Karinkushijeva opaska me je naterala da se osmehnem. Njegov smeh bio je ciničan, ali pitanje o mom oku bilo je očigledno.
“Da, Uchiha“
potvrdio sam kratko. Njegova šala o uzimanju očiju nije me uvredila, ali me je podsetila na neka bolna sećanja.
“Ne uzimam ono što nije moje“
dodao sam tiho, ali dovoljno jasno da me čuje.
Njegov pogled odavao je da nije preterano zabrinut šta ću misliti, što mi je na neki način odgovaralo. Moj sharingan se retko pojavljuje pred onima koji nisu deo mog sveta, a još ređe pred ljudima poput njega. Ako zaista želim novi život, moram se suočiti sa unutrašnjom tenzijom koja me je vezivala dok sam bio Gekko, zato nisam osećao potrebu da skrivam previše toga u ovom trenutku.
Pogled mi se odvukao ka nebu, kiša je polako prestajala…

Završio sam i drugu porciju kada je Ishido sa smješkom odgovorio da je Uchiha. Nakon toga dodaje da ne uzima ništa što nije njegovo. U njegovom glasu sam idalje osjećao dosta nesigurnosti jer još nije bio totalno opušten u razgovoru sa mnom. Pogledao sam napolje i shvatio da je kiša smanjila. Još je padala, ali ne u velikim količinama. Već je bio uveliko mrak, a u ćevabdžinici se napravila jako dobra atmosfera nakon one kiše.

Kiša smanjuje Ishido, hoćemo ostati još ovdje ili imaš nekih obaveza?

Upitao sam ga to očekujući da će predložiti da ostanemo još i možda me upita nešto o meni.

Pogledao sam kroz prozor dok su poslednje kapi kiše klizile niz staklo, razmišljajući o njegovom pitanju. Osetio sam kako me nesigurnost lagano napušta, iako još nisam bio potpuno opušten u prostoru s mnogo ljudi. Možda zbog te tihe atmosfere koja nas je obavila, ili zbog načina na koji me posmatrao… kao da je očekivao nešto više.
“Kiša se smiruje, ha..”
rekao sam. Možda i ne moram još otići. Kao da me neko čeka kući… Skrećući pogled ka njemu izgovorih
“Ne žurim nigde.. Imaš li ti neke planove“
Zastao sam, razmišljajući da li bi trebao nešto dodati, ali mi nista nije padalo na pamet.

Nabacio sam lagani osmjeh na lice nakon što je rekao da nema obaveza. Kiša je totalno stala, oblaci su se razišli i mjesečeva svjetlost je prodirala u ćevabdžinicu. Nebo je bilo čisto skoro bez zvijezda, a mjeseca je bilo samo malo s obzirom da je puni mjesec bio prije par dana. To malo mjeseca je još više uljepšalo atmosferu. Zamislio sam se u tu ljepotu skoro da sam zaboravio na Ishida i onda mu odgovorio.

Ne žurim ni ja nigdje, noć je duga, a u ovoj ćevabdžinici imam sve potrebno za malo mira i uživanja.

Kako je kiša stala ćevabdžinica je počela da se prazni. Ostali smo samo radnici, Ishido i ja u ćošku i dva stola za kojima su još sjedili ljudi.

Pogledao sam ga, ali nisam rekao ništa. Osećao sam da bi svaka reč bila suvišna. Tišina u ćevabdžinici postala je gotovo opipljiva, kao da nas obavija. Zvukovi su se polako gasili, radnici su tiho sklanjali stolice, poslednji gosti su nestajali, a prostor je ostao gotovo prazan, osim nas dvojice.
Samo smo sedeli, u miru noći koja nas je okružila, obojica svesni da je to dovoljno. Trenutak u kojem ništa nije moralo da se kaže, a opet je sve bilo jasno. Mislim da je vreme da platim… Podigaoa sam ruku dozivajuci konobara.

Posljednji gosti su izašli iz ćevabdžinice, roštilj se lagano gasio, a kiša je potpuno prestala. Ishido je podigao ruku dozivajući konobaricu kako bi platio račun. Nisam se protivio što je htio da plati. Konobarica i roštiljdžija su sjedili i jeli svoj obrok ne želeći da odu jer je unutra stvarno bilo toplo i neka tiha mirna atmosfera. Roštiljdžija je upalio stari radio u ćošku koji je tu atmosferu još više uljepšao. Gledao sam ka Ishidu koji je bio u nekim dubokim mislima. Pogledao sam kroz proozor i čekao da li će Ishido upitati nešto.

Sedeo sam naslonjen u stolici, posmatrajući ostatke obroka ispred. Tišina, koju je sada prekidala tiha muzika s radija, donela je neobičan mir. Pogledao sam ka Karinkushiu, koji je, kao i ja, ćutao, potpuno opušten. Osetio sam da nema potrebe za razgovorom, a ipak, misli su mi lutale. Šta bih mogao reći? Da ga upitam nesto licno? Ne… Možda o nečemu jednostavnijem? Ili jednostavno pustiti trenutak da traje? Ova tišina nije neprijatna, zapravo, možda je najbolja stvar večeras. Samo mir, bez očekivanja.
Nije bilo potrebe za akcijom, niti rečima. Samo sam se naslonio i pustio trenutak da prođe, tiho uživajući u muzikici.

Užitak muzike su prekinule riječi roštiljdžije koje su me usrećile jer je rekao da rade i cijelu noć u smjenama tako da bi svi mogli u svakom trenutku doći na ćevape. Večeras su ranije smanjili vatru na roštilju zbog kiše, ali nakon što su završili sa svojim jelom roštiljdžija je stavio malo uglja na roštilj samo da održava vatru. Vratila se mirna tišina koja je stvarala jako lijep osjećaj. Kiša je ponovno počela da pada, a vatra je pucketala. Na radiu se našla jedna starija pjesma: dok svira radio šta bih ti radio nananananananana. Nasmijalo me jer je prije nje išla neka mirna muzika koja te nije mogla razveseliti. Ustao sam po dvije čaše vode ne želeći da umaram konobaricu i roštiljdžiju te da i oni malo odmore. Vratio sam se do stola i nasmijao se.

Hahaha! Počela je malo bolja muzika jel tako Ishido? Ova noć ide jako fino jer inače ne volim kišu toliko pak ovdje se osjeća neka druga atmosfera.

Rekao sam to i pogledao napolje gdje je kiša padala, ali u mnogo slabijem ritmu u odnosu na prije pila sata/sat. Ovaj val kiše nije donio oblake i mjesečina je obasjavala ćevabdžinicu, a unutra je atmosfera bila još bolja jer se nisu koristile nove modernije sijalice nego stariji tip fenjera koji je dodatno poboljšavao sav taj ugođaj.

Dok sedimo u tišini, pesma se završila. Kreće nova, kroz prve stihove pesme, šokiran sam naglo pogledao u konobaricu koja je samo slegla ramenima s osmehom. Te vratio pogled na Karinkushia, dok se on smejao.
Posmatrao sam ga nekoliko trenutaka, bez reči. Njegov smeh je bio zarazan, ali unutar mene samo tišina jer mi se prispavalo. Fascinantno mi je koliko se lako prepušta trenutku, dok ja ostajem distanciran. Kiša je i dalje tiho udarala po prozoru, pravila ritam koji me podseća na nekakvu melodiju prošlosti. U daljini, mesečina se presijavala na mokrim ulicama, a miris uglja i dima je ispunjavao prostor.
Konobarica je prošla pored nas, noseći tanjire, a njena prisutnost me vratila u sadašnjost. Nije bilo potrebe da govorim, Karinkushi je ionako razumeo tišinu između nas. Ipak, delić mene se pitao šta ga to toliko raduje u ovoj običnoj noći. Pogledao sam ka vatri, slušajući njeno tiho pucketanje, dok sam prstima nesvesno prelazio preko ruba čaše. Mada malo po malo sam bacao oko na konobaricu.

Pjesme su se smjenjivale jedna za drugom. Jedna veselija, druga tužna, treća za one koji pokušavaju da zaborave ne prežaljenu ljubav i mnogo drugih. Kiša je idalje padala, ali sada u laganom ritmu. Po ovakvoj kiši sam se uvijek igrao kao mali prije nego se desila ona noć. Konobarica je pospremala i posljednje stolove dok je stari roštiljdžija zapalio lulu u ćošku iz kog je dopirala muzikica. Pogledao sam u Ishida koji je djelovao umorno, a kako i ne bi bio sjedimo ovdje od podne. Nastavili smo da sjedimo u tišini kada sam bacio oko na sat. Bilo je tačno dva ujutru. Misli su opet počele da se vraćaju u tu tišinu i uživanje međutim tada sam se sjetio da bi mi danas ili sutra trebao stići poziv za novu misiju. Odmah sam ustao. poželio laku noć svome prijatelju te želeći isto konobarici i roštiljdžiji iz džepa izvadio 200 ryoa koje sam pružio konobarici.

Izvini Ishido. Upravo sam se sjetio da sutra moram na misiju i da moram da se bar malo odmorim prije nje. Laku noć prijatelju i nadam se da se ponovno vidimo nakon misije. Lako noć i vama, a za ovaj novac svo troje popijte ili pojedite nešto. Vidimo se uskoro.

Izašao sam na kišu i uputio se ka svojoj kući. U glavi mi je bila samo jedna misao: moram kupiti radio

Naslonio sam se na sto, osećajući kako toplina alkohola lagano prolazi kroz mene, smiruje mi misli. Sedeo sam s konobaricom u praznoj ćevabdžinici, samo nas dvoje. Mesto je bilo tiho, ušuškano, bez ikakvih gostiju koji bi narušili mir. Karinkushi je odavno otišao, ostavljajući me da razbijam tišinu čašom preda mnom i njenim osmehom.
“Imaš li još koji savet kako da preživim ovu noć?“
pitao sam je sa smeškom, lagano se igrajući sa čašom u ruci. Nagnula je glavu, posmatrajući me kao da traži način da odgovori na moju polupijanu filozofiju. Razmenjivali smo te blage, nasmešene poglede, a meni je alkohol davao hrabrost da joj se još više približim.
I taman kad sam pomislio da bi tišina između nas mogla potrajati, vrata ćevabdžinice su se naglo otvorila. Hladan vazduh je prostrujao kroz prostoriju, prekidajući naš mali svet.
Belokosi momak ušao je unutra. Pogled mi je odma odlutao ka njemu. Delovao je kao da ne pripada ovde, kao da je iz nekog drugog vremena, sa hladnim, pronicljivim očima koje su brzo skenirale prostoriju.
Tišina između mene i konobarice više nije bila ista.Rekoh:
”A… kuj si sad pa ti?”

Nervi su mi proključali dok su se njegove reči odjekivale kroz moju glavu. Cvetići? ponovio sam, osećajući kako mi krv brže struji od besa, a alkohol je samo pojačavao osećaj da mi gori pod nogama.
“Kome ti cvetić, a?!“
viknuo sam, ustajući sa stolice u jednom potezu. Ruka mi je već bila na pepeljari pre nego što sam uopšte razmislio. Alkohol me odradio, a razmišljanje je bilo poslednja stvar koja mi je trebala u tom trenutku.
U deliću sekunde, pepeljara je poletela kroz vazduh(0 slotova, 10 energije) pravo prema njemu. Sve što sam želeo bilo je da ga pogodim pre nego što izgovori još jednu glupost.
BAAAP!

U trenutku kad sam ga pogodio, već sam znao da sam preterao. Dok je pepeljara udarila momka u glavu, kao da me hladan talas realnosti preplavio, i alkoholna magla počela je da se povlači. Posmatrao sam ga kako leži na podu, a krivica me odmah pogodila u stomak.
“Sranje… Utepah čoveka”
promrmljao sam sebi u bradu, spuštajući se na stolicu.
“Daj vode sa šećerom”
rekoh konobarici.
Ustao je, protresao se, i pre nego što sam stigao da progovorim, osetio sam kako me tapnuo po ramenu, dovoljno grubo da znam da nije šala. Ujedno mi je i nešto čudno zasvetlelo na ramenu.
“Izvini.. Znaš kako je to kad popiješ neku čaš…”
letim kroz neki beskonacni prostor lak kao pero

U trenu ja i novo trezni i brižni gospodin, ostavili smo ćevapdžinitsu iza nas. Proletevši kroz  stranice prostora, konobarica je ostavljenja u lokalu razmišljajući da li je i ona popila više nego što je trebala.

#card913

[Otišla dva idiota da šljakaju jonine na misiji.]

Nakon razgovora sa Tsumiem, Masato je ogladneo i odlučio je da ode na ćevape koje nije dugo jeo. Nakon što je stigao, seo je gde ima slobodnog mesta, te je Masato naručio porciju od 10 ćevapa. Čekajući, setio se da verovatno ima misiju koju treba da obavi, ali je odlučio da će to sutra ili prekosutra. Nakon nekog vremena, konobar je došao sa porcijom i poslužio Masata. Masato je uzeo viljušku i nož, polako počeo da seče i da jede komad po komad. Uživajući u hrani, pojeo je sve, a zatim je tražio od konobara da mu donese račun. Masato je platio i dao bakšiš konobaru, te je ustao i laganim koracima izašao i zaputio se ka svojoj kući.



影 Masato Nara 影

posle odradjenog treninga Ikiri setacuci se kroz selo odlibijo je da svtati do cevabdzinice
cem je usao krenuo je ka sanku da sedne gde mu prilazi konobar

Izvolite
rekao je konobar

Moze jedna porcija cevapa, deset komada, sa lukom
odgovorio je Ikiri

Bice spremno za 15 minuta
rece konobar

Ikiri je seo za sankom i sacekao da jelo bude gotovo

Tek nakon sto sam se doselio osjecao sam blagu glad u predjelu stomaka, Bilo mi je zao da ne odem na mjesto koje svi hvale, Tako sam barem cuo kada sam se doselio. Morao sam probati cevape kod Takikagea, Bilo je uzbudljivo i nadao se da ce mu to dobro doci. Pozvao je konobara te naucio porciju cevapa koju ce dobiti vrlo brzo

Dok sam prolazio pored cevabdzinice omamio me miris prelepih cevapa te sam odlucio da udjem i da narucim dve procije.

Kada sam usao u cevabdzinicu odmah sam prisao za pult te gde je bila konobarica koja je usluzivala nekoga pre mene,kada je zavrsila sa njim prisao sam.

Kada je uzela moju porudzbinu otisla je iza da to spremi a ja sam seo za pult i cekao razgledao sam malo po lokalu te ugledao puno ljudi,koji su srecno jeli svoje cevape.

Prosaptao sam to kada mi je ponovo kroz glavu prosla sinocna noc Ston... Hiljadu pitanja mi se motalo po glavi ali i dalje nisam bio siguran sta se sve desilo.

Zasto ga selo ne voli zasto ne bi bilo odusevljeno kad bi se on pojavio... Ko zna sta se sve desilo ovom selu bez da sam ja upucen i jedan posto.

Ponovo sam se raspricao u sebi kada mi je misao prekinula konobarica koja je ispred mene stavila moju porudzbinu.

Kada je to uradila zahvalih se pruzih joj novac te samo lagano izadjoh iz cevabdzinice.

Dva dana za redom sudbina me dovlazi do ovog mesta ove cevabdzinice bilo mi je zao da prodjem a da ne svratim te ponovo krocih u nju.

Kada sam usao u cevabdzinicu nije bila guzva kao juce te sam se isto kao i dan pre zaputio ka sanku.

Kada je konobarica uzela moju narudzbinu ovog puta sam odlucio da cu sesti malo tu da bih odmorio od napornog dana i treninga danas.

Kad sam se uvalio u stolicu poceo sam da po jos jedanput razgledam po cevabdzinici i ako sam vec dobro znao kako izgleda, prosto nikad nije dovoljno mirisa i pogleda dok si u njoj.

Nakon sastanka u Kageovoj kancelariji ništa značajno nije se dešavalo u mome životu. Malo sam trenirao ispod kuće, malo se smarao po kući i uglavnom su mi tako tekli dani. Danas sam odlučio da skoknem do ćevabdžinice na jednu porciju, a možda usput i sretnem nekog tamo.

Stigao sam u ćevabdžinicu i odma sjeo za stol koji se nalazio u ćošku, isti onaj gdje sam upoznao Ishida i gdje smo zaglavili do kasno u noć. Nakon što sam sjeo konobarica mi je prišla i upitala šta ću uz smješak jer je već znala moje porcije.

Jednu veliku, jednu malu uz dosta luka na jedan tanjir naravno hahaha.

Naravno držala je osmijeh pogotovo zato što je znala da ju očekuje i određeni bakšiš koji dobije svaki put kada dolazim.

Dok sam sedeo i cekao svoju porciju meni poznato lice je uslo u lokal,ali mi je izgledalo kao da me nije video seo je u sam cosak cevabdzinice te uz malo razmisljanja odlucih da ustanem da mu pridjem i pozdravim se sa njim.

Izgovorio sam to uz veliki osmeh na svom licu posto nisam video Karinakushija neko vreme.

Upitao sam ga te pomislio kako je bas lepo sto sam ga video i sto mogu ponovo da se ispricam sa njim.

Pogled mi je bio upućen u jednu tačku- ka ulici gledajući ninje koje su bile u prolazu kada me prekinuo poznati glas. Okrenuo sam se kao iz sna kada sam ispred sebe vidio poznato lice. Bio je to dečko kog sam nedavno upoznao, mislim da se zove Takami. Pozdravio me i upitao da sjedne. Odlučio sam da mu dam zeleno svijetlo i odma spomenem to ime Takami da vidim varam li se.

Naravno Takami sjedni. Otkud tebe ovdje?

Uz moje pitanje dolazi i svježa porcija ćevapa koji su tek skinuti sa roštilja. Naravno stigla je i njegova narudžba te nisam imao izbora nego da se bacim na jelo.

Prijatno druže.


Uz te riječi startam borbu sa ovim vrućim ćevapima kojima jednostavno nisam mogao odoljeti ni toliko malo koliko je trebalo da se ohlade.

Seo sam pored Karinkushija te odmah poceo da jedem svoju porciju pogledao sam ka njemu.

Odmah zatim sam se nasmejao te mu rekao dalje.

Upitao sam ga te nastavio da jedem svoju porciju dalje.

Otkud ja ovdje... jednostavno pitanje na koje uopšte nemam odgovor pomislio sam jeduči one ćevape kao da sutra ne postoji.

Paa došao sam od kuće na ručak. Iskreno dosadilo mi i tamo stalno. Nego nisam te pitao gdje ti živiš?

Zatim sam promislio o  dešavanjima proteklih dana kojih baš i nije bilo puno osim proglašenja novog sannina, ali to sam odlučio prešutjeti jer Takamija još ne poznajem dovoljno dugo da bi mu mogao u potpunosti vjerovati. Kao magijom pogledavši u svoj tanjir vidio sam da je ona velika porcija već nestala. Iskreno ovi ćevapi su toliko dobri, ali ja jednostavno ne znam uživati u njima nego ih samo brzo, bez i da primjetim, pojedem.

Lagano sam zavrsavao svoju porciju cevapa koji su bili socni,te sam mu odgovorio.

Nisam davao konkretan odgovor zato sto iskreno ni sam nisam znao kako tacno da mu odgovorim.

Lagano sam se brisao oko usta zbog kajmaka i luka.

Upitao sam ga dok sam nastavljao da jedem

Lagano sam završio i drugu porciju te pozvao konobaricu i platio i svoj i Takamijev račun.

Ovo sve je na mene prijatelju rekao sam gledajući u račun, a zatim nastavio Ja živim ovdje u blizini na jednom brdašcetu se nalazi moja kuća, ne možeš ju promašiti haha. Svakako navrati ako kad budeš u prolazu.

Poslije toga uzimam ubrus brišući se i odgovaram na njegovo drugo pitanje te mu govorim da je vrijeme da idem.

Pa ovih dana je sve monotono. Čekam kada će da mi stigne nova misija. Ako želiš mogu i tebe povesti sa sobom na jednu od sljedećih. blago sam se nasmijao te dovršio Nego druže sada je vrijeme da idem. Kada budem išao na misiju potražit ću te pa ako želio pođi sa mnom.

Nakn toga ustajem, pozdravljam ga i odlazim.

Kad mi je ponudio da idem sa njim na misiju kroz mene je prosla neka doza uzbudjenja.Nasmejao sam se te mu povikao

Gledao sam karina kako ustaje i krece dalje te sam odlucio da krenem i ja ostavio sam malo dodatnog baksisa konobarici posto sam vec dva puta dobio dzabe hranu zbog Karinkushija.
Te sam ustao i krenuo dalje.