Za ljude iz njene prošloživotne zajednice, ona je smatrana bezobraznom, loše formiranom i ne tipično normalno socijalizovanom individuom, posebno ne u društvu koje je pratilo od samog rođenja. Tamo, lutajući ulicama sela odakle potiče, nailazila je na odbijanje i negodovanja od ljudi sa ulice, ili – u najgorem mogućem scenariju, preteće poglede. Uprkos tome, us pomoć svog lično odabranog društva, očuvala je svoju veselost i razdraganost koja nije prijala baš svima, posebno ne onima koji su je gledali popreko.
*****************
Prolećno vreme i vedro nebo pravili su joj društvo do kafane Tipsy Dragon Inn. Noć je već pala i sa sobom odnela vedro sunce i nežan povetarac. Hitomi se probudila ovog blistavog dana sa neodlučnošću u svom umu i bojaznošću vezanu za obilazak novog mesta u kojem će se snalaziti nadalje. Iako je pratio osećaj kako bi trebala da se vrati kući što pre, njega je nadjačao osećaj da duguje sebi nov početak. Nije poznavala nikog ovde, međutim i ona sama je bila nepoznata. Mogla je otkriti svašta o drugima i saznati, a o sebi pak odabrati šta će reći. Mogla je birati šta god i ne očekivati ništa. Ceo život, prošli, pokušavala je da pobegne od raznih restrikcija svoje familije, njihove bezobzirnosti prema njenim potrebama, željama da uradi ili ne uradi nešto... a sada je sve, pa i to postalo totalno nešto strano. Potajno je mrzela sebe u prošlosti, upravo zbog toga mislila je da je i drugi samo to vide u njoj. Hitomi je znala da sve ono ružno koje je pokazala svojoj nekadašnjoj zajednici,ostalo je jako urezano u njenoj podsvesti.
Bila je ispred vrata gore pomenute kafane, kupajući se u nežnoj svetlosti koju je ulična svetiljka bacala na nju, dok je melodija iz unutrašnjosti prostorije mamila da kroči napred.
Kao i prethodno, njeno novo telo odisalo je gracioznom lepotom, uprkos njenoj čudnoj boji kose, koja joj je bolje stajala sada na ovoj bledoj puti nego na prethodnoj bronzanoj koži koja je krasila u prošlom životu. Pitala se da li će ova bleda koža poprimiti onu istu zlatnu boju kada krene sezona sunčanja. Kako će se uklopiti sa njenim ružičastim usnama, mačkastim očima i naravno njenom kosom koja se mogla nazvati egzotičnom naročito kada sunce krene da baca zrake i pravi odsjaje boje jogrovana – gledala je na to kao prirodan dar, koji je mogao usrećivati svakodnevno. Mlađa verzija nje, ona pre nego što je došla do svog svršetka, želela je gracioznost i zgodnoću kada dostigne ove godine koje sada naprasno ima. Yap, znala je sada da ne bi nikada menjala svoju kožu, posvetljenu kosu, i oči boje koje nebo samo u ponekim navratima poprimi. Sve ovo moglo joj je pomoći da izgleda manje na demona kako je svoj duh smatrala sada kada zna da menja tela.
Odabrala je da sedne za sto što bliže prozoru, sa kojeg je imala vidik na neki mostić prekoputa. Tihi glasovi ostalih gostiju ovoga mesta jedva da su i dopirali do nje, a i njeno čulo sluha fokusiralo se samo na umirujuću muziku dok je pogled i dalje bio prikovan za ono napolju.
„Zdravo! Služite li kafu u ovo doba?“ upitala je slabašnim ali efektnim glasom šankera koji joj je prišao da primi porudžbinu, a zatim se vratio da skuva njeno piće a onda posluži i druge goste, koji su sedeli za šankom. Mirno, baš kao što je i ona sama bila, sedela je...čitavih 45 sekundi. A onda je brzo ustala, ispravila čvoriće koji su krenuli da se prave na njenoj kosi od šnalica, podgila malo tesne farmerke koje su izazovno spadale sa njenih kukova, uprkos kaišu, i požurila da zauzme svoje novo mesto, baš kraj šanka. Odavde je imala bolji pogled na okruženje, posetioce mesta, neki su vodili rasprave, neki su izgledali kao da su se upravo vratili i svratili posle napornog radnog dana, neki su uživali u pogledima koje su razmenjivali dok su sveće gorile na njihovim stolovima, a neki su čak i večerali. Mogla je uklopiti se sa nekima od njih.
