Stajao je na kapiji Takigakure-a, pogledom uprtim ka selu. Posmatrao je pejzaž koji je bio njegov dom od kada je prvi put ušao u shinobi cipele, pa sve do ovog momenta ali nije osećao tugu zbog toga što odlazi. Naprotiv, ovaj rastanak bio je ništa do novog početka, još jedna važna stanica, peron života kroz koji je bilo neophodno proći.
Uz blagoslov Takikagea i dodeljenu pratnju koju je odlučio da ipak eskivira, put ga je navodio ka selu Kiše i u susret njegovom Saninu, Divusu. Lokacija mu beše poznata, ali nije znao gde se tačno selo nalazi. Niko sa dovoljno razuma ne bi naveo tako nešto u jednom običnom pismu koje je lako kompromitovano.
Preko ramena nosio je omanju torbu. Nije bilo baš puno stvari u njegovom posedstvu. Nešto crnih majici, kaputa, rolki i donjeg veša. Odlučio je da putuje sam, uprkos dobronamernim upozorenjima usled odsustva sopstvenih moći.
Upio je poslednje slike sela pogledom, a potom se okrenuo i otisnuo vani, pravo u nepoznato i bez drugog razmišljanja.
