Dok sam sedeo i čekao moj obrok, primetio sam da se nešto mnogo puši iz kuhinje, lep miomiris ćevapa je zahvatio celo mesto, krenula mi ić voda na usta koliko su ćevapčići lepo mirisali. Nisam ništa jeo već evo tri sata, miris me je samo činuo više  gladnim. Abijent u kome sam bio je predivan i miran. I samo tako od jednom iz dima izlazi tanjir i na njemu su bili moji ćevapi. 

Kada sam ugledao ćevape nisam mogao da odlolim, tako sočni, masni, u luko stoje. Samo sam ih pratio pogledom. "Nadam se da su ovi moji." Pomislio sam dok sam gledao konobara kako donosi ćevape. Bio sam upravu bili su za mene. Njihova masnoća i punoća ukusa su me ovek očaravali. Ukus ovih ćevapa je bio vanserijski. Morao sam da pohavalim kuvara. Ustao sam sa stolice i povikao. Ko je napravio ove ćevape? Napravio sam malu dramatičnu pauzu i nastavio. Ovi ćevpi su najbolji ćevapi, nigde nisu ovako dobri. Kad sam završio to malo govorancije što sam imao nastavio sam da uživam u njima.

Natavio sam da jedem moje ćevape u miru, nisam dao nikom da me ometa. Tako su bili ukusni i sočni da nisam maogao da presanem da ih jedem. Jednostavno neverovatan spoj ukusa i izgleda. Zaista sam bio očaran. Moje oči su samo gledale u sada već skoro praznu lepinju. Kako je krenulo mogao sam i sto komotno da pojedem. 

Već skoro ispražnjena lepinja na mom stolu me je malo rastužila, ali nema veze i nju sam pojeo. Bio sam jako gladan negde sam morao da se nakrkam jako dobrih ćevapa. "Moraću ovde češće da dolazim." Pomislio sam dok sam polako završavao već praznu lepinju. Lepinja natopljena ma

u me je samo dodatno podigla i dala mi je energije da ne jedem ništa još najmanje devet deset sati. Konobar koliko sam dužan. Rekao sam ovo dok sam vadio novčanik iz džepa. 

Zvršio sam jelo, krenuo sam da ustajem od stola i da se zaputim kući, kada sam čuo da me neko odziva iz prvca kuhinje, to je bio stari kuvar koji mi se u par reči zahvalio na mojim komplimentima. Kada sam završio razgovor sa njim otšao sam iz rstorana i krenuo put kuće. Nisam daleko odmkao kada sam video papireć gde je pisalo ime ovog mesta. Nikada ranije nisam premetio da se ovo mesto zoe "Ćevapdžinica kod trećeg Takikagea." Samo sam smotao taj papirić i stavio u džep i otišao. 

Stigao sam do cevabdzinice, i pozdravio sam se sa obezbedjenjem i usao u istu.

Zauzeo sam 1. sto. U ovo vreme lokal i nije bio bas nesto krcat, nije bilo kasno uvece ali je bio radni dan i ljudi su se odmarali, za sutrasnji dan.

Dobar dan gospodine.

Obratio mi se konobar koji me je vratio u realnost.

Sta zelite da narucite?

Za sad samo jedno pivo molicu.

Nastavio sam.

A za ostalo cemo videti kasnije hvala.

Odmah nakon što sam se odvojio od Kagea na kapiji sela zaputio sam se u ovaj lokal. Jedna od stvari koja mi je najviše nedostajala na mom putovanju, pored društva, bio je roštilj odavde. Čim sam ušao u sam objekat pogledom sam skenirao sve unutra i uočio da se za jednim stolom nalazi dečko duže kose. Kako je sedeo sam odlučio sam da mu priđem i upitam da li je mesto slobodno.

"Izvini, jel slobodno?" - upitao sam direktno hvatajući se za naslon stolice.

Jasno sam mu stavio do znanja da mislim na mesto prekoputa njega i sačekao sam njegovu reakciju.

Prisao mi je shinobi lepo obucen sa sesiricem, odmah sam osetio da nije na mom levelu. I nesto kod njega mi je bilo sumnjivo, ali mi je iskreno delovao kao dobra osoba.

Da naravno sedi slobodno, nema sa nikim nista planirano.

Odvratio sam mu odgovor sa smeskom od uha do uha.

Evo mogu pozvati konobara da ti narucim pice ako zelis?

Znas, ja volim praviti drugare.

Odgovorio sam cekajuci njegovu reakciju.

Seo sam preko puta njega, sklanjajući šešir na sto pored. Njegov osmeh bio je širok, ali nešto u njemu me je nateralo da budem oprezan. Možda sam samo umislio s obzirom na sve stvari koje su se do sada desile.

"Ne treba, već ću sam naručiti nešto kad konobar donese tvoju porudžbinu," odgovorio sam mirno, posmatrajući ga bez previše emocija.

Njegova srdačnost bila je suviše nagla, ali nisam želeo da sudim prerano. Zadržao sam ozbiljan izraz lica dok sam nastavio. "Drugare? Nisam siguran da tako lako mogu da se naprave."

Pustio sam par trenutaka tišine da se slegnu reči pa nastavio. "Kako god, jesi li prvi put ovde, nisam te viđao do sada?"

Znaci, moram biti pazljiv kao kod Ryone ali sam naucio bolje od toga.

Odlucio sam da igram igru gde manipulisem, to jest da glumim nekog dobricu koji je glup i naivan, ali zapravo veoma pazim i proucavam.

Da naravno slazem se.

Mozda sam malo prenagleo ali mislim da ce mi poverovati u moje sposobnosti pretvaranja.

Sto? pa drugari su na svakom cosku, ako zelis da ih trazis.

Odgovorio sam zadrzavajuci svoj veliki osmeh.

Da prvi put u ovom delu grada generalno.

Dok je nastavljao sa svojim osmehom i komentarima, shvatio sam da sam propustio osnovnu pristojnost. Nije bilo u redu što se nisam predstavio odmah.

"Zapravo, nisam se ni predstavio. Yasgar," rekao sam kratko, blago klimnuvši glavom.

Pre nego što sam mogao da dodam išta drugo, konobar je stigao s njegovim pićem. Uhvatio sam trenutak da se odmaknem od daljeg razgovora o prijateljstvu, jer to nije bilo nešto čemu sam pridavao mnogo značaja u ovom trenutku.

"Meni donesi nekih petnestak ćevapa, stavi dosta luka sa strane i jedan sake. Za tebe još jedno pivo ili nešto za pojesti?" Upitao sam svog sagovornika nakon što sam naručio. Bio sam izuzetno gladan pa je količina bila opravdana.

Drago mi je Ozaki.

Naucio sam iz proslog puta da ne otkrivam bolje svoje prezime.

Takodje dok smo se predstavljali jednom drugom stigao je konobar sa mojim pivom.

Pa momci, da li ste se odlucili sta ce te pojesti?

Prvo je odgovorila osoba ispred mene po imenu Yasgar.

Da ja cu isto sto i on samo bez sake-a.

Od rada na mojoj novoj dvospratnoj supi dosta sam gladan, i umoran.

"Drago mi je, Ozaki," rekao sam kratko, uzimajući trenutak da ga bolje osmotrim. Njegov izbor hrane odražavao je njegovu jednostavnost koju sam za sada primetio u razgovoru.

Dok smo čekali na hranu, odlučio sam da skrenem razgovor ka selu. "Nisam te ranije viđao po Takigakureu. Da li si se skoro doselio ili se samo ne viđamo često? Uvek je zanimljivo upoznati nove ljude, naročito one koji dolaze u naše malo, ali jedinstveno selo."

Pogledao sam ga pažljivo, pokušavajući da izvučem više informacija. "Ja sam ovde već neko vreme, ali uvek ima novih lica koja se pojavljuju. Šta te dovelo ovde? Da li si imao priliku da istražiš selo ili se više fokusiraš na rad?"

Nadam se da će razgovor o našem mestu možda otvoriti i poboljšati oskudnu konverzaciju među nama.

I ja volim upoznavPa mozda zivimo u drugim krajevima sela? Ja sam relativno nov u selu moze se reci. Ovde je moja kuce i sve sto poseduje tako da se moze reci da sam gradjanin.

I ja volim upoznavati nove ljude.  Ali moras biti oprezan zar ne? Nisam to izgovorio ali sam pomislio.

Da se ne ispituje malo previse?
Ne znam.

Iskreno ne znam ali sto se tice sela jednostavno je predivno i jedno od jacih pa sam ga odabrao a sto se tice istrazivanja, istraziovao sam koliko sam mogao i radim  naporno naravno uvek moze bolje ali se trudim.

Odgovorio sam takticki kako mu ne bi odavao previse informacija o sebi.

Nego o tebi nesto? Kazes da si duze vreme ovde, ispricaj mi malo o sebi ako zelis.

"Da, možda živimo u različitim delovima sela," rekao sam, klimajući glavom dok sam ga pažljivo slušao. Njegova suzdržanost mi je bila jasna, što je pokazivalo da je pažljiv u vezi s informacijama koje deli.

Kada je prešao na mene, osjetio sam trenutak neizvesnosti, ali nisam se povukao. "Ja sam ovde već nekoliko godina," započeo sam. "Selo sam izabrao zbog njegove lepote i mira koji nudi. Tokom svog boravka, radio sam na različitim misijama i nastojao da doprinosim zajednici koliko god mogu."

Pogledao sam ga ozbiljno. "Imam svoj put, ali takođe volim provoditi vreme u prirodi i meditirati. Ponekad se čini kao da mi to pomaže da razbistrim misli i pronađem inspiraciju za pisanje haiku poezije koju volim."

Osmehnuvši se blago, dodao sam. "Ako ti nije problem, rado bih čuo više o tvojim iskustvima u selu i kako se nosiš s izazovima, da li si već bio na nekoj misiji ili nešto slično tome."

Znaci staro sedelac huh?

Znaci bio je na misijama, to potvrdjuje moje misljenje da je shinobi ali neverujem da je mog ranga.

Ti takodje volis prirodu, ja je obozavam takodje.

Imamo neke stvari koje obojica volimo izgleda.

Pa skoro sam napravio svoju supu. I duga prica ali sam pokupio neke skitnice i odradili su taj posao za poprilicno male pare.
A sto se tice misije, bio sam na dosta njih mada nisam nesto jak.

Odgovorio sam sa osmehom.

Pogledao sam ga izcekivajuci njegovu reakciju.

"Sve što se tiče prirode ima svoju lepotu, slažem se," rekao sam, blago se osmehnuvši. "Moj život se u velikoj meri vrti oko nje, posebno zbog mojih tehnika."

Gledajući ga s interesovanjem, nastavio sam: "Sa svojim Senju tehnikama mogu da oblikujem gotovo sve od drveta. Jedan deo svoje kuće sam preuredio pomoću mojih tehnika, a mogu napraviti dosta toga samo uz malo kreativnosti."

Zadržao sam kontakt očima, dajući mu trenutak da razume šta to znači. "Mislim da je važno koristiti svoje veštine da se pomogne zajednici. Ako si napravio svoju supu, to pokazuje da si spreman da se trudiš. Bilo šta što možemo učiniti da poboljšamo život u selu, to je od velike vrednosti."

"Kojeg ranka su misije koje si radio? Da li su bile izazovne? Uvek je zanimljivo čuti kako se drugi nosi s tim."

Pazljivo sam ga slusao.

Njegove tehnike? Pa svi elemnti se prirodno nalaze u prirodu zar ne?

Senju tehnikama? Znaci puno ime verovatno Yasgar Senju ukoliko nisu koristili neke specijalne gene na njemu, to sam procitao u jednoj knjizi.

Nisam ga bas skapirao na prvu, ali sad znam na sta misli.

Slazem se mi smo jedan kolektiv i trebamo se drzati zajedno.

Pa ranka B je bila najveca iskreno. Uglavnom nisu, ali ponekad znaju biti.

Ušao sam u malu ćevabdžinicu, bežeći od kiše. Moja kosa, još uvek vlažna, padala je preko lica dok sam osetio miris dima i roštilja kako ispunjava vazduh. Bez previše razmišljanja, uzeo sam sto u uglu, daleko od gužve, možda pak i jedini slobodni stol. Zvukovi su bili tihi, samo zveckanje tanjira i poneki razgovor u pozadini. Naslonio sam se i osetio toplinu koja je dolazila iz kuhinje, dok sam posmatrao ljude oko sebe. Ovaj prizor, iako običan, pružao mi je neki čudan osećaj. Obično ne volim da izlazim gde ima ovako puno ljudi, ali ćevap... Naručiću ćevape, možda me jednostavna hrana koju sam nekada jeo podseti na trenutke kad su stvari bile manje komplikovane…

Nakon razgovora sa Waimaruom i odlaska sa trga sunčani dan je nestao, a kiša je počela nenormalno da pljušti. Bio sam u prolazu kraj ćevabdžinice i odlučih da svratim da se sakrijem od kiše, a u isto vrijeme i pojedem nešto jer sam osjetio blagu glad. Kročio sam unutra sav mokar iako sam na kiši proveo samo nekoliko minuta. Razgledao sam po ćevabdžinici i vidio da je skoro sve popunjeno. Za oko mi je zapelo mjesto u ćošku koje se nalazilo u blizini kuhinje. Za tim stolom je sjedio jedan mladić crne kose. Odmah sam shvatio da je malo mlađi od mene i da je ovo prava prilika da ga upoznam. Probio sam se kraj stolova koji su bili krcati, a miris ćevapa što sa tih stolova što sa roštilja ispunjavao je moj nos. Prišao sam do njegovog stola i pozdravio ga.

Zdravo druže. Da li je slobodno? Usput, ja sam Karinkuski.

Prije nego sam rekao to konobarici u prolazu sam rekao da mi donese desetku sa puno luka računajući da ako me ovaj dečko odbije ili već čeka nekog uzmem porciju za ponijeti.

Kad sam podigao pogled, video sam ninju u tamnoj odeći kako stoji ispred mog stola. Predstavio se kao Karinkushi. Njegov stav je bio ozbiljan, ali ton glasa ljubazan dok me je pitao za slobodno mesto, s obzirom na to da ih više nije bilo slobodnih u restoranu. Nisam bio sklon dugim razgovorima pa sam kratko rekao,
“Drago mi je, Karinkushi”
rekoh, zadržavajući blah osmeh, nastavio sam posmatrati kako se kišne kapi slivaju niz prozore… Karinkushi… Poznato mi je… Aha! Tačno je to bio on na kvalifikacijama, bese ninja sa jakom chakrom vatre.
Pogledao sam ga kratko, zadržavajući svoju smirenost. Videvši da idalje stoji na nogama i gleda me, setih se da mu nisam ustupio mesto,
“Slobodno sedi”
rekao sam tiho, lagano klimnuvši glavom prema praznoj stolici preko puta mene. Fino je odradio kvalifikacije, moraću ga počastiti…

Sačekao sam malo na njegov odgovor, ali mi je na kraju ustupio mjesto. Djelovao je kao tip koji baš i ne voli razgovore, ali takvi su mi i draži jer imam neki izazov da ostvarim komunikaciju sa njima. Dok sam sjedao stigli su moji ćevapi iz kojih se pušilo s obzirom da su tek sa roštilja. Zahvalio sam se na brzini jer prošlo je samo nekoliko minuta kako sam ih naručio. Kiša je idalje padala i znao sam da neću kući dok ne stane jer je ovdje atmosfera bila odlična.

Da li mogu znati tvoje ime? upitao sam ga i bacio se u borbu sa vrućim ćevapima.

Gledao sam kako Karinkushi seda i posmatra ćevape koji su stigli. Njegovo pitanje prekinulo je tišinu koju sam uvek cenio. Osetio sam blag pritisak u vazduhu, kao da se pokušava približiti razgovoru uprkos mojoj očiglednoj rezervisanosti.
Spustio sam pogled na svoj tanjir pre nego što sam mu odgovorio.
“Ishido…”
rekao sam kratko, bez namere da dodajem bilo šta više. Pratio sam kako silno nabada one ćevape, što je izmamilo gotovo neprimetan osmeh na mom licu. Atmosfera ovde, sa mirisom mesa i toplinom, bila je daleko od uobičajene. Neko vreme nisam govorio ništa, a onda sam tiho dodao, skoro iznenadivši sebe
“Nije loše mesto da se zadržiš dok kiša ne stane, zar ne?”
Dok izgovaram to, pokušavam se setiti znam li ga od ranije… Kada sam iole bio značajna osoba selu… Ne verujem da sam ga poznavao ranije...

Saznajem da mu je ime Ishido. I on je gledao u svoj tanjir, ali sa ne sa energijom kao što je moja. Završio sam sa jelom, obrisao usta, popio čašu vode koja je stigla uz ćevape i nakon toga odgovaram na njegovo pitanje.

Pa da Ishido. Onakav sunčan dan se pretvorio u ovo, ali možda je i dobro evo upoznao sam nekog novog.

Zatim sam bacio pogled kroz prozor i vidio da kiša još pada sada mnogo jače nego maloprije. Okreno sam se ka Ishidu te ga upitao:

Ti si novi u selu? Nisam te viđao prije.

Gledao sam Karinkushia dok je završavao svoj obrok, a njegove reči su prekinule tišinu koja je, na neki način, bila prijatna. Njegova opuštenost je bila očigledna, ali dok me je posmatrao, mogao sam da osetim tu tiho skriveno ispitivanje. Možda je pokušavao da me proceni, možda samo da započne razgovor iz dosade. Nisam siguran, a iskreno, ni ne marim. Nisam se ni najmanje trudio da delujem otvoreno.
“Paa.. Relativno sam skoro došao”
Dok sam govorio, osetio sam kako mi se steže grlo. Kiša je udarala sve jače o prozor, u jedno u ritmu koji prati svaku neizgovorenu misao. Osetio sam blagu nelagodu, ne zbog njega, već zbog tog uvek prisutnog osećaja nemira, kao da nešto u meni nije smireno. Možda je to bio deo prošlosti koju odbacujem. Pustio sam pogled da skrene ka prozoru, prateći kapi kiše.
“Izgleda da ćemo ovde provesti još neko vreme”
rekao sam tiho, više sebi nego njemu. Tih trenutaka tišine bio sam više nego svestan, nisam osećao potrebu da je prekinem. To je moj svet, gde reči često nisu bile potrebne, a tišina je pričala priče koje nisu bile za svakoga.

Lagano se Sunce, čije su zrake prolazile kroz oblake, spuštalo i nagovještavalo da će ubrzo noć. Svakako kako je kiša još padala nije mi bio plan da idem odavde. Poručio sam još jednu porciju ćevapa i rekao Ishidu da naruči nešto na moj račun.

Još jednu veliku porciju ćevapa i čašu vode.

Poručio sam čašu vode jer sam shvatio da u zadnje vrijeme znam popiti poneko pivo više i da to nije baš zdravo te sam rekao sebi da više neću piti alkohol (barem pivo).

Kad je naručio još jednu porciju, lagano sam se osvrnuo ka konobaru.
”Neka budu dve porcije”
pogledao sam u Karinkushia, te dodao
“Sve na moj račun.“
Konobar je klimnuo, a ja sam se vratio posmatranju kiše kroz prozor. Nije mi smetalo što je želeo da naruči za obojicu…
Karinkushiev zbunjeni pogled mi je odvrnuo pažnju, s blagim osmehom sam rekao
“Šta? Pa zar nisi ostvario odlicne rezultate na kvalifikacijama!”
Blago, kako sam ga gledao, zatvorio sam oči te se naslonio na stolicu i prekrstio ruke.

Stigla nam je nova tura hrane međutim Ishido se ponudio da plati čemu se nisam protivio planirajući da ja platim iduću turu ili neko piće ako se ova kiša nastavi. Iznenadio me kada je spomenuo kvalifikacije s obzirom da ga nisam primjetio tamo. Pak mi je kroz glavu prošlo da je možda bio na tribinama jer bilo je dosta ljudi pa ga možda nisam primjetio.

I ti si bio na kvalifikacijama? Pa nisam te primjetio, ali zadovoljan sam kvalifikacijama jer vidio sam mnoge jake ninje sa mnogo većim sposobnostima tako da je ovo moje okej.

Na Karinkushijevo pitanje, podigao sam glavu, s oštrim pogledom razmišljajući o svemu što sam video tokom kvalifikacija. Nisam bio deo borbi, ali iz mog ugla, to je cisto gubljenje vremena.
“Da, bio sam tamo, ali samo kao posmatrač…“
odgovorio sam, polako spuštajući čašu vode na sto. Puno toga se može naučiti gledajući kako se drugi bore, pomislih.
Pogledao sam kroz prozor, dok je kiša i dalje padala, razmišljajući o tome kako se pravi izazovi često ne vide na prvi pogled.
Tog momenta su stigli ćevapi. Konobar nam ih je spustio na sto tako da jedna porcija bude za mene, a druga za gospodina. Meðutim, ja sam ih naručio obe za njega. Porciju predamnom sam samo gurnuo po površini stola do Karinkushia i rekao
“Tvoji su”

Iznenadilo me to što je kada su ćevapi stigli obe porcije dao meni vjerovatno zato što nije mogaoo više. Kako bi mu se zahvalio upitao sam ga da li želi popiti nešto ovaj put na moj račun.

Hvala Ishido. Da li želiš popiti nešto?

Pogled mi je svako malo odlazio ka vani gdje je mrak već uveliko nastupio. Kiša jednostavno nije prestajala padati, ali svom srećom lokal se neće ubrzo zatvoriti i možemo ostati na suhome još malo. Odlučih upitati Ishida nešto malo više o njemu.

Pa nisam te pitao iz kog klana ti dolaziš i da li imaš neku zanimlivu prošlost prije dolaska u Vodopade?

Upitao sam ga to i čekajući odgovor navalio na ćevape koji su se, za razliku od prošle porcije, uspjeli malo ohladiti taman da se mogu jesti.

Nakon što sam video kako Karinkushi uzima obe porcije, nisam se mnogo iznenadio. Delovalo je kao da je uživao, a možda je i bio gladniji nego što je očekivao.
“Ništa, dovoljna mi je ova voda.“
rekoh jednostavno. Nisam želeo alkohol, a voda je bila sve što mi je trebalo u tom trenutku.
Dok je on jeo, postavio mi je pitanje o klanu. Tiho sam uzdahnuo, znajući da su takva pitanja uvek teška za mene i kratko odgovorio.
“Prošlost… Nije nešto o čemu volim pričati. Što se tiče klana, zaključi sam!“
#card1366
Tiho aktiviram sharingan, samo da bi Karinkushi saznao moje poreklo. Kada sam bio siguran da ga je video, tiho dam ga i ugasio.
Pogled mi se vratio na njega, dok sam čekao da vidim da li će me dalje ispitivati, a istovremeno uživajući u tišini.

Dok sam jeo tišinu je prekinuo Ishido koji je rekao da ne želi ništa osim vode, a zatim se nadovezao i na moje pitanje. Shvatio sam, po njegovoj priči, da je imao tešku prošlost, ali sumnjam da je i približna mojoj. Kako god nisam ga htio više ispitivati vezano za tu temu. Nakon toga podiđe pogled ka meni kada mu se oko promjenilo. odmah sam shvatio da je to sharingan o kome sam dosta čuo, ali nikada ga nisam vidio.

Pa pretpostavljam da si Uchiha, osm ako nisi uzeo oči nekome hahaha

Uz smijeh završavam prvu porciju u ovoj turi i bacam se na drugu. Kroz glavu mi je na trenutak prošlo da će moj novi sagovornik pomisliti da sam nepristojan, ali nisam previše brinuo zbog toga jer me tuđe misli nikada nisu mogle povrijediti niti uvrijediti.

Ipak izvini moram ici!

Ustao sam sa stola i na stolu ostavio 1000 ryo da platim i za moj i za njegov racun.

Ispostavilo se da mi je stigla misija koju moram hitno odraditi.

Hvala na picu vidimo se posle!

Svrati nekad na kafu!

Vikao sam kako sam odlazio.