Yashin je stajao pred tori kapijom, dah mu se maglio u hladnom jutarnjem vazduhu dok je posmatrao vodopad koji se obrušavao iznad njega. Njegova odeća, još uvek otmena uprkos mesecima bekstva, bila je prljava i iznošena. U rukama je držao staru torbu, jedinu stvar koja ga je podsećala na dom koji je napustio.
Polako je prišao kapiji, osećajući se kao da je konačno našao mesto gde bi mogao da počne iznova. Srce mu je ubrzano kucalo dok je prelazio prag, osećajući hladnoću zidina oko sebe, ali i toplinu nade koja je rasla u njemu. Udaljeni zvukovi života iz sela dopirali su do njega, mameći ga dalje unutra.
"Zdravo!" - povikao je Yashin, njegov glas odjekivao je kroz kapiju. - "Tražim utočište i novi početak."
Njegove plave oči, pune odlučnosti i skrivenog bola, tražile su neku figuru koja bi mu mogla pomoći.
Nekoliko trenutaka kasnije, iz senke je izašla figura. Bio je to jedan od čuvara kapije, stariji ninja sa oštrim, ali ljubaznim očima.
"Ko si ti, mladiću?" - upita čuvar, mereći Yashina pogledom.
"Zovem se Yashin" - odgovorio je, glas mu je bio smiren, ali je u njemu bila osetna težina svih pređenih kilometara i neprospavanih noći. "Došao sam ovde da pronađem mir i postanem ninja. Ostavio sam sve iza sebe."
Čuvar je klimnuo glavom, prepoznajući iskrenost u Yashinovim rečima.
"Ako je to tvoja želja, dobrodošao si. Selo skriveno u vodopadima prihvata one sa čistim srcem. Pođi sa mnom, pokazaću ti gde možeš da se smestiš."
Yashin je zahvalno klimnuo glavom, osećajući kako mu se teret sa srca lagano skida. Pratio je čuvara kroz kapiju, osećajući da je konačno na pravom putu.
