gustu maglu, prva je načinila potez pijeskom koji me je zapanjio.

Slijepo sam je slijedila vjerujući joj, ali naši protivnici su izbjegli napad.

Nisam se slagala sa tim što je prva isprovocirala protivnike, ipak je trebala sačekati, nekako ih potcjenjuje a trebala bi razmatrati svaki njihov potez. 

Ipak je njeno dijete odmah iza nje.

Dok sam stajala iza, Ryuji se tresao od straha. Trudila sam se da ga smirim i prikrivam mu oči govoreći mu:

Ne brini, biće brzo gotovo.


Okrenuvši mu glavu u drugu stranu, da ne bi imao košmare večeras, pomno sam posmatrala Ryonu i njenu strategiju.

Njen stun nije pogodio nikog više osim do jednog ninje, ali mi je rekla da se pripremim jer je moj red da ga dovršim.

Proradilo je uzbuđenje u meni, prvo mi vjeruje tako što mi preda njenog sina, a zatim za to da ću usmrtiti jednog neprijatelja.

Kada sam uvidjela da se tri kunaia zabijaju Ryoni u ledja, automatski sam se pomjerila u stranu i prekrila oči Ryujiju. 

Vidjeh da je iskoristila medical jutsu, te mi je laknulo. Približila sam joj se i spustila Ryujija kraj nje.

Primakla sam se stunovanom protivniku.

#card19

To je to. Primakla sam se opet ka Ryoni, gledajući kako se već uveliko zacjeljuje.

Pomazih Ryujija po glavi i obrisah mu suzice.

Ryona se konačno zaliječila, ustala se i odbranila nas zemljanim napadima.

Primila sam Ryujija u naručje i brisala mu suze. 

Kako li je samo bio sladak i meden, došlo mi je da joj ga ukradem. Sigurno je najljepši osjećaj biti majka i čuvati ovakvo blago. Šteta što nema oca uz sebe..

Jedan ninja je pao, što vjerovatno znači još jedan napad sa Ryonine strane. Pomjerili smo se iza debelog stabla i posmatrali šta li će sljedeće uraditi.

Pogledala me, nasmiješila se i vratila se borbi.

Konačno, sve je bilo gotovo. Malo je trajalo duže nego što sam očekivala, ali sve se završilo kako treba. Izašli smo iz zaklona i prišli Ryoni.

Svaka čast mačko, što si im napravila! Izvoli svog malog.

Pružila sam joj Ryujija i zagrlila je.

Ovo je bilo stvarno uzbudljivo i veliko iskušenje za mene, s obzirom da sam prvi put na misiji. Hvala ti Riki što si me povela sa sobom i priuštila mi ovakvo iskustvo, stvarno si bila dobra!

Pogledala me je sa velikom srećom u očima, a mali se konačno i primirio.

Rekla je da smo se dogovorili i predala mi Ryujija.

Zagrlile smo se iz sve snage i pozdravile.

Pri rastanku, odvojile smo se oko dobrih 200m, sve dok nisam osjetila jaki zagrljaj sa ledja. Dotrčala je da bi me ponovo pozdravila, obožavam je.

Konačno smo se odvojile po drugi put i svaka je krenula svojom stazom.

Pristigla sam na ostrvo malo odaljenije od sela zarad nove misije. Ostrvo Hitogashima odiše jezom i strahom još od momenta kad zakoračiš na ovo rastresito tlo natopljeno vodom.  Zvukovi zapljuskivanja nemirnih talasa u oštre grebene mi daju osjećaj užurbenosti i ushitrenosti.. ali koliko znam neće biti teško. Radi se o Enmei sekti koja je specijalizovana u podizanju moćnih defanzivnih barijera. Svjesna sam rizika koje nosi ovo ostrvo i zato moram biti pribrana od početka do kraja. Šunjajući se polako po strmoj uzbrdici, načula sam šumove koji nisu zvučali prirodno. Provireći iza tankog stabla brijesta, uočila sam svoje neprijatelje i odmah prešla na stvar.

#card179

#card171

Pogadjam jednog shinobija munjom.

#card156

Da vidimo oće li ovo imati nekog uticaja.

Dok se spremalo nevrijeme na ovom malom ostrvu, pala mi je napamet Ryona. Pomislila sam koliko mi nedostaje i pitam se gdje li je i kako je sad? Da li je upoznala Akai, i koliko li je porastao njen mali? Nadam se da su svi dobro i na bezbjednom.

Neizvjesnost je bila u vazduhu, ali straha nigdje. Jedino što me je mučilo je nadmorska visina, a i generalno strah od velikih visina. Zato brzo završavam sa ovim..

Dvojica su primili moj napad, dok ga je samo jedan od njih trojice izbjegao, što sigurno znači da su pri kraju. Branim se od njihovih napada kontra napadom. 

#card139

#card171

Zatim šaljem prateću munju na drugog šinobija u slučaju ako ga ne dovrši moj masovni napad.

Iako smo na otvorenom, vazduh je bio zagušljiv. Sigurno zbog proloma oblaka koji su prikrili nebo, mirisalo je na kišu. Šum drveća koje je mlatilo krošnjama je stvarao prijatan povjetarac. Sve je bilo dobro sve dok ovaj nije napravio zemljotres. Sad je kraj. Moram pristupiti ozbiljnije svojim protivnicima, ne smijem biti blaga.

#card138

Izbjegavam zemljotres i munju polijetanjem u vis.

#card186

Oblažem svoje tijelo munjom i dobijam +300 dmg na napade munjom.

#card156