Reo je sa zapanjenim izrazom lica posmatrao trenutak koji se odigravao pred njim. Dok je mladic izgovarao teške reči, njegov pogled na svet nije mu dozvoljavao da oseća preveliku zabrinutost za tudje sudbine. Medjutim, kad je zutokosi spomenuo smrt kao poklon, suočio sa šokom i nelagodom koju nije mogao potpuno da ignoriše.

Klinac je aktivirao neko cudo i u trenutku kada je ljubičasto svetlo obasjalo prostor, Reo je shvatio da se dešava nešto izuzetno ozbiljno. Oči su mu bile širom otvorene, a trenutak pre eksplozije bio je dovoljan da ga obuzme osećaj gubitka kontrole.



U naponu trenutka, Reo je pogledao svog polubrata Nea i ostale prisutne, pokušavajući shvatiti šta se upravo dogodilo. Ali, pre nego što je mogao bilo šta reći ili učiniti, ljubičasta svetlost progutala je sve pred sobom. Osećao je kako ga obuzima silovita energija, a zatim je sve postalo magleno i nejasno.

U tom trenutku, Reo je osetio kao da je prepušten nemoći, izgubljen u vrtlogu dogadjaja koje nije mogao ni da kontroliše ni da razume. Eksplozija je progutala svet oko njega, ostavljajući samo trenutak zbunjenosti i neizvesnosti pred Reovim očima.

Pitao o svrsi svega. Da li je to bio kraj? Ili samo još jedno besmisleno poglavlje u nizu apsurdnosti života? Nihilistički duh u njemu nije imao odgovore, samo tugu i osećaj gubitka pred tamom koja se nadvila nad ceremonijom koja je počela kao radostan događaj.

Znaci ovako se zavrsava?

Izbečen je gledao kada je jedna budala ustala i protivila se venčanju. Šta radi lik? Zašto? Akumetsu? Objava rata? (2 sekunde) Bljesak tamnije boje koja njemu njegovim očima nije bila ni sagria ni mađenta već nešto između obasja sobu pre nego što je sve otišlo u tri lepe pičke materine. Nije imao ni vremena da misli već je mrtav...

*

*

*

Njegova teorija o poslednjim trenucima beše tačna. Da život prođe pred očima, reinkarniraš se, ali sve je to samo iluzija zadnji pokušaj nervnog sistema da uteši sebe koji nestaje. Ili da li je? Ono u šta je verovao to mu je prošlo pred očima. Postao je ništa, oblak energije, stopio se sa prirodom. Njegova čakra sada više nije bila njegova već ničija? svačija? Da postao je oblak energije koji će buduće generacije koristiti, koje će hraniti i braniti. Hoće li? Ne nema šanse da mir postane imperativ. Zlo? Odakle potiče zlo? Šta ljude čini takvima? Dobro i zlo?...

*

*

*

Tu već nervni sistem koji osta nepomeren od siline eksplozije i pretvoren u oblak čakre prestaje da funkcioniše i u neartikulisanom maniru postaje deo celog tog talasa.

*

*

*

Ništa.



........................................................................................................................................................................                                                       celo selo sravljeno sa zemljom - sferni krater koji samo govori da se tu nekad nesto desilo                                                       ........................................................................................................................................................................



Nije računao da je to samo početak njegove reinkarnacije i da ga svež početak čeka čim se rođenje odgovarajuće njegovoj karmi iz prošlog života dogodi. Ko zna možda bude neka zmija? Da li će uopšte biti reinkarniran u istom svetu?

Rezervišem ime za sledećeg lika: Pello

Života li lepoga, stvar od koje smo se skrivali, protiv koje smo se suprostavili, nas upravo ubija. Dečko kog smo ponizili pre koji mesec je eksplodirao, a mi nismo imali ni mogućnost da se odbranimo. Uspeli bi nekako Taisei i ja.. Al jebiga, šta sad. Šta bi bilo kad bi bilo.

Živeo sam okej život, nisam ispunio neke svoje ambicije, al i to je okej. Nisam se plašio smrti. Stavio sam ruku na Taiseievo rame, govoreći

'Drago mi je bilo, brate'

Ljubičasti blesak je nastavio ka nama, sve dok nas nije sve progutao.

"Mortem Obire" šapnuo je, njegove poslednje reči izgovorene sa mešavinom odlučnosti i rezignacije. Bio je spreman zakoračiti u nepoznato, suočiti se sa smrću i tražiti odgovore u večnosti. 

#card451

Prvi put mu se desilo da se iskra stvarnosti stvori od ništavila prvo u njemu pa onda u ostalima. Zagrljaj svoje žene koji je nestao na kratko grijao je ponovo njegovo telo. Bes u njemu je goreo više od svake toplote ovog sveta. Ovo je drugi put da je uspešno vratio vreme unazad. Stegao je ženu toliko jako da je možda čak i zabolelo. Prošao je rukom kroz njenu isprepletanu kosu, osetio njen miris i pogledao od suza mokro lice. Okrenuo se potom i na šok svih ljudi su sedeli na svojim mestima živi. Ovo je za njih verovatno bio ultimativni psihološki šok koji je Watatsu doživeo samo jednom u svom životu kada se borio sa upravo jednim od dotičnih Akumetsu ninji. Da je pogled mogao ubiti Kuro Santon bi bio naseckan na hiljade komada.

Opsovao je tiho kroz zube, samo ga je Tinnan mogla čuti.

Uhvatite ga!!!!!

Njegov glas je posekao prostoriju upola, skoro da je bilo moguće fizički osetiti vrisak od kog se zatresao objekat. Svi koji su umrli sada su gledali u Kuro Santona koji je bio samo jedan mali točkić u celoj Akumetsu mašini, ali bio je točkić koga je Watatsu mrzeo više od svega trenutno.

Nekim čudom, ljubičasti bljesak je fejdovao. Vratili smo se. Kako? Ne znam, ali još jedna šansa nam je data. Miks adrenalina i 'strah' od nepoznatog mi je ključao kroz telo. Još jedna šansa da polomimo pičku Akumetsu retarda. Nas je koliko. sigurno 15ak. Viša sila je dala znak, a na nama je da preuzmemo točak svoje sudbine i promenimo tok istorije. Preuzimam inicijativu, naskačem prvi u nadi da ću uspeti da ga onesposobim. Skačem ka njemu, govoreći

'E NEĆEŠ GA'

Letim ka Kuru. Do sad mi kockanje nije išlo u ruku, al nadam se da će streak loše sreće se prekinuti sa ovom akcijom.

Pod svodovima starog hrama, gde su se okupili da svedoče spajanju dve duše, zavladala je tišina koju je prekinulo samo šuštanje lista. Na licima prisutnih odražavala se radost, ali sudbina je imala drugačiji plan. U trenutku kada se činilo da će ljubav pobediti, Kuro Santon, čovek čija se prošlost gubila u senkama, podigao je ruku i aktivirao eksploziju. Vazduh se napunio strahom, a smrt je, poput nevidljivog vladara, šaputala svoj mračni zavet.

Među gostima, stajao je Hajato, ronin čije je srce već bilo izmučeno gubitkom. Prijatelj mu je bio nepravedno oduzet, njegova čast lažno okaljana, a ljubav izgubljena u vrtlogu nepravde. Sada, suočen s novom katastrofom, njegove misli su bile poput oluje, a osećanja kao uzburkano more. Pod barijerom koja je gušila čakru, Hajato je našao poslednje utočište u svojoj ljudskosti. Njegov skok ka Kuro Santonu nije bio tek borbeni manevar; bio je to skok očajnika, čoveka koji se bori protiv nepravde sveta, skok ratnika koji traži iskupljenje za svoju ukaljanu čast.

U tom odlučujućem trenutku, Hajato nije bio samo ronin koji brani svoju čast; on je postao simbol borbe protiv nepravde, svetionik nade za sve one koji su bili povređeni istom.

Sedeo je opet u stolici? Šta se desilo? Opet se čulo pianje matičara. Jasna komanda Watatsua bila je izrečena. Znanje o budućnosti plašilo ga je, jednostavno jeza. Samo da ne vidi ljubičasto svetlo opet. Skočio je sa stolice bukvalno preko one mase ljudi koji su sedeli gužvajući im frizure se približavao momku koji je tempirana bomba. Skočio je na Kura. Ovo je bio trenutak istine da li će stići na vreme pre nego što se svetlost pojavi?

Sve ovo je bio samo instikt. Telo je jednostavno samo išlo? Zašto? Ne bi vam znao reći... Želja za životom bila je iznad svih njegovih kognitivnih sposobnosti i uma. Kao gladno pašče koru hleba jurio je jedinu opciju koju je video kao validnu. Da zaustavi samu eksploziju. Neki su stajali u mestu, neki su išli ka Wtatsu - pičke - prođe mu kroz glavu. Niko nema muda igleda, što ne poslušaše čoveka? Verovatno je to i jedini način da se svi spasu.

SKAČE NA KURO SANTONA!

Neverovatni naleti sreće bili su dovojlno da u Senshuu izazove neko čudno kolanje. Uspeo se uzdići iznad ostalih gostiju i uspeti se do vrha moguće lestvice. Dalje je mogao jedino jureći slavu bez obzira na sopstvenu dobrobit. Znao je to ali se nadao da će ta kalkulacija doći nešto kasnije. U trenutku kada se lišio tih misli i pomislio da samo na trenutak može stati, i uživati u plodovima svog mukotrpnog i neprestanog rada, tog usuda koji mu je rođenjem nametnut, našao je crnu tačku u svojoj svesti. Beskonačno samu, beskonačno miru. Kada je ponovo otvorio oči nakon što je prošao kraj nje, na svom obrazu osetio je suzu. Kako blesavo. Pomislio je, ali nije mogao da se natera da je odatle obriše. Ovaj put se okrenuo, na nekom iskonskom nivou shvativši šta se desilo, ali još bitnije, šta će se tek dogoditi. Ako bi sada skočio pred Watatsuove noge i krenuo da mili možda bi ga to lišilo i ono malo mira koji mu je beskompromisna pohlepa donela. Da, postojao je samo jedan izbor. Najviša slava ili mir smrti. Prvim se oduvek, mada skriveno nadao pojesti drugo. Pokušao se, više iz osećaja da tako treba biti nego iz nekog unutrašnjeg poriva da se priseti svog života do tog trenutka. On se učinio tako sićušnim da nije postojao. Tako je i trebalo da bude. Vinuo se sa stolice i skočio ka momku.

Jedino sto je Fukushuki vidio je ljubicasti bljest koji ga je oslijepio i odjednom je sve samo nestalo, ali nekim cudom su se svi opet vratili zivi i zdravi. To je bila moc Watatsua tako da je Fukushuki znao da ima jos nekih trikova koje moze iskoristiti protiv Kuroa glupavog. Fukushuki nije trosio ni sekunde i odma je krenuo prema Watatsu u nadi da ce iskoristiti nesto sto ce spasiti sve ninje koje se nalaze ovdje.

Ahiru kao da je odjednom oziveo nakon talasa chakre koji je isao put svih ljudi u prelepom ceremonijalnom hramu. Imao je jaki vrtoglavicu od svdga sto se desilo i odjednom je zacuo Watatsuovu zapovest. Shvatio je da ne moze ovako slab naskociti na mladog momka koji je malocas napravio onakvu eksploziju. Pa je dosao do mladozenje sa nadom da ce ga on spasti iz ove kobne situacije u koju niko od njih nije hteo da udje. Od tako prelepog vencanja nastao je cist haos svi unutar hrama su zamalo umrli. Niko nije ocekivao da ce se ovako nesta desiti bas u tom trenutku. Ahiru je bio zgrozen ovakvim dogadjajem i samo se molio da ce mladozenja uspeti da ga spasi i da ce se izvuci odavde ziv i zdrav. U tom trenutku nije ni razmisljao o tome gde je Torai i sta on sada radi jer i kako ce razmisljati toliko u ovakvoj situaciji.

Pomazi Watatsu!

Izgovori Ahiru kao reci zadnje nade koja je postojala da on prezivi u ovom hramu.

Neo je stajao usred haosa, očiju uprtih u bljesak ljubičaste svetlosti koja je nastala eksplozijom. Srce mu je lupalo od adrenalina, dok je instinktivno grlio dršku svoje katane. Tamo gde je pre samo trenutak stajao hrabro, sada je ostala samo praznina, a zvuk eksplozije i vrisak ljudi nestali su s istom brzinom kao i Neo.

U trenutku kad je tama počela obavijati sve prisutne, odjednom su se svi našli vraćeni unazad, kao da se vreme na trenutak promenilo svoj tok. Prizor je bio iznenađujuće poznat, ali sve se događalo unazad - eksplozija, vrisak, haos. Watatsu, koristeći moćan jutsu, uspeo je vratiti vreme tik pre same eksplozije.

Vrtoglavica koju je Neo osetio nije mu dala da reaguje na vreme, ostao je skamenjen par trenutaka sve dok ga ruka njegovog polubrata Rea nije povukla. Krv mu je opet prostrujala telom, a nalet adrenalina dao snagu za tih par koraka koliko im je bilo potrebno do mladoženje.

Watatsu koji je stvorio vremenski džep moguć da preživi bilo koji napad sa sobom je poveo samo par osoba. Svi ostali u ceremonijalnom hramu umrli su bez previše muke i bola jer je eksplozija bila ogromne brzine. Sama barijera koju je Watatsu stvorio bila je jaka dovoljno da lokalizuje eksploziju te je u eksploziji sve oko Kuro Santona pretvoreno u prašinu.

Eksplozija je osvetlila celo ostrvo umalo izazivaću slepilo kod posmatrača od toliko jake oslobođene energije. Kada je svetlost nestala barijera oko hrama pocela je pucati jer je i ona dostigla svoj limit. Poput užarenog stakla na koje je dodirnula ledena kapljica barijera se pre svog dezintegrisanja raspukla na milion delića zadržavajući poslednje količine eksplozije i potom isžezla.

Sa mesta gde je do sekundu pre toga bio hram pokuljala je ogromna količina dima i vrelog vazduha.  Watatsu premoren od količine jutsua koje je iskoristio i utrošnje chakre onesvestio se ispred hrama. Uchiha Ston je bio onaj koji ga je uhvatio. U šoku koji je doživeo upravo i prolaskom kroz samu smrt svi su bili zatečeni, izbezumljeni.

Ninje koje su preživele napad Akumetsua su: Watatsu, Uchiha Ston, Zumi Nara, Senshu Hyuuga, Santon Retsu, Akimichi Akimi, Zen Hatake i još dva tennina poreklom iz Aburame klana. Svi ostali i svi gosti venčanja bili su pretvoreni u oblak prašine koji je polako počeo da se sliježe. U krateru na mestu gde se nekada nalazio hram sada je ostao samo jedan ninja: onesvešćeni Kuro Santon. Njegov seal na ramenu bio je užaren i koža oko njega sagorena.

Bez da ostavi išta u rezervi, vinuo sa ka momku i pokušao ga srušiti na pod. Okolo je video nekoliko shinobija koji su smotano ničice padali, valjda iz nemogućnosti da se susretnu sa pravom i iminentnom pretnjom smrću. Jedino jedan junak, ogromni mračni čovek se uzdigao i pokazao kao junačina dostojna sopstvene veličine. Nije se stigao sentimentalno vezati za Olivu, ali taj njihov čin, i njegova okrutna podudarnost uverila ga je da je njihovo postojanje mnogo uže vezano nego što je to okrutni fizički svet dozvolio da se ispolji. Mogao je osetiti kako je nadomak uspeha, kako njegovo rame uranja u momkov stomak i remeti mu ravnotežu, maltene je video sebe kako obara momke, hvata ga i biva posut hvalom, uživajući u svim beznačajnim i predivnim čarima koje mu Shiroi može ponuditi. Još jedna tupava opsena od uma koji se ne može lišiti ideje važnog, pa važnom predstavlja poslednju misao čisto jer će nju prvu uhvatiti. Lenjivac jedan.

Već idućeg trena, video je svoje telo kako izgara. Ruke su mu se razglobile i odletele, trup mu je probijen i raznesen. Svetlost ekslpozije je na kratak trenutak poslala stvarnost. Obradovao se povratku u onu postojanost, crnu i mirnu, i slabo jenjavanje svetlosti shvatio je kao znak da ka toj stvarnosti i pada. Samo ovaj put, stalna nejasna teskoba života ostala je da ga mori, osećao je svoje krhko telo, i svoj opsenarski um koji mu prikaze smrti voli pokazati pre nego što se oni zaista dogode. Iznad svega, osećao je žar jednak onom od eksplozije, samo ovaj put nije bio puko razaranje tela, ophrvao ga je, ophrvao je sve ne dajući ni slavi ni osveti da se uzdigne iznad njega. Postao je jedinstvena logika sveta koja sve drugo sebi podvlađuje, profano božanstvo čija zapovest ne zna za čekanje i čiji podanici ne znaju za neuspeh. Pokušao se podići na noge. Uspeo je.


I bez vremena da shvati šta se zapravo desilo, stvorio se kraj počinioca. Sa čitavog sveta vatra se smanjilana krute ivice Senshuovog tela, a zatim zapalila njegovu snažnu ruku. Plamen je počeo jenjavati u svojoj univerzalnosti ali ne u snazi - osećao je da drži univerzum i to upravo onaj gde se sve sudbine čudno kolaju, sudaraju, i igraju po svemu sudeći po pravilima ironije. Samo u tom trenu, doživeo je apsolutno blaženstvo, no znao je, nije bilo namenjeno da ga zadrži. Svoju vatrenu ruku je u jednom snažnom udaru obrušio pravo na grudi Kuro Santona.