Karinkushijeva opaska me je naterala da se osmehnem. Njegov smeh bio je ciničan, ali pitanje o mom oku bilo je očigledno.
“Da, Uchiha“
potvrdio sam kratko. Njegova šala o uzimanju očiju nije me uvredila, ali me je podsetila na neka bolna sećanja.
“Ne uzimam ono što nije moje“
dodao sam tiho, ali dovoljno jasno da me čuje.
Njegov pogled odavao je da nije preterano zabrinut šta ću misliti, što mi je na neki način odgovaralo. Moj sharingan se retko pojavljuje pred onima koji nisu deo mog sveta, a još ređe pred ljudima poput njega. Ako zaista želim novi život, moram se suočiti sa unutrašnjom tenzijom koja me je vezivala dok sam bio Gekko, zato nisam osećao potrebu da skrivam previše toga u ovom trenutku.
Pogled mi se odvukao ka nebu, kiša je polako prestajala…

Završio sam i drugu porciju kada je Ishido sa smješkom odgovorio da je Uchiha. Nakon toga dodaje da ne uzima ništa što nije njegovo. U njegovom glasu sam idalje osjećao dosta nesigurnosti jer još nije bio totalno opušten u razgovoru sa mnom. Pogledao sam napolje i shvatio da je kiša smanjila. Još je padala, ali ne u velikim količinama. Već je bio uveliko mrak, a u ćevabdžinici se napravila jako dobra atmosfera nakon one kiše.

Kiša smanjuje Ishido, hoćemo ostati još ovdje ili imaš nekih obaveza?

Upitao sam ga to očekujući da će predložiti da ostanemo još i možda me upita nešto o meni.

Pogledao sam kroz prozor dok su poslednje kapi kiše klizile niz staklo, razmišljajući o njegovom pitanju. Osetio sam kako me nesigurnost lagano napušta, iako još nisam bio potpuno opušten u prostoru s mnogo ljudi. Možda zbog te tihe atmosfere koja nas je obavila, ili zbog načina na koji me posmatrao… kao da je očekivao nešto više.
“Kiša se smiruje, ha..”
rekao sam. Možda i ne moram još otići. Kao da me neko čeka kući… Skrećući pogled ka njemu izgovorih
“Ne žurim nigde.. Imaš li ti neke planove“
Zastao sam, razmišljajući da li bi trebao nešto dodati, ali mi nista nije padalo na pamet.

Nabacio sam lagani osmjeh na lice nakon što je rekao da nema obaveza. Kiša je totalno stala, oblaci su se razišli i mjesečeva svjetlost je prodirala u ćevabdžinicu. Nebo je bilo čisto skoro bez zvijezda, a mjeseca je bilo samo malo s obzirom da je puni mjesec bio prije par dana. To malo mjeseca je još više uljepšalo atmosferu. Zamislio sam se u tu ljepotu skoro da sam zaboravio na Ishida i onda mu odgovorio.

Ne žurim ni ja nigdje, noć je duga, a u ovoj ćevabdžinici imam sve potrebno za malo mira i uživanja.

Kako je kiša stala ćevabdžinica je počela da se prazni. Ostali smo samo radnici, Ishido i ja u ćošku i dva stola za kojima su još sjedili ljudi.

Pogledao sam ga, ali nisam rekao ništa. Osećao sam da bi svaka reč bila suvišna. Tišina u ćevabdžinici postala je gotovo opipljiva, kao da nas obavija. Zvukovi su se polako gasili, radnici su tiho sklanjali stolice, poslednji gosti su nestajali, a prostor je ostao gotovo prazan, osim nas dvojice.
Samo smo sedeli, u miru noći koja nas je okružila, obojica svesni da je to dovoljno. Trenutak u kojem ništa nije moralo da se kaže, a opet je sve bilo jasno. Mislim da je vreme da platim… Podigaoa sam ruku dozivajuci konobara.

Posljednji gosti su izašli iz ćevabdžinice, roštilj se lagano gasio, a kiša je potpuno prestala. Ishido je podigao ruku dozivajući konobaricu kako bi platio račun. Nisam se protivio što je htio da plati. Konobarica i roštiljdžija su sjedili i jeli svoj obrok ne želeći da odu jer je unutra stvarno bilo toplo i neka tiha mirna atmosfera. Roštiljdžija je upalio stari radio u ćošku koji je tu atmosferu još više uljepšao. Gledao sam ka Ishidu koji je bio u nekim dubokim mislima. Pogledao sam kroz proozor i čekao da li će Ishido upitati nešto.

Sedeo sam naslonjen u stolici, posmatrajući ostatke obroka ispred. Tišina, koju je sada prekidala tiha muzika s radija, donela je neobičan mir. Pogledao sam ka Karinkushiu, koji je, kao i ja, ćutao, potpuno opušten. Osetio sam da nema potrebe za razgovorom, a ipak, misli su mi lutale. Šta bih mogao reći? Da ga upitam nesto licno? Ne… Možda o nečemu jednostavnijem? Ili jednostavno pustiti trenutak da traje? Ova tišina nije neprijatna, zapravo, možda je najbolja stvar večeras. Samo mir, bez očekivanja.
Nije bilo potrebe za akcijom, niti rečima. Samo sam se naslonio i pustio trenutak da prođe, tiho uživajući u muzikici.

Užitak muzike su prekinule riječi roštiljdžije koje su me usrećile jer je rekao da rade i cijelu noć u smjenama tako da bi svi mogli u svakom trenutku doći na ćevape. Večeras su ranije smanjili vatru na roštilju zbog kiše, ali nakon što su završili sa svojim jelom roštiljdžija je stavio malo uglja na roštilj samo da održava vatru. Vratila se mirna tišina koja je stvarala jako lijep osjećaj. Kiša je ponovno počela da pada, a vatra je pucketala. Na radiu se našla jedna starija pjesma: dok svira radio šta bih ti radio nananananananana. Nasmijalo me jer je prije nje išla neka mirna muzika koja te nije mogla razveseliti. Ustao sam po dvije čaše vode ne želeći da umaram konobaricu i roštiljdžiju te da i oni malo odmore. Vratio sam se do stola i nasmijao se.

Hahaha! Počela je malo bolja muzika jel tako Ishido? Ova noć ide jako fino jer inače ne volim kišu toliko pak ovdje se osjeća neka druga atmosfera.

Rekao sam to i pogledao napolje gdje je kiša padala, ali u mnogo slabijem ritmu u odnosu na prije pila sata/sat. Ovaj val kiše nije donio oblake i mjesečina je obasjavala ćevabdžinicu, a unutra je atmosfera bila još bolja jer se nisu koristile nove modernije sijalice nego stariji tip fenjera koji je dodatno poboljšavao sav taj ugođaj.

Dok sedimo u tišini, pesma se završila. Kreće nova, kroz prve stihove pesme, šokiran sam naglo pogledao u konobaricu koja je samo slegla ramenima s osmehom. Te vratio pogled na Karinkushia, dok se on smejao.
Posmatrao sam ga nekoliko trenutaka, bez reči. Njegov smeh je bio zarazan, ali unutar mene samo tišina jer mi se prispavalo. Fascinantno mi je koliko se lako prepušta trenutku, dok ja ostajem distanciran. Kiša je i dalje tiho udarala po prozoru, pravila ritam koji me podseća na nekakvu melodiju prošlosti. U daljini, mesečina se presijavala na mokrim ulicama, a miris uglja i dima je ispunjavao prostor.
Konobarica je prošla pored nas, noseći tanjire, a njena prisutnost me vratila u sadašnjost. Nije bilo potrebe da govorim, Karinkushi je ionako razumeo tišinu između nas. Ipak, delić mene se pitao šta ga to toliko raduje u ovoj običnoj noći. Pogledao sam ka vatri, slušajući njeno tiho pucketanje, dok sam prstima nesvesno prelazio preko ruba čaše. Mada malo po malo sam bacao oko na konobaricu.

Pjesme su se smjenjivale jedna za drugom. Jedna veselija, druga tužna, treća za one koji pokušavaju da zaborave ne prežaljenu ljubav i mnogo drugih. Kiša je idalje padala, ali sada u laganom ritmu. Po ovakvoj kiši sam se uvijek igrao kao mali prije nego se desila ona noć. Konobarica je pospremala i posljednje stolove dok je stari roštiljdžija zapalio lulu u ćošku iz kog je dopirala muzikica. Pogledao sam u Ishida koji je djelovao umorno, a kako i ne bi bio sjedimo ovdje od podne. Nastavili smo da sjedimo u tišini kada sam bacio oko na sat. Bilo je tačno dva ujutru. Misli su opet počele da se vraćaju u tu tišinu i uživanje međutim tada sam se sjetio da bi mi danas ili sutra trebao stići poziv za novu misiju. Odmah sam ustao. poželio laku noć svome prijatelju te želeći isto konobarici i roštiljdžiji iz džepa izvadio 200 ryoa koje sam pružio konobarici.

Izvini Ishido. Upravo sam se sjetio da sutra moram na misiju i da moram da se bar malo odmorim prije nje. Laku noć prijatelju i nadam se da se ponovno vidimo nakon misije. Lako noć i vama, a za ovaj novac svo troje popijte ili pojedite nešto. Vidimo se uskoro.

Izašao sam na kišu i uputio se ka svojoj kući. U glavi mi je bila samo jedna misao: moram kupiti radio